Čekao sam dva puta red da upoznam pisca Erlenda Lua

Iako se poslednjih nekoliko godina bavim pisanjem, još uvek ne mogu da se naviknem da će to zaista biti moje zanimanje. Pritom pod pisanjem podrazumevam i učestalo sramoćenje samog sebe i užeg kruga ljudi, kao i konstantne napore da ne dobijem otkaz i doživotni embargo na pisanu reč. A i pisci često puše, sažimajući svoje misli posmatrajući kolutove dima, dok ja bežim iz zadimljenih prostorija i intravenozno unosim osveživač vazduha.

Da sam makar jednom u životu otišao po pljuge, možda bih na putu do trafike blagovremeno saznao da Erlend Lu dolazi u ponedeljak na Sajam knjiga, umesto istog jutra u redakciji. Pitanja bi bila spremna na vreme, pa ne bih – kao juče – očekivao da će se nekako roditi iz navigacije na mobilnom telefonu. Ali eto, već u jedanaest sam bio u kolima, pičeći levom trakom preko Gazele.

Knjigu Naivan, super Erlenda Lua sam dobio na poklon pre pet godina i isprva je nisam razumeo, verovatno zato što sam bi naivan, ali daleko od super, uostalom kao i dan danas. Bio sam u fazonu "šta ovaj frajer udara plastičnim čekićem, vozi Volvo i ima ribu izgleda kao Alanis Moriset?" Ali osoba koja mi je poklonila knjigu i koja je superiornija u intelektualnom, pa i u bilo kom drugom, smislu od mene, kao neki superlativ svega što ja predstavljam, mi je pomogla da skontam o čemu je tu zapravo reč i koliko je sve to sjajno. Iako nisam naučio da cenim male stvari, kao što mi je poručeno u posveti, makar sam literarno obogaćen, a to nije mala stvar u ovom posranom svetu.

I evo, nakon pet godina i gomile njegovih knjiga, pokušavam da izvučem par rečenica od Lua i sasvim slučajno – ili sam podsvesno bio u predustrožnosti – u rancu imam primerak Volvo kamiona.

Ušao sam na sajam potpuno dezorijentisan. Uvek je lepo videti da neko veliki broj ljudi ceni knjige i nezaustavljivo krčenje šuma, pa makar najprodavaniji naslovi bili Ibrahimovićeva biografija i recepti Vokija Kostića, ali mi je tolika gužva otežavala probijanje do štanda Geopoetike, a kada se čovek nađe u kriznim situacijama poput ove, poslednje što mu prolazi kroz glavu su pitanja koja bi mogao da postavi jednom od svojih književnih idola.

U masi vidim Ljubivoja Ršumovića kako nešto čačka na telefonu i pada mi na pamet da ga slikam i koristim u kontranapadu kada god neko uzme da se proserava kako klinci samo bulje u telefone. Pa da, bulje kada su videli od NJEGA i to na Sajmu knjiga! – glasio bi moj caption ispod šokantne fotografije, ali ubrzo odustajem od te ideje, shvatajući da je Šešelj odneo šou degustacijom pljeski i da je to vrhunac ovogodišnjeg Sajma knjiga koji ne bi mogao da nadmaši ni hologram Dobrice Ćosića.

Dolazim do štanda izdavača i pitam zaposlene da li postoji način da dobijem par minuta sa istaknutim piscem, na šta mi oni, očekivano, odgovaraju da tako nešto nije moguće.

- Pazi, možeš da ga pitaš kada ti potpisuje knjigu, ali zavisi od dužine reda, ne bi bilo okej zbog drugih da ga previse zadržavaš, kaže mi tip sa štanda, pa se slažemo da mu postavim samo jedno kratko pitanje.

Red se ubrzo formira i ja sam četvrti. Osvrćem se oko sebe i vidim ljude koji su jednako uzbuđeni kao i ja kako se izvijaju na prste u nadi da će prvi uočiti Lua kako prolazi kroz vrata iza štanda. Isto radim i ja, ali najveći plot twist je u tome što ni ne znam kako čovek izgleda. Ne zato što sam neinformisan ili nezainteresovan, nego zato što imam taj trip da, baš kao i njihove likove, zamišljam autore samih knjiga, pa često ili nemam predstavu kako pisac izgleda ili to saznam dosta kasnije. Dobro, izgled Džordža R. R. Martina mi je odavno poznat. Združili smo se onog trenutka kada me je zamolio da ušteka Džona Snoua ispod mojih jaja do šeste sezone.

Tačno je podne, a Lu se još uvek ne pojavljuje, pa nam se jedna gospođa iz izdavačke kuće izvinjava što čekamo, ali ne kapiram zašto. Dobro, uvek postoji taj trip da uz književnost ide lepo ponašanje, ali mi i treba da čekamo ovde. Gde je nestala fan histerija? Imaju sreću što nismo podigli šatore pet dana ranije kao Amerikanci pred premijeru novih Ratova zvezda, a Luovo sitno kašnjenje samo poboljšava onu pozitivnu tenziju.

Ali uskoro iz zadnje prostorije izlazi ćelavi tip sa bradom u teksas košulji i farmerkama. Nikada ga nisam tako zamišljao, naročito ne ćelavog, ali deluje baš kul. I ćelavost mu lepo stoji jer mu daje tu dozu pitomosti koju inače imaju pojedini pisci. Kao recimo Nik Hornbi ili Irvin Velš. Iako sam mislio da je kombinacija teksas plus teksas trajno zabranjena nakon performansa Džastina i Britni na AMA dodeli 2001. godine, priznajem da Lu kida u ovom autfitu. Ili sam ja samo subjektivan? Okej, ako me sutra vidite obrijanog do glave u all denim fazonu, uspavajte me strelicom. Ali ne dirajte Lua.

Ubrzo stižem na red, jer ono, četvrti sam i sve vreme ponavljam sebi "nemoj da ga pitaš nešto glupo, nemoj da ga pitaš nešto glupo". On me pozdravlja, gleda moje ime na listu papirića, ali odustaje da ga izgovori zbog problematičnog "š", a i opravdano ga boli kurac, dok ga ja postavljam moje pitanje od million dolara:

- Da li bi svako od nas trebalo da ima svoju šumu kao Dopler, kako bi ovaj svet bio makar malo podnošljiviji?

Lu mi, ne skidajući pogled sa posvete odgovora jednim "da". To je sve. Možda da sam ga uhvatio malo cirke u pričljivijoj fazi, eventualno bih dobio "Da, svakako" ali to je to. Uostalom, šta sam mogao drugo da očekujem? Da mi da isti potvrdan odgovor na nekoliko različitih jezika ili kaže nešto dijametralno suprotno poput "Mislim da svaku šumu treba spaliti i na njenom mestu napraviti tematski park u obliku losovih muda koji simbolizuje pobedu kapitalizma nad nordijskom prirodom"? U potpunosti sam zadovoljan čovekovim odgovorom, ali sa rezervom da je moje pitanje, ipak, bilo glupo.

Ali ne želim da se ova avantura završi, delom iz profesionalnih razloga jer mi je potrebna priča za sutra, a delom iz ličnih fanovskih, jer sve ukupno trajalo pet minuta, ako ne računamo moj dolazak na sajam i mašenje skretanja za parking. Kada je u vašem prisustvu neko čijem se radu toliko divite, zar ne želite da još malo ostanete tu i pravite se da vas zanimaju podne lajsne? Zato se zadržavam na štandu i razgovaram sa ljudima o pitanjima koja bi eventualno postavili ovom Norvežaninu i prvim kontaktom sa njegovim pisanjem. I svi mi govore da je to Naivan, super. Moram da prestanem sa ovako kul pitanjima, zar ne?

Dvadesetpetogodišnji Dušan Kovačević kaže da se baš zbog godina našao sa glavnim likom , ali ga interesuju srpske psovke koje je upotrebio u romanu Fvonk. I to je kul, makar na njegovo pitanje ne bi mogao da odgovori samo sa "Da". Ili bi mogao? Da, mogao bi.

Postoje i ljudi koji malo pažljivije pristupaju svetskoj književnosti od mene, kao na primer Danica Stojanović koja se, kao je rekla, na vreme, u dvadesetdrugoj godini upoznala sa Luovim delima, jer je razumela postmodernu. Ona bi pitala Lua koliko mu je vremena potrebno da napiše ovakve knjige i kako ih koncipira. Mislim da bi to u njemu probudilo klasičnog Skandinavca kome bi bilo previše glupo da prizna "O ja sam samo jebeno genijalan i vanvremenski duhovit", pa verujem da bi se izvukao nekim fensi odgovorom.

I dok se red povećava, ja provaljujem da sam spreman za još jednu rundu, pa odlazim do štanda i devojci uzimam primerak Naivan, super. To je dupla pobeda, jer ja zadovoljavam svoju opsesivnost, a sa druge strane, darujem pažnju osobi koja pokazuje najviše strpljenja za moje budalaštine. Dok stojim u redu, prilazi mi gospođa iz izdavaštva i pita šta radim ovde.

Okej, ABORT, ABORT, provaljen sam, skrenuću im pažnju lažući ih kako sam malopre video Džulijana Barnsa kako se šeta sa poslužavnikom salame, a onda iskoristiti novonastali haos da uhvatim maglu. Ali odlučujem se za istinu, što budi osećanja kod žene ispred mene koja se okreće i kaže mi.

- Blago toj devojci.

Ok, Blago njoj. Super. Ali najvažnije je da ja stojim sada na pola metra od čoveka i gledam kako potpisuje knjigu.

Kada, ponovo, dolazim na red, Lu me prepoznaje. Jebote, čitave milisekunde lik obraća pažnju na mene. I neme veze što mu se u glavi vrte scene iz Kingove Mizeri i što misli da sam psihopata koji će ga proganjati do aerodoroma kako bi mu lizao ćelu. Tu smo, u malom vakumu, dvojica burazera koji neobavezno ćaskaju.

Objašnjavam mu sentimentalne razloge mog drugog kruga, ali ne postavljam nikakva pitanja. Ne mogu ovo da radim, jednostavno, kada postavljam ljudima pitanja, često ih smaram kako bih izvukao odogovore, zovem ih po nekoliko puta, napinjem ih da ih fotkam, a kako to da uradim ovom tipu?

Sat vremena kasnije, sedim u sali Ivo Andrić, koju jedva nalazim jer je mapa sajma korisna koliko i uputstvo za dezodorans i zaista, Mladen Vesković u somotskom sakou zajedno sa novinarkom Tamarom Krstić razgovara sa Erlendom Luom, koga malo plaši što ga u Srbiji (kao i u Rusiji) preozbiljno shvataju kao autora.

- Deluje mi da je ovde, kao u nekim baltičkim zemljama, biti pisac automatski povezano sa autoritetom. Kao, vi govorite istinu, vi ste bitni. Pustite ovog čoveka da prođe, on je pisac - skoro kao pilot. Možda još uvek postoji ideja o piscu kao nekom ko govori istinu, a toga nema u Skandinaviji. Tamo kada ste pisac, okej, pa šta? Koliko novca zarađuješ?, priča Lu.

Iako je odrastao i živi u dobroj i organizovanoj zemlji, koja gotovo predstavlja uzor državnog uređenja ostalim zemljama Evrope, kao jedan od vodećih problema Norveške ističe odsustvo svesti o ograničenosti resursa. Priča i o tome kako ne može da živi samo od pisanja romana, već radi i na scenarijima za filmove, televiziju, kao ludak. Okej, eto nam jedne sličnosti sa Norveškom.

Neki novinar ga je ranije tog dana pitao kako je smeo da ismeva premijera u romanu Fvonku i on nam govori da u Norveškoj niko to nije komentarisao, da se iz kancelarije premijera niko nije time bavio. Okej, eto jedne potpune suprotnosti u odnosu na Norvešku.

- Jednom sam vozio bicikl i premijer je prošao pored mene. Bio je sa dvojicom telohranitelja i pomislio sam "Gotovo je, konačno su me uhvatili i sada će me prebiti ili nešto slično", ali samo je prošao pored mene, mislim da nije ni znao ko sam, priča Lu, a mi se u publici cerekamo. Ja sam ipak dovoljno pozadi, kako me slučajno ne bi primetio i uplašio se.

Tribina se završava, Erlend Lu pali na avion, a ja nakon brzopoteznog šopinga odlazim kući.

"U najgorem slučaju, rekao je sensej, moraćete da upotrebite nasilje."

Ima smisla, zar ne?

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu