Ovih dana dok sam u Beogradu, stalno je sasvim prijatnih 35 stepeni u hladu, što znači da je na suncu otprilike osamdeset. Shvatio sam da su uslovi idealni da svratim do Ade i uživam u blagodetima jedinog lokaliteta dostojnog naziva "Beograd na vodi". Još uvek me je držao vajb koji sam prošlog vikenda pokupio na novosadskom Štrandu, pa sam odlučio da još jedno prepodne provedem među preplanulom omladinom i sprdam se kako letujem u Srbiji, jer je to urnebesna fora na koju bi trebalo da se smejemo sve do Olimpijade u Riju.
Reklame
Dok sam otišao do auta, već je bilo vreme da promenim majicu jer sam se znojio kao Josif Tatić, ali sam brzo odustao od te ideje jer je želja za hedonizmom nadjačala onu za osnovnom higijenom. Uostalom, na reklami za antiperspirant mi garantuju 24 časa zaštite, pa se to verovatno odnosi i na zaštitu od tuširanja tokom ovih letnjih simulacija supernove. Seo sam u kola, uključio klimu i pustio onaj kul radio na kome se sa kompjutera pušta Šer. Savršena plejlista pred Adu, pomislih.
Foto: autor
Čim sam stigao do Ade, prvo sam se prošetao do velike table kako bih pročitao pravilnik ponašanja na kupalištu. Gledajući u listu koja se sastojala od standardnih zabrana skakanja u vodu i kupanjem pod dejstvom alkohola i psihoaktivnih sustanci, primetio sam da fali osnovno pravilo koje na koje su me upozorili starosedeoci – pri ekstremno visokim temperaturama pijte dosta vode, ali nipošto ne ulazite u vodu! Već na prvoj trafici sam se naoružao flaširanom vodom i novim brojem Dilana Doga i krenuo u potragu za svojom oazom među kvarcovanim klinkama i mlohavim, ali agilnim penzosima.
Kako su svi ljudi koje poznajem u tom periodu bili u nekoj klimatizovanoj prostoriji, šetao sam se sam. Sa ogromnim rancem i naočarima za sunce, više sam izgledao kao pripadnik ISIS-a ili seksualni manijak nego kao bezazleni kupač, ali uskoro sam našao svoje mesto na šljunku i tu seo, praveći se da ne primećujem kako me svi gledaju jer jedini na celoj Adi imam majicu, a peškir nemam jer sam ga zaboravio. Kao i papuče, kremu za sunčanje i kupaći. Amater.
Reklame
Sedeo sam na šljunku, pržio se, slikao sopstvene noge za Instagram i posmatrao prizore oko sebe. Bio sam okružen devojkama koje se trude da održe boju koju su nabacile na moru prošle nedelje, babama skrivenih iza Alo novina i likova sa kožom boje jastoga i građom Stiva Bušemija. Bacio sam pogled na zeleno-smeđu splačinu u kojoj su se ljudi kupali. Većina njih je ušla do kolena, ali bilo je i onih careva koji su plivali, ako uopšte može da se pliva u onom delu ograđenom bovama. Jedini ljudi koji su plivali van bova bili su starci, jer njih apsolutno zabole dupe za sve. Kakav thug life, pa oni su na beogradskim rekama pecali ribe sa Mikom Alasom na minus dvadeset i sad treba neki preplanuli balavander da im određuje gde smeju da plivaju? Može, rođaci, ali u nekom drugom životu.______________________________________________________Pogledajte VICE film: Halkidiki, novo carstvo bogatih Rusa
______________________________________________________Voleo bih da nisam pizda kojoj je frka da se kupa u ovoj vodi i da nisam sam, jer bi onda neko mogao da mi pričuva ranac dok se probijam ka bovama i pokazujem srednjaka spasiocu koji me doziva nazad. Razmišljao sam o sunčanom udaru koji ću zaraditi ako se uskoro ne maknem, kada mi je pažnju skrenuo tip koji je ceo potopljen ležao u plićaku. U jednom momentu, tik ispred njega je poput sirene izronila neka devojka i počela lagano da gmiže po njemu. Njene sise prelaze preko njegove polu-nadignute kare, dok joj voda kaplje sa kose. Romantici su doprineli i golubovi koji su se brčkali i pili vodu na samo metar od njih. Golubove rasteruje tip koji prodaje krofne nalik onima u Grčkoj. Kakva almodovarska scena.
Reklame
Pored litra vode koji sam u roku od pola sata ispio, osećao sam se dehidrirano, a i strahovao sam da ne zaradim melanom, pa sam krenuo da nađem neki kafić u kojem ću provesti ostatak ovog prepodneva. Svi kafići su izgledali isto i puštali su jednako lošu muziku, a ja sam seo u onaj koji je nudio Kapri po promotivnoj ceni. Poručujem koka kolu sa ledom i Kapri u čaši. Prekoputa mene leže dve ženke morža sa istetoviranim sisama i drkaju se na konobara koji je zaboravio da im vrati kusur od pedeset dinara. Ubrzo pored njih seda ortak u zelenim spido gaćama."Kakva je voda?", pitaju ga.Kakvo je to pitanje, jebote? Kakva može voda da bude? Logičnije pitanje je koliki je nivo kontaminacije te vode, a ne da li je prijatna za kupanje. Ali opet, neki glas u meni me tera da sam saznam kakva je voda. Da zamolim tog tipa da mi proda njegove gaće ili da otrčim do nudističke plaže, bacim sve sa sebe i ladim jaja, bukvalno.
Konobar donosi pedeset dinara za sto pored. Dok se mučim sa kaprijem u plastičnoj čaši, prilazi mi starija romkinja."Zdravo, bato, esi mi vredan?", pita i nudi mi stolnjake, po, kako ona kaže, odličnoj ceni.Šta ti je život, jebem mu mater. Ona koja dirinči ovde na plus 40, pita mene koji sedim u hladu, ispijam koka kolu i jedem sladoled na promociji da li sam vredan. Kako nisam vredan, evo čekam da me odlikuju specijalnim ordenom za marljivost. Iako mi fali nešto što bih upotrebio umesto prostirke za plažu, ljubazno odbijam stolnjak. Trebaće mi kinta za parking.
Reklame
Dok ispijam razvodnjenu kolu i pokušavam da ne obraćam pažnju na Šakirinu pesmu u pozadini, posmatram prolaznike na stazi. Tu su naravno klinke u kupaćim kostimima i plitkim čizmama, Švarcenegerovi kopiketovi u majicama na bretele i goli klinci koji protrčavaju i raspršuju štrokavu vodu po ostalim ljudima. Jedna kapljica mi upada u oko, pa paničim i trčim do česme.
Vraćajući se u kafić, mimoilazim se sa dvojicom koji proleću pored mene. Mokri od znoja, jedva dišu, ali nastavljaju da trče dok ja razmišljam ko trenira po ovoj vrućinčini. Za šta se ovi ljudi spremaju po ovakvim uslovima? Za Pariz-Dakar?
Ne vredi, poslednji atom pozitivne festivalske energije koji sam u sebi držao je upravo ispario. Danas su svi vredniji i bolji ljudi od mene. Plaćam i polazim kući dok se još uvek sećam gde sam parkirao auto. Dok idem prema parkingu, ponovo gledam u vodu i vidim dvoje matoraca koji plivaju van bova. Možda ih je i spasilac zvao, duvajući u pištaljku i saplićući se u jadrankama po užarenom šljunku, ali njih totalno zabole. Plivaju jedno drugome u susret, na kraju zastaju, grle se i ljube, onoliko dugo koliko mogu da se održavaju u vodi samo nogama. Dušu dali za Humans of New York.
Provaljujem i ogromnu tablu koju nisam video pri dolasku ovde. Na tabli ljudi ispisuju svoje želje pre nego da umru. Neki bi da osnuju porodicu, neki da idu na koncert, a ja nisam imao pojma šta da napišem. Samo sam znao da ću se dezintegrisati od vrućine ako uskoro ne odem odavde, a i voleo bih da se pred smrt makar malo bolje osećam kao čovek i da vidim nešto lepše od seta za snimanje filma Crna Mačka, beli mačor. Mada su ovi starci od malopre bili simpa, priznajem.Mislim da ću sledeće nedelje na ski stazu na Košutnjaku, čisto simbolički.Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
