​Dimitrij na samrti bloguje o svom iskustvu

Prvog februara 2016., dvadesetpetogodišnji Dimitrij Panov izjavio je sledeće na svom blogu:

Četiri godine pre toga (decembra 2011), Dimitrij je iscrpljen čekao rezultate magnetne rezonance. Pošto je doktor pregledao snimak, dijagnozu je postavio za svega par sekundi. Maligni ćelijski rast na mozgu – tumor. Dimitrij je sa olakšanjem pozvao mamu da joj kaže da su najzad ustanovili šta mu fali.

Dimitrij je studirao psihologiju u Marburgu, gde se obratio doktoru pošto je počeo da oseća nepodnošljiv bol u leđima i neprestani nagon za povraćanjem. Ortoped je procenio da je neki grč u pitanju, a fizioterapeut mu je dao uput za internistu. Mesec dana kasnije, Dimitrij je igrao Tetris kada se prosto sručio na pod. Probudio se na marburškoj univerzitetskoj klinici gde ga je najzad pregledao neurolog. Pošto su potvrdili da je u pitanju tumor na mozgu, operaciju su zakazali za dan kasnije. On je jedva mogao da dočeka i hirurgiju i radioterapiju koja će uslediti. Bol, mučnina, gubitak svesti – sve će to najzad proći. Na zračenje je u početku išao svakih šest nedelja, kasnije svakih par meseci.

Doktori nisu imali mnogo vremena za njega; tek ponekad bi ga neko od njih pitao kako se oseća. Ali Dimitrijevi odgovori su bili predugi – bilo mu je potrebno mnogo reči i vremena da bi opisao svoje stanje, više nego što je doktor mogao da izdvoji. Jednom prilikom mu je sestra vadila krv za analizu i isprskala mu pantalone krvlju. Niko mu se nije izvinio.

Dvogodišnja terapija je uspela, a Dimitrij je počeo sve manje da brine. Ali standardni period remisije s razlogom je pet godina, ne dve.

Vratio se studijama, video igrama, filmovima, i prijateljima. Priključio se dramaturškoj sekciji univerziteta, pisao o filmu na onlajn forumima, upoznavao se uživo sa članovima istih foruma. Uživao je u njihovom društvu: Kad se razboleo, vest se brzo raširila putem Fejsbuka – ljudi koje je znao samo preko interneta zvali su ga da bi ga podržali. Tokom godina, Dimitrij je sakupio 680 filmova u DVD formatu – omiljeni su mu Kill Bill , Moonrise Kingdom, i Oldboy u originalnoj korejskoj verziji.

Aprila 2015, godinu dana pre nego što su lekari saopštili da je rak u remisiji, ponovo se našao u doktorskoj organizaciji. Rak se vratio – isti tumor na istom mestu. Ponovo je operisan, ponovo je prošao kroz hemo- i radioterapiju. Odbrojavao je pet godina od početka.

Krajem 2015, testirali su mu likvor i postavili novu dijagnozu: metastaze na mozgu. Krenula je nova runda hemoterapije – znali su da neće moći da mu uklone sve metastaze, ali želeli su da ih suzbiju i tako mu pruže „optimalan kvalitet života". Meduloblastoma četvrtog stepena, rak se razvijao u delu mozga koji je regulisao motoriku. Ako bi dalje narastao, mogao je da mu poremeti centre za ravnotežu ili da ode na vizualni korteks. Meduloblastome nekad zovu „dečjim tumorima" jer se obično javljaju kod mladih. Vrlo su retka istraživanja na polju ovog tipa raka kod odraslih ljudi kao što je Dimitri,j pa su doktori bili prinuđeni da eksperimentišu.

___________________________________________________________________________

Pogledajte VICE Srbija film Kanabis između bola i zakona

___________________________________________________________________________

Dimitrij nije bio iznenađen kad je čuo da više nema nade – operacija nije bila moguća, pa je bar mogao da provede Božić sa bakom umesto u bolnici. Njen rođendan je već propustio zbog hemoterapije.

Kobne vesti dovele su do blog posta sa početka, koji je napisao 1. februara u dva ujutru:

Blogu je dao naslov „Umiranje & šepurenje", a postovao je svaka četiri dana – želeo je da istakne da neizbežna sudbina i ne mora da bude tako strašna. Želeo je da ostavi neki trag za sobom.

Dimitrij je rođen pre 25 godina u Sovjetskom savezu, sa pupčanom vrpcom oko vrata. Njegova majka kaže da je prodisao tek četiri sata kasnije. Ona živi u Herbornu, 50 kilometara daleko od sina kog će uskoro izgubiti.

Posle poseta klinici, Dimitrij bi se vratio u stan u kom živi sa najboljom drugaricom Sabinom. Sa majkom priča preko telefona kad stigne, ali nije želeo da se vrati da živi kod nje – kaže da je netrpeljiv, a kod mame mu je slaba internet veza. Nije se vratio ni na fakultet, ali dane još uvek provodi uz filmove i video igre. Pojavio se na premijeri univerzitetske postavke „Važno je zvati se Ernest" Oskara Vajlda; isteturao se na binu, a posle poslednjeg aplauza su ga odveli pravo na kliniku.

Dimitrija su ponovo operisali, pa je ponovo prošao kroz mesec dana radioterapije. Rekli su mu da će možda ostati paralizovan ispod struka. Počeo je da piše testament: mora da se zna kome idu svi oni DVD-ovi. Kad mu beli bolnički zidovi postanu pretesni, pomažu mu komentari čitalaca.

Primili su ga u centar za oporavak – ne za palijativnu negu, nije još bio spreman da umre. Nije želeo ni da mu kažu koliko mu je vremena preostalo. Ne plaši ga smrt – neki ljudi umru neiživljeni u stotoj, on će pre tridesete okončati jedan ispunjen život. Pisao je da ga ne zanimaju putovanja oko sveta, ali mu je žao što je propustio priliku da jede kinesku hranu iza određenog supermarketa u Bonu, i što neće moći da odigra sve one igre koje još nisu izašle.

Jednog sunčanog majskog dana, upoznala sam Dimitrija na neurološkom odeljenju klinike u Heseu. Ostali pacijenti su izašli da se prošetaju ili legnu na travu u obližnjem parku, a on nije mogao. Klinika ima jedno krilo za oporavak pacijenata od psihičkih, i jedno za oporavak od fizičkih problema. Nekad Dimitrij nije siguran gde mu je mesto.

Gleda filmove, igra igre, sedi pored prozora sa pogledom na šumu. Pogleda ga baš i ne zanima. Leđa ga bole, već danima ne može da se udobno namesti. Poslednja dijagnoza pokazala je novu metastazu, ovog puta na kičmenom pršljenu. Dešava mu se da ne može da vidi, što popusti posle nekih pola sata.

Dimitrij je otpušten iz bolnice 9. juna ove godine.

Po njegovoj smrti, Sabina će okačiti poslednji post koji bude napisao.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu