Smrt Jugoslavije počela je ubistvom Brane Milinovića devetog marta 1991. godine

U toj generaciji ima nas desetak koje je zauvek, pre leta te ogavne 91', kamiona i tenkova koji bukte u plamenovima na tada novim i uglađenim autoputevima Slovenije, obeležila jedna nasilna smrt, čija tamna senka eksplicitno iskoči svakog 9. marta da nam pomuti taj dan. Kakav god nam on bio u toj nekoj godini.

Nas desetak i dalje nosi u sebi ružan ožiljak - podsetnik na to kako smo izgubili naivnost i nevinost u samo jednom popodnevu, jednom pucnju, jednom samrtnom ropcu na trotoaru koji je trajao nekoliko minuta i okončao se izdahom na beogradskom asfaltu uprljanom krvlju, blatom, nekakvom vodurinom, garom i tragovima hiljada cipela, zaogrnut u dim i suzavac.

Ima nas desetak, kažem, u toj mojoj zbunjenoj generaciji koju je sistem prethodno zdušno i, čini mi se, čak iskreno uljuljkivao u neka uvrnuta utopistička verovanja. Od rođenja tamo negde kraja šezdesetih, početka sedamdesetih, ta verovanje usađivana su nam kroz školu, vaspitanje, filmove, čitav socijalni kontekst - život lep, stabilan, korektan, predvidiv i lako ostvariv, novac nije važan i meri samo kakav je ko čovek, bla, bla… Nas desetak, ponavljam, i dalje ne zaboravlja strašnu spoznaju da tako, u samo tom jednom danu, život naglo postane nasilna i tragična stvar. Koja se okonča u sedamnaestoj godini. Na trotoaru. Metkom.

Branivoja Brane Milinovića.

Brane se sećam u nekoliko slika u kojima se pojavljuje. Mnogo više ga se sećam u slikama u kojima ga već nema: dvorišta kuće u Prokopu kroz koje prolaze mnogi ljudi; uplakane majke i sestre; slomljenih drugova i drugarica; zamrznutih neshvatljivim ledenim dahom smrti u detinjstvu; toplih martovskih večeri u kojim se ćuti i pije; dugog stajanja na ćošku kod „Londona“ gde je preminuo, dok prolaznici prilaze i nešto govore; sahrane; sveske sa stihovima koje je pisao i koje naglas čitamo na putu ka Novom Groblju gde će u zemlju spustiti kovčeg u kome smo tog proleća umrli svi mi.

Branina smrt od policijskog metka, u ulici Kneza Miloša tik ispod raskrsnice „London“, na nizbrdici sa desne strane, bila je prva u ratu koji će ubrzo odneti jednu zemlju, nekoliko naroda i stotine hiljada drugih života. Iako je u vreme kad je olovni projektil ispaljen iz službenog pištolja sa ćoška ulica Admirala Geprata i Kneza Miloša još uvek bio mir i Jugoslavija delovala samo kao zemlja u građanskoj krizi, Brana je nulta žrtva ludila koje će nas pokopati sve i, kao takav, simbol kolektivnog stradanja Zapadnog Balkana od 1991. do 1999. godine.

Iako su posle mnoge mladosti ginule na tim istim beogradskim ulicama, i ginu i danas, bukvalno dok ovo pišemo i čitamo, čineći nas beznadežno i bespovratno tolerantnim na smrt kao čin uništenja jednog ljudskog bića, Branina pogibija je bila iznad i izvan svega toga.

Smrt Jugoslavije počela je njegovom smrću. U Ulici Kneza Miloša, na tom umazanom i zauvek oskrnavljenom trotoaru.

Sećam ga se kako jedne večeri pred novu godinu 1990. godine sedimo u Mekdonaldsu na Banovom brdu, u Požeškoj, za jednim stolom u ćošku koji postoji i danas. Ne idem često na tu stranu ali sam nekoliko puta ušao u taj Mek od tada i uvek bih bacio pogled na taj sto. Uglavnom, nemam pojma kako smo se i zašto obreli tamo, pričali smo o nekim bendovima, toga se sećam, posle toga smo se obreli kod Džonija u „Stevana“ - naselju Stevan Filipović na Topčiderskom brdu prekoputa „Kuće cveća“. On je imao prvi CD i gomilu nekih indi-pop anderground izdanja pristiglih poštom iz Sarah records iz Engleske. To smo nešto vrteli, Brana i on su se drali i kao pevali opskurne stihove engleskih marginalaca o propalim ljubavima. Voleli su taj „brit“ fazon, imali su iste frizure na kojima bi im pozavideo i Šon Rajder iz Happy Mondays (zajednički idol u to vreme).

Sećam se i neke sumanute žurke na Novom Beogradu sa nekim Francuskinjama gde u nekom čudnom stanju vozim bicikl kroz stan i na šipci bajsa njega i Džonija. Te žurke u toploj letnoj večeri, tako daleko od našeg topčiderskobrdsko-senjačko-prokopskog „kraja“, na kojoj se mladalački glupiramo poneti svim i svačim i koju je, srećom, u vreme kad nije bilo mobilnih telefona i kada su fotoaparati bili glomazne i velike sprave samo za posvećene, kompletnu islikala Branina sestra Saška. Zahvaljujući njoj danas imamo neke vizuelne tragove na iščezla vremena, zauvek prevaziđene stilove i Njega koga više, od tada, već 27 godina, jednostavno – nema.

To je rekao, kaže mi Džoni dok se obojica ježimo.

Sećam se prvog plakata koji sam video zalepljenog na banderi negde na Senjaku. Na plakatu je bila zvezda petokraka okrenuta naopako i stajao je natpis „TV Bastilja“. Bio je to poziv na demonstracije u subotu 9. marta te sedmice - da se smene neki kreteni koji su sa ekrana trovali javnost. Znam da sam imao neku pomisao da će to da bude uzbudljivo. Početak marta te godine bio je sunčan i topao, bilo je lepo vreme, mirisalo je proleće u vazduhu. Onda je svanulo i to jutro kada je Studio B uz Vangelisovu muziku puštao prve snimke nasilja i tuča po ulicama, policije koja bije demonstratne, vodenih šmrkova, sopstvenog besa prema onome što se dešava, kordona u plavim uniformama koji je stajao na Mostarskoj petlji sprečavajući prolaz na Dedinje ali i odlazak u grad.

Sećam se razgovora telefonom sa Džonijem koji u jednom trenutku kaže, „Ne znam da li je Brana otišao, ložio se sinoć čitavo veče“. Prva vest da je poginuo jedan „milicioner“ - kako se nekad zvala policija - Nedeljko Kosović, eto i njemu sam grešnom ime zapamtio. Odmah zatim vest da je i jedan demonstrant poginuo. U tom trenutku ne znam i ne slutim, u gnevu sedim ispred televizora, ne radim ništa osim što telefoniram besomučno i čekam da se nešto, nemam pojma šta, desi.

I desilo se.

****

Pre nego što smo podneli zahtev otišli smo da obiđemo ulicu i da odamo počast. Nisam od 1991. godine nikada više ušao u „IV prokopačko sokače“ i čudno me je osećanje obuzelo tog jutra. Prolaz je bio mali, potpuno drugačiji od onoga kako ga pamtim. Branino dvorište izmenjeno u odnosu na moja sećanja, kuća je nekako manja i trošnija. Jedini koga sam u tom trenutku hteo da čujem bio je Džoni, ali sam znao da je rano da ga zovem, i nisam znao šta bih mu rekao.

Novu godinu 1991. godine dočekali smo na terasi njegovog solitera derući se besomučno uz himnu naše izgubljene mladosti, pesmu „Fiesta“ irske grupe Pogues. Brana je između strofa još vikao i „Toni Kaskarino“. Nisam znao kako bi me kolege i jedna TV ekipa gledali ako bih počeo da u mobilni odjednom glasno pevam:

Dve godine kasnije, ulica se i dalje zove „IV Prokopačko sokače“.

Branin lik stoji na jednom grafitu desetak metara dalje od mesta pogibije, i to je to.

Za sad.