Deca su odrasla, a ja počela da trčim po Srbiji i šire

Čuli ste za sindrom praznog gnezda? Niste? Nisam ni ja dok mi prijateljica, sa nekom godinom više životnog iskustva, nije rekla da žuri kući da teši muža koji pati od narečenog sindroma jer se starije dete odselilo u inostranstvo a mlađe već bilo dovoljno veliko da nije osećalo potrebu niti moglo biti primorano da roditeljima pravi čapraz divan. Mislim da postoje određene godine ili životna doba kad na neke izraze ili sindrome naletiš i onda počneš njima da se baviš, a svi mlađi od tebe za to nikad nisu čuli. Nije im trebalo.

Tako sam ja naletela na sindrom praznog gnezda tek neku godinu pre nego što mi se dogodio. A kad sam istu prijateljicu pitala kako se osećaš kad ti dete ode od kuće, mislim ono – odraste i ode – ona je taj osećaj (hiruški ispravno) opisala "kao kad ti neko iščupa deo stomaka i tu ostane da zjapi velika, šta velika, ogromna rupa."

Pre nego što sam donela odluku da imam decu (i onda je mečovala sa mojom razumnijom i disciplinovanijom životnom polovinom) mnogo sam razmišljala. Bilo mi je važno da to bude moj izbor kako se, kad postane teško, nikada ne bih žalila ili prebacivala na druge krivicu ili odgovornost. Zato valjda i nije ništa pošlo naopako, ali da je bilo lako – nije. Nisam baš helikopter-roditelj, ali jesam oduvek bila posvećena, opsednuta decom i idejom da od njih napravim dobre, odgovorne i srećne ljude. Neki su mi zamerali nedostatak majčinskog instikta, ali hej, to je čist utisak jer se noću nisam budila kad su deca dozivala (srećom imaju odgovornog tatu).

Osim izostanka sa tih noćnih bdenja, sve ostalo sam uz temeljnu i postojanu potporu životnog saučesnika, mahom ja herojski iznela na svojim nejakim plećima – od grčeva i zuba, preko vrtića i škole, puberteta (u našem slučaju sa velikim P) do punoletstva. Onda je došlo vreme da prvorođenče (po definiciji ono kome se više posvećujete, kome iskuvavate cucle i flašice, ne date da jede keks s poda, brišete ruke vlažnom maramicom, dajete izlaz do 10…) napusti gnezdo.

Sećate se one rupe iz prvog pasusa? Jebote, kolika je! Vesna ništa nije preuveličala. The sindrom je zakucao i na moja vrata. Posle dva meseca nesanice (ko nije bdeo noću nad decom, počne da baulja budan noću bez dece, hoću reći plati na ćupriji), cmizdrenja na svako pitanje o prvenčetu, dubokih uzdisaja na svako 'kako si?' došlo je vreme da se nešto radikalno promeni. Ovako dalje nije išlo.

Do te jeseni 2012. nisam ni za autobusom potrčala. Nikad ni korak. Dobro, bežanje od policije na Brankovom mostu 1990-tih se ne računa, to je bilo spašavanje golog života. Uglavnom, pročitam tih dana na blogu Mooshema.com kako trčanje otvara sasvim novi svet i uliva novu snagu u život trkača. Pričao mi je to godinama i moj trener Dušan u teretani, ali nije imao ko da ga sluša.

No, desperate times call for desperate measures . Obujem patike, sednem u kola, upregnem i muža da drži strah, i zaputim se u Košutnjak. Napravim prvi korak, drugi, krenem onako polako, stidljivo… mučim se sa viškom ruku, gledam ispred sebe sve u strahu da ne zapnem o neki koren pa se prostrem pred onim sportskim svetom što tamo suvereno trči. Sve me nešto blam. I onda se desi: mune te nešto u pluća kao kad u zadimljenoj prostoriji otvoriš prozor i udahneš svež vazduh. Ja sam bivši pušač, znam o čemu vam pričam. I kad tako prodišeš, odjednom poletiš. Noge same idu, ruke se smestile gde treba, osmeh se navukao na lice, vrti se oko glave. Juhuuu…

Dođem kući, sve ne verujem, idem sutradan da probam opet. Isto. Napravim dan pauze, pa opet. Isto. I počnem da spavam. Al' pred spavanje, leptirići u stomaku na pomisao da ujutru idem da trčim. Pravi leptirići, oni kao kad smo se prvi put zaljubljivali… Mene je ponelo već od prvog trčanja tako da sam startovala sa 3,26 kilometara, a onda, mic po mic, stigla do 5, 8, 10. Hej, pa ja ovako mogu dokle hoću, pomislim.

I shvatim da to sa praznom kućom, gnezdom i ostalim staništima ima oooodlične prednosti: niko te ne pita šta da obuče, šta ima za ručak, gde ideš, kad se vraćaš… Nema roditeljskih sastanaka, dežurstva kod kuće da bi se bar nešto učilo, odvođenja kod lekara… Nema 'mama gde je ovo', 'mama kako ovo', 'mama kad će ono', 'mama zašto ono'… Svako jutro imam samo za sebe i za svoje trčanje.

Pa onda provalim reku. Mislim, znala sam i ranije da Beograd ima dve, ali provalim trčanje pored reke prilično blizu moje kuće. Počne čitanje literature, lajkovanje FB trkačkih grupa, povezivanje sa trkačima širom sveta i u regionu, novi prijatelji koji vole da pričaju o trčanju. Pojavljuju mi se neki novi idoli u životu: Indijac koji je počeo da trči maratone u 89. godini a prestao u stoprvoj jer mu je "malo naporno" pa će samo polumaratone nadalje. Onda Amerikanka koja je počela da trči u 57. godini i sad trči ultramaratone (to vam je sve preko 42.2 km a ide do 100 i više), Britanac koji se nedavno izborio sa tri kancera, nebrojenim operacijama, hemioterapijama i zračenjima i sprema se za maraton koji trči u humanitarne svrhe i prikuplja novac za borbu protiv raka. Pa Sarajka koja trči uzduž i popreko po regionu, moja omiljena novosadska blogerka Tanja hrabri savetima, pruža podršku…

Da skratim priču: dve i po godine kasnije evo mene spremne da istrčim svoj peti polumaraton i otpočnem pripreme za prvi maraton – onaj veliki od 42.2km (kad mlađi ptić napusti gnezdo, verovatno ću i ja na ultramaraton). U nogama imam Beč, Amsterdam i Beograd, a od jeseni bogami i Berlin. Nadam se i Parizu, Londonu, Njujorku, Čikagu…

Otkriću vam još jednu tajnu: u trkačkom svetu poznat je fenomen zvani runners' high – to je kad vam se tokom trčanja otkači takva količina endorfina da imate isti osećaj kao da ste na lakim drogama, osećate se kao da letite, kezite se bez posebnog povoda i razloga i satima ste fenomenalno raspoloženi. Taj osećaj stvara zavisnost i on je taj koji vas navuče da ponovo sutra obujete patike i istrčite, ne biste li ga ponovo doživeli. Uz taj osećaj i ona rupa postane podnošljivija. Makar kroz nju manje duva.