Dnevnik srpske bokserke

Petak je, 23:15 po lokalnom vremenu i sedim na plaži u Rusiji. I mesec i vreme i ljudi malo dalje od mene, I zvuk blagih talasa, sve se savršeno uklapa u topao septembarski dan na zalasku. Ali daleko od toga da sam došla na romantično, kasno letovanje. Došla sam da se tog vikenda popnem na ring i boksujem protiv i više i teže Ruskinje. I noćas, teško da ću zaspati. Zato sedim tu gde sam i pišem. U suprotnom, hiljade nekontrolisanih misli, kao i stotinama boksera i bokserki koji poput mene boksuju ovog vikenda, dobovalo bi glavom koja bi po pravilu, odavno trebalo da je u krevetu. Jer sutra se ratuje..

Kasno sam počela da se takmičim. Tek u dvadeset petoj godini, iako sam sa boksom počela još sa dvanaest. Učila sam i još kao klinka dolazila prva i odlazila poslednja sa treninga. Skoro deceniju sam bila jedina devojka koja je trenirala boks, potom i kik boks. Dobijala sam batine od mnogo starijih, tada frajera, spremala se sa njima za takmičenja, plakala i krvarila u sali, ali tadašnji trener mi nikada nije dozvolio da se popnem na ring i borim za klub i za sebe.

Otišla sam na fakultet i zapostavila sport, ali nisam odustala.

Naravno da me niko u porodici nije podržavao u suludoj ideji da se bijem u ringu, pa je tu zastrašujuću činjenicu majka najčešće pred familijom i prijateljima dugo dopunjavala sa još nekoliko: da pišem i poeziju, da sam dobar student i da imam momka, dugo. Baka nikada nije razumela šta znači, kako je govorila,"kiks boks" i umrla je ne shvativši zašto sam po povratku sa studija svaki dan čak dva puta dnevno išla "da igram taj kiks boks". Nije, nažalost, dočekala da vidi kako sam zbog tog duga prema sebi, skinula 21 kilu ( koju sam "zaradila" na faksu), da bih se popela na ring i pobeđivala.

U amaterskom sportu, kao dugogodišnja reprezentativka u savate boksu, timski, prijateljski, sportski i uglavnom volonterski ( jer sam skoro svako takmičenje sama finansirala ) bilo je divno i donekle bezbrižno. A onda je na red došao profesionalni boks, koji te iznova uči životu i opstanku, ali bukvalno.

Svi mi malo stariji smo ostajali budni subotom uveče, ili sa tatama nedeljom posle ručka, gledali boks mečeve na koje nas je Memedović zaista svojim komentarima i vodio. Od tada do danas su se mečevi pretvorili i u svojevrstan rijaliti i šou najvećih ovozemaljski razmera. Malo ko, međutim, ili možda čak niko nikada, nije zavirio u glavu jednog boksera, noć pred meč, sate pred borbu ili ga naterao da sve proživljeno stavi doslovce na papir, čim se meč završi, da ne zaboravi. A bokseri zaboravljaju.

E o tome sada razmišljam, potiskujući ideje o tome kako mi sutra može pući nos u sred Rusije gde malo ko govori engleski.. Kako ću im, zaboga, objasniti da ga nameste tako da ostane lep, a šta ako mi ponovo pukne arkada, ili popijem težak nokaut? Mnogo sam daleko od kuće, svi mi sada nedostaju, a u ovom mestu nijedan prokleti lokal nema vaj-faj, da bar nekoga čujem da mi umiri misli! To je, jednostavno, hiljade nekontrolisanih misli iz sekunda u sekund i mnogo su zajebane kada se probude.

Evo jedne koja umiruje. I ona se plaši. Iako je viša i malo teža od mene, na zvaničnom merenju danas, stale smo jedna naspram druge u gard – organizatori insistiraju na tim fotografijama. Ne volim to, ali avaj, što se mora… Gledam je u oči, na svega dvadesetak santimetara od mojih. Ne vidim ništa. Ozbiljne smo obe, a ja mrzim kada moram da budem ozbiljna. Volim mimiku i osmehe, volim. U trenutku, njoj je zaigrao mišić iznad usne na levom obrazu. Ne može da ga kontroliše od treme – prepoznala sam osećaj koji mi se javlja kada sam u frci ili mi je jako hladno. Danas je bilo 32 stepena.

Šta bokseri skoro nikada ne govore naglas: da se uvek plaše svake borbe, uvek! Jer ring je arena koja nije mnogo odmakla od gladijatorske, bez obzira ko vam je protivnik. I borci koji gube, znali su da nokautiraju iz straha i izađu kao pobednici, svaki bokser to zna. Plašimo se, iako naglas sve uveravamo da smo kul, spremni i potpuno opušteni, a istovremeno u glavi nam tutnji da li je protivnik koji trening više uradio, da li on nije otišao na firminu proslavu, a ja jesam, da li je ostajao na treningu čak i kada je krvario, a ja nisam, da li je istrčao taj poslednji sprint i onda kada sam ja sebe ubedila da telo ne može?

I to je sve opravdano, ja da vam kažem. Sve je u posvećenosti: ili jesi ili nisi u tome. Znam, i kao da je juče bilo, pamtim svaku pobedu iz svih prethodnih godina. Pamtim ih po svim propuštenim slavljima, sastancima, momcima, hrani, rođendanima i jednostavno tome da, pobeđuješ onda kada ti sala postane kuća, a ljudi u njoj najbliža rodbina. Jer samo oni na tom putu do pobede znaju kako ti je, jer su tu i krvare sa tobom, čak i kada ne moraju.

Prošla je ponoć i ludi Rusi se i dalje kupaju, iako je zahladnelo. Sklopiću komp na par sati u pokušaju da sklopim i oči do jutra..

Sedam sati ( šest je u Srbiji) i potpuno sam budna. Tek za osam celih sati krećemo na mečeve, a moj će doći na red par sati posle. Stanite misli, molim vas!

I šta sada? Sati pred meč za koji ćete taktiku imati tek nakon prve runde kada odmerite snagu protivnika uvek prolete iako tog jutra pomislite, ima vremena, još je rano da paničim. Preleteću i ja. Znači, pogledaću seriju na kompu, pa malo ispreskakati motivacione filmove, pa po koja motivaciona pesma, pa umiriti misli negde pored mora i onda spakovati torbu sa opremom.

_________________________________________________________________________

Pogledajte VICE film Tajlandske zatvorske borbe

_________________________________________________________________________

Kada se dokopam neta, imam nekoliko "fajterskih" prijatelja koji uvek znaju kako da me bodre i dignu, iznova isčitati poruke trenera i preskočiti majčine poruke kako joj je pritisak već skočio i da se javim čim završim. Uvek iste.

Ali uvek me umiruje samo jedna rečenica: sutra u ovo vreme, sve će biti davno prošlo vreme. I upaliće i ovoga puta. Pre izlaska iz hotelske sobe, na svoj način izgovorim molitvu u kojoj sama sebi obećam da ću biti požrtvovanija, samo da sada sve bude okej. I krećem.

U profesionalnom boksu, bokseri dobijaju zasebne prostorije u kojima se zagrevaju, prave bandaže za ruke, mažu lice vazelinom i meditiraju. Ja volim da pogledam makar jedan meč pre svog, ne bi li me razbudio. Onda paničim i redovno mi se prispava. Tako je bilo i sada. Da li zbog klime ili treme ili i jednog i drugog i svega ostalog, neopisivo mi se spavalo. Ali kada su me pozvali da krenem ka ringu, noge su počele da igraju po svome. Da, to trema zna da uradi, isto kao kod mišića na obrazu moje protivnice, dan ranije.

Vidim je. Ima tremu, jer ni ona ne može da se umiri. To mene hrani i skroz sam budna. Nikada nisam imala želju da nekoga povredim niti nokautiram, za sve ove godine, koliko da nadmudrim i dominiram u borbi. Ne znam kako bih to objasnila, s obzirom da se bavim čime se bavim, možda zato što sam žena. Sećam se, jednom je samo prekinut meč dok sam se takmičila u savateu, usled jakog udarca nogom, koji je moju protivnicu onesposobio da nastavi. Ja sam se tada uplašila i čak otišla do njenog ugla da se uverim da li je dobro. I na sreću, bila je.

Pred svaki meč, želim da ga pametno odradim i to je naravno želja i sada. Penjem se, uvek su koraci do konopaca najteži, kao kroz živo blato. Čekam nju da se popne. Prilazimo sredini. Prvo odmeravam uvek visinu protivnice i cenim gde bi koji udarac mogao da prođe. Biće to sve okej, pomislim, samo da krene vise.

I kreće.

Domaće takmičarke uvek žele da se pokažu pred svojom publikom i uglavnom odmah kreću na protivnicu svom raspoloživom artiljerijom, muškarci baš i ne. Tako je i moja Ruskinja nasrnula, pa od moje "taktike" već na početku nije bilo ništa. Kako sam i rekla treneru kasnije, jebiga, pobila sam se odmah, nisam slušala mnogo ugao. Nisam od onih koji popuštaju čak i kada bi ti bilo poželjno i to često zameram sebi. Nisam ni sada to bila, već sam uzvratila svime čime sam imala.

Prva runda u ringu, bez obzira koliko ih još sledi, uvek je gotovo afektno stanje i uglavnom je se ne sećam, dok me trener u pauzi ne razbudi. Ove se sećam. Primila sam nekoliko direkata u glavu i uzvratila odmah istim u telo, pa krošeima i njenu levu stranu glave. Iznenadila sam se koliko su lagano prošli, ali kada u sred toga uspete da čujete povik"bravo mala", tako momentalno sve ideje o povredama i izgubljenoj borbi iščezavaju i krećete samo napred. Rat je počeo i na kraju prve runde nisam znala kakvo je moje lice, ali par šara na njenom, iako sam i niža i fizički možda slabija, stvarno znaju da učine da ne možete da dočekate sledeću rundu.

Još tri ovakve, ili jače.

Ne čekaj da te sudija izvlači iz klinča, izvlači se krošeom u stranu, najjače što možeš. Sudija glava, udarac glavom već drugi put, a ti ne reaguješ. Okej, sad sam i ja nju slučajno udarila glavom. Krvari mi nos. Zadnjih deset, jebeš nos, u napad! Sve to stigne da tutnji dok se u ringu bukvalno boriš za život, ostavljaš sve atome snage koje si prethodnih nedelja gradio I ne možeš nikoga da kriviš što si tu gde jesi, jer si sam to izabrao.

On se smeje i kaže samo – je l' moguće?

Znam da ratujem tri runde i da nasmejana uđem u četvrtu, znam jer sam u svemu ovome zato što to želim. Teško da ću nakon skoro dvadeset godina u sportu pronaći razuman odgovor zašto je to tako, ali konopci su odavno postali urezani u celoj mojoj životnoj karti.

U poslednjoj rundi se boriš protiv protivnice, protiv publike, neretko protiv domaćih sudija i uvek protiv sebe kakav si bio pre meča. Uvek želiš da nadmašiš sve dosadašnje napore i učiniš nemoguće. Moja mama je jednom pitala: koliko tebi traje runda? Dva minuta rekoh, na šta će ona - samo? Pa nije to strašno onda. Rekoh nije, pogotovu ako se uzme u obzir da kafanske tuče sa teškim telesnim povredama ne traju duže od minuta. Kada se tako objasni, svi krenu da mere vreme udarcima i kada tako računate, verujte, svaka je sekunda, uh, pa preduga.

Umorne smo obe, ali ne odustajemo, ni u čemu. Ne povlačim se ni sekunde. Više ne razmišljam mnogo, želim samo da poentiram. I kako se meč bliži kraju tako sa gotovo nimalo snage, prevazilazite sebe upornošću jer znate da posle toga ide sjajan period – proglašenja pobednika i još bitnije, odmor.

Gong! Gotovo je!

Ratujemo četiri runde i onda se zagrlimo i čestitamo jedna drugoj. Znam kako zvuči, ali iza te proste i nepojmljive rečenice, uvek stoji veličina fer pleja, koja će vas opet vratiti u ring.

Nisam pobedila, za jako malo. Nisam još ni sišla sa ringa a već znam zašto. Nisam to želela dovoljno jako, nisam ni trenirala dovoljno jako, iako se činilo da jesam, imala sam porok kojeg sam obećala sebi da ću se odreći, ali nisam bila karakter i sve to stalo je u poen ili dva zbog kog ni odmor koji sledi nije potpun.

Lice mi je otečeno i imam nekoliko modrica. Na mojim nogama ima krvi koja mi je tokom meča curila iz nosa. Boli me čelo od udaraca, što je bolje nego vilica i sve je ok, jer će šminka to moći da sakrije. O tome muškarci, na primer, ne razmišljaju.

Biti žena bokser u današnjoj Srbiji, generalno gledano, nema apsolutno nikakvih prednosti. Neće vam prilaziti momci. Tužno, ali istinito – imaće predrasude da ste neobrazovani i polupismeni jer se bijete za pare, neće nikada razumeti kako nešto ne možete jer imate trening i još mnogo toga će vam misliti, iza leđa, naravno. Ja, međutim, nikada neću imati problem da im u lice kažem da me je boks naučio da, na primer, brzo kuvam za trojicu muškaraca, da bih stigla i na prepodnevni i na večernji trening, da se i te kako izborim za sebe i na ulici, kao i u životu, da preživim sve, da za dva minuta mogu da nađem rešenje za sve naizgled nerešive situacije, da mirno spavam, da imam prijatelje iz ringa onako za ceo život, da se uvek trudim više, jer može više čak i kada ne može, da vam sve ovo ovako napišem, našminkam se i budem dama za koju nikada ne biste rekli da je to što jeste.

I to me vraća na početak. Boks u ljudima je jednostavno želja koja ne zna šta je nemoguće i boksere nikada ne pitajte zašto.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu