Džek Trbosek važniji od prava žena

Novootvoreni muzej u Istočnom Londonu je trebalo da bude posvećen istoriji pokreta za prava žena. Ispostavilo se da će umesto toga biti posvećen Džeku Trboseku, čuvenom silovatelju i ubici žena.

Centar Elizabet Fraj na Hekni Roudu stoji pust i zamandalje n. Silvija Pankherst, osnivač Istočnolondonskog udruženja sufražetkinja, dala je ime samo klinici za polno prenosive bolesti na trećem spratu Majl End bolnice. Kuća Džozefin Batler, žene koja je vodila kampanju protiv „hirurškog silovanja" prostitutki pod Uredbom o zaraznim bolestima, srušena je da bi se na istom mestu sagradio parking. Nijedna statua ne odaje počast 1,400 šibicarki koje su štrajkom 1888. godine sprovele revoluciju po pitanju sindikalne organizacije rad nika. Bezbroj ženskih aktivista i političara delovalo je u Istočnom Londonu – Eni Besant, Milisent Foset, Neli Kresol, Eni Keni, Džulija Skur; danas su one nepoznate i zaboravljene čak i na sopstvenom pragu.

Ali Džek Trbosek, anonimni silovatelj i ubica, dobiće sopstveni muzej u Ulici kablova. Baš tako: Kejbl Strit . Deo grada u kom Džek Trbosek koliko se zna nikad nije niti živeo niti činio zločine. Deo grada u kom su se dogodili neki od društveno najvažnijih trenutaka u modernom dobu : antifašističk a bitka 1936., štrajk lučkih radnika 1889., začetak pokreta za žensko pravo glasa Silvije Pankherst.

Naravno, ni u kom slučaju nije nova pojava da se žene iza ključnih istorijskih dešavanja marginalizuju dok se slave i statuama komemorišu muškarci koji su samo nadogradili njihove uspehe. Ali posebno neprijatan, sumporno slan ukus u ustima ostavlja činjenica da se zamišljeni „Muzej žena kroz vekove" pretvorio u davanje krvave počasti neuhvatljivom silovatelju. Širom Londona, malo gde se javno obeležava istorijski društveni doprinos žena.

Kad sam se doselila u London, radila sam na recepciji Biblioteke žena u Vajtčepelu, gde sam naišla na krčag pun seksualnih rekvizita iz viktorijanskog doba, eksponat uzet iz obližnjeg bordela. U hladnom polumraku podruma, videla sam povratnu kartu Emili Vajlding Dejvison za E psom, koja potvrđuje da nije nameravala da izvrši samoubistvo kad je p odletela pod kopita kraljevskog konja na Derbiju. Imala sam u rukama kupaće kostime koje su muževi pleli svojim ženama političarkama, slušala sam poslednje audio zapise žena koje su mi izborile pravo glasa, stajala sam pod originalnim zastavama pokreta sufražetkinja koje su donele u Parlament , a jednom sam i čistila mokraću iz lifta pošto je izvesna gospođa sa mirisom šunke izgubila kontrolu nad bešikom između dva sprata.

Bezbroj puta su mi na recepciji prilazili ljudi da pitaju o Džeku Trboseku. Jedan španski turista sa sinom u rukama, upao je na sastanak istoričara feminizma da pita gde s e nalaze „mesta Džeka Silnog". Obližnji berberin se reklamira kao Džek Bradosek jer naravno, ništa veselije nego da te brije čovek koji od seksualnog prestupnika pravi vic . Sa druge strane reke, glumci diplomci šetaju oko tržnog centra obučeni u Trboseka i dele flajere za London Dungeon . Danas je Biblioteka žena zatvorena – kolekcija je preneta u Londonsku ekonomsku školu. Iako smo imale čitava četiri sprata ženske istorije, izložbi, skupova, i knjiga, to se ne može porediti sa glamuroznom uzbudljivom intrigom koja prati viktorijanskog ubicu i seksualnog prestupnika kome zakon nije uspeo da stane u kraj.

Pogledajte i: Dobrodošli u Broadly, VICE-ov novi kanal posvećen ženskim interesima:

„Dole u Stepniju nalazi se statu a Čarlsa B uta koji je osnovao Vojsku spasa; plakete posvećene Kapetanu Kuku, mornaru i ubici Azijata; mnog e spomen ploče posvećene muškarcima, nijedna ženama," kaže aktivistkinja iz Ist Enda Džemima Broadbridž. „Turisti koji budu došli u taj muzej verovatno neće ču ti pravu istoriju Kejbl Strita. Svratiće ovde posle obilaska Tauera, verovatno sa vodičem koji će im pričati o Džeku Trboseku, pa će misliti da je ovo njegova teritorija, što nije slučaj. Najbliže od njegovih ubistava desilo se u Ulici Berner."

Prava istorija Ulice kablova bavi se ne samo antifašističkim protestima iz tridesetih godina, već i ubistvima na Retklif putu – tako užasnim da je policija ubici, pošto je bio priveden, zabola kolac u srce i zakopala ga na raskrsnici. Čarls Dikens je znao da poseti Kejbl Strit, a njegov Fejgin se bazirao na stvarnom džeparošu sa obližnjeg Petikoat Lejna. I stočni London je, tvrdi Broadbridž, takođe rodno mesto striptiza. „Striptiz nije potekao iz Pariza nego sa londonskog Ist Enda. Time su žene iz radničke klase ismevale višu klasu koja je nosila odeću sa više slojeva. "

Broadbridž ne smatra da muzej posvećen Džeku Trboseku ne bi trebalo da postoji već prosto da je Mark Palmer Edžkamb, čovek koji stoji iza ovog projekta, trebalo otvoreno da kaže šta namerava. „ Zaradiće mnogo novca, ali trebalo je prosto da prizna šta planira da bi ovom temom javnost mogla unapred da se pozabavi."

Kad je istorija Ist End u pitanju, obično se ispostavi da su žene budile interesovanje samo u svojstvu seksualnih radnica ili žrtava nasilja. Iako se u senci Parlamenta krije statua Emelin Pankherst, daleko od samog trga, ništa ne odaje počast njenoj radikalnoj ćerci Silviji koja je 1914. godine napustila WSPU i osnovala I stočnolondonsko udruženje sufražetkinja, zatim preuzela kontrolu nad pabom Gunmaker's Arms u Bou, promenila mu ime u Mother's Arms , pretvorila ga u kliniku za majke radnice, organizovala razmenu dečijih igračaka i otvorila narodnu kuhinju za svoje siromašne susede. Nema statue ni za Eni Keni, nekadašnju radnicu u mlinu i jednu od retkih žena iz radničke klase koja je vodila WSPU; u zatvoru je štrajkovala gl ađu za prava žena. Nema statue ni za hiljade devoj čica od oko 12 godina, koje su štrajkovale u znak protesta protiv svog poslodavca, firme Bryant & May , čiji crveni fosfor im je izazivao opadanje kosa i teške migrene. Ne ma statue za novinarku Eni Besant koja je priču o Šibicarkama iznela u javnost i nazvala njihove uslove za rad „belim ropstvom". Nema plave plakete u čast Neli Kresol, sufražetkinje i nekadašnje gradonačelnice Poplara.

Sa druge strane grada, u Muzeju nezbrinutih, nova postavka pod nazivom "Posrnula žena" biće otvorena ovog septembra. Iako i ova izložba predstavlja žene kao žrtve muškaraca umesto kao nosioce promena, bar daje širu društvenu sliku nego što može Muzej Džeka Trboseka. „ Već duže vreme ovo planiramo," kaže kustos Stefani Čepmen. „Shvatili smo da ovde u Muzeju nezbrinutih imamo fizičke predstave svih muških upravnika, čitav niz portreta krasi zidove. Ali žene je mnogo teže predstaviti javnosti. Zato će d eo izložbe biti zvučna instalacija – posetioci će čuti njihove glasove, svedočenja koja bi one dale da su mogle. Neka su zaista šokantna. Reč zavođenje se koristi u kontekstu koji bi se danas zvao silovanjem. " Zašto, pitam je, nas toliko fasciniraju žrtve seksualnog nasilja a ipak smo toliko nespremni da ih ovekovečimo kao individue? „Teško je reći jer nije poznato šta se sa mnogim od ovih žena kasnije desilo," objašnjava Čepmen. „Da li treba odati počast nekome ko je u suštini podlegao okolnostima? Užasno je sve to što su ove žene proživele, ali da li ih baš to jedno iskustvo definiše?"

„Posrnule žene" nam predstavljaju ne samo viktorijansko poimanje zaslužnih i nezaslužnih građana, već i povlač e jasne paralele sa stavom današnjih vlasti prema socijalno ugroženima. Kancelar Džordž Ozborn je nedavno objavio da poreske olakšice i dečiji dodaci više neće biti na raspolaganju porodicama sa više od dvoje dece osim ako su „žene (…) rađale u vidu posledice silovanja ili drugih vanrednih okolnosti." Kako zamišlja da se takav kriterijum može primeniti? Ko će procenjivati koja je majka bila žrtva seksualnog nasilja a koja nije? Hoće li žene ponovo morati da izlaze pred komisiju sačinjenu od muškaraca i obrazlažu svoj posrnuli status, kao što su njihove Nezbrinute prethodnice nekad morale? Da li ćemo ih izlagati pregledima nalik na one protiv kojih je Džozefin Batler protestovala još 1860.? Kad socijal na pomoć bude ukinuta porodicama za koje država proceni da „nisu zaslužne" , da li će narodne kuhinje i dobrovoljne donacije postati podjednako vitalne kao što su bile 1915. godine, u vreme Silvije Pankherst?

Dok nas vlada vodi natrag u stanje viktorijansk e nemaštine, diskriminacije, društvenih nepravdi i moralističk og propovedanja, možda bi trebalo da zaboravimo razbibrigu tipa Džeka Trboseka i setimo se žena Ist Enda koje su svojim rukama stvarale društvene promene. Da se odupre mo turističkim uzbuđenjima i setimo se reči aktivistkinje po imenu Džulija Skur, rođene 1873 . u Lajmhausu, koja kaže „Svaki porast cena stanovanja, hrane, i ostalih potrepština može biti poguban po nas žene."

Umesto što posvećujemo muzej tajanstvenom ubici, okrenimo se zaista važnim pitanjima.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu