Dobio sam anksiozni napad na najopuštenijem mestu na svetu

Čim sam kroz prozor autobusa ugledao bele pramenove dima kako kuljaju na mirnim vulkanskim poljima, počeo sam da se znojim. Ta isparenja su bila znak da se bližimo cilju i da se našoj četrdesetpetominutnoj vožnji iz Islanda, prestonice Islanda, bliži kraj. Disanje mi se ubrzalo, misli su mi se rojile. Dok su svi ostali kopali po svom prtljagu, u očekivanju dolaska, ja sam sedeo zakopan u svom sedištu, ophrvan brigom da patim od nedijagnostifikovanog slučaja hiperhidroze.

Kada smo nekoliko minuta kasnije stigli, vozač je bukvalno morao da me izvuče iz auutobusa. Dok sam stajao na asfaltnoj oazi usred islandske divljine, stresao sam se i shvatio da nema nazad. Zurio sam u stazu ispred sebe, sa svih strana okružnom crnim, vulkanskim stenama. U daljini su se dizali stakleni zidovi kompleksa. Jedan od mojih saputnika me je sklonio s svog puta, i činilo mi se da njegova čitava šira porodica – uključujući i preminule rođake – prolazi mimo mene. Stegao sam svoj ranac, duboko uzdahnuo, i pokušao da odložim neizbežno.

Po mom bizarnom ponašanju verovatno ste pretpostavili da sam došao da učestvujem u igri preživljavanja u divljini. Upravo sam stigao u Plavu lagunu, geotermalnu banju usečenu u okamenjenu lavu, turističko utočište obožavano od strane 400 hiljada posetilaca koje godišnje prođe kroz njega. To je najpopularnija turistička destinacija na Islandu, i u zemlji krcatoj prizora koje vredi fotografisati, najfotografisanija. „Nacionalna geografija" ju je proglasila za jedno od 25 savremenih svetskih čuda.

Plava laguna je u suštini lekovita banja. Voda izvire 600 metara ispod površine, tokom cele godine održava temperaturu od 38 stepeni celzijusa, i puna je regenerativnih minerala. Laguna može da se pohvali neverovatnim vidikovcima, maserkama i mnogobrojnim saunama. Zahvaljujući islandskim mesečevim prizorima, može da izgleda kao neki paralelni svet, čudesni mesečev prizor stvoren za uživanje.

Za većinu ljudi. Ja sam se naježio od tih silnih mogućnosti za relaksaciju.

Stvar je u tome što su opuštajuće situacije meni stresne, i uvek su to bile. Ne znam kako je to počelo, ali sećam se kada sa sedam godina nisam bio u stanju mirno da ležim u krevetu, jer su mi mislima kružili razni apokaliptični scenariji. Propustio sam više meseci drugog razreda jer sam imao užasan slučaj straha od odvojenosti od majke, i uvek je bilo najgore kada sam bio sa njom, znajući da ćemo uskoro biti razdvojeni. Nekoliko godina posle toga, poklonila mi je knjigu pod nazivom „Isprepadani mališan", što je bio njen duhovit pokušaj da mi izleči stres time što će me suočiti s njim. Nije upalilo. U tinejdžerskim danima sam našao načine kako da to zaobiđem, i neko vreme me je kombinacija promiskuiteta, zloupotrebe raznih supstanci, sarkazma i samoponižavanja činila zabavnim na žurkama i na odmorima, dok sam iznutra bio truo. Sada imam dvadeset i nešto godina, i naučio sam više da se opustim. Mogu da odem na masažu, a da sa nje ne izađem napetiji nego što sam bio kada sam došao. Mogu da sedim na plaži u naslonjaču više od sat vremena, a da se ne brinem da ću dobiti rak kože, ili da ću se udaviti u iznenadnom naletu cunamija. Meditacija idalje ne dolazi u obzir, ali sada barem mogu da se mazim s nekim, a da mi ne bude neprijatno.

Ali morao sam da proverim koliko sam napredovao. Pomislio sam da bi solo odmor na Islandu – i to baš u Plavoj laguni – mogao da posluži kao barometar mojih novostečenih moći opuštanja.

Pošto sam uspeo da pređem stazu i uđem na kapiju Plave lagune, prišao sam jednoj lednoj Islanđanki koja je radila na recepciji. Osetio sam kako je sav napredak za koji sam mislio da sam ga napravio ispario kao islandska vulkanska voda. Žena je skenirala moju rezervaciju, stavila mi pametnu narukvicu, i pokazala mi gde su svlačionice, kao dželat koji pokazuje na sečivo giljotine. Poslali su me uz stepenice u jednu malu prostoriju prepunu britanskih tinejdžera – izgleda da je iskustvo u banjama Islanda deo nastavnog programa engleskih državnih škola – i gojaznih staraca, neprijatno izloženih ispred svojih ormarića.

Na javnim bazenima na Islandu, od posetioca se zahteva da se istuširaju goli pre nego što obuku kupaće gaće i uđu u bazen. Zvanični razlozi za to su higijenski, ali meni se čini da je u pitanju zavera da Amerikancima bude što neprijatnije.

Kada sam se probio kroz lavirint svlačionica, stigao sam do same Lagune. Izgleda više kao jedan ogroman bazen uklesan u okamenjenu lavu. Jurnuo sam po ledenom vazduhu i uskočio u vodu, dok su Nordijci u spido gaćama nonšalantno šetkali unaokolo. Pokušao sam nonšalantno da se nasmejem, ali sam samo zakreštao. Pogledavši oko sebe, shvatio sam da nemam sigurnosnu odstupnicu za stres. Nemam bolju polovinu, ni dobrog prijatelja, ni saputnika, ni pljosku sa žestinom, ništa. Čak ni poznanika kog sam upoznao tokom boravka. Ovogog puta nisam mogao da stvar okrenem na šalu ili da je isprojektujem. Bio sam sam. Sa još 1500 do 2000 turista. Potopio sam se do vrata, pokušavao da dišem duboko, i slučajno sam popio malo vode iz lagune.

______________________________________________________

Pogledajte VICE razgovore o psihološkim poremećajima:

______________________________________________________

Postoji mnoštvo anksioznih poremećaja, osim onih tipičnih, kojima je sklon svako ko diše. Generalni anksiozni poremećaj (GAP) te tera da stalno razmišljaš i neprekidno se brineš, dok socijalni anksiozni poremećaj opisuje pojačani strah od socijalne interakcije, koji „automatski izaziva osećanja samosvesti, osude, procenjivanja i ispitivanja". Društvene fobije, panični poremećaji, opsesivno kompulsivni poremećaji i postraumatski stresni poremećaj takođe su deo spektra anksioznosti, i oko 40 miliona su njima pogođeni svake godine.

Anksioznost izazvana opuštanjem (RIA) je potpuno drugačija zverka. Za one koji pate od nje, fiziološki znaci opuštanja – usporavanje pulsa, duboko disanje, opuštanje ramena – okidaju talas anksioznosti i nesigurnosti. Iako ovaj poremećaj i dalje nije zvanično zaveden u Dijagnostičkom i statističkom priručniku mentalnih poremećaja, najnovija istraživanja ukazuju na to da pogađa čitavih 15 procenata ljudi. Jedan od sturčnjaka koji vode istraživanja o njoj je Kristina Luberto, klinički psiholog opšte bolnice u Masačusetstu. Lubertova mi je rekla da bi inicijalno lečenje RIA mogla da bude kombinacija terapije izloženosti i promišljanja, što je uobičajena praksa za lečenje anksioznosti i depresije.

„Ljudi bivaju izloženi stvarima kojih se plaše, a vi sedite tu, pazite na njih i gledate šta se događa da biste im razvili otvoreniji pristup tome", kaže mi Lubertova. „Naučite da anksioznost jeste neprijatna, ali da ste u stanju da je tolerišete".

Ili, da parafraziram besmrtnog Džoa Rogana, odredite da li je strah kod vas bitan faktor.

Kada sam zakazivao boravak u Plavoj laguni, odlučio sam se za „utešni" plan, koji uključuje osvežavajući napitak po izboru. Pošto nisam imao pametnija posla, otplutao sam do reda kod šanaka u vodi. Posle podužeg i neprijatnog čekanja, dobio sam ledeno „Viking" pivo. Mislio sam da će mi ublažiti anksioznost, ali sada sam se obreo u situaciji da jednu ruku moram da držim visoko u vazduhu, bez izgleda da ću se relaksirati. U bazenu sam se ponašao kao u mirnom delu akva parka, hodajući na kolenima, sudarajući se sa drugim kupačima u nadi da ću ostvariti ljudski kontakt. Sećam se užasnih priča koje sam slušao o dehidraciji, pa sam lagano pijuckao svoje pivo i proveravao vitalne znake života svake četiri sekunde, da li mi je muka, i da li mi se vrti u glavi. Voda bogata mineralima može da bude otrovna za ljudsku kosu, pa sam držao glavu visoko, i vrat mi je bio ukočen sve vreme dok sam plivao.

I konačno, da se ne bih potpuno istopio, pošao sam za hordom do jedne od kutija na obodima lagune. Iskopao sam malo blata iz kutije, i kao robot koji oponaša pokrete ljudi oko sebe, razmazao ga po licu i ramenima. Zatekao sam sebe kako uzdiđem, i naslonio sam se na ivicu, smestio telo u vodi, pijuckao pivo, i pustio da maska odradi svoje.

Zatvorio sam oči samo na trenutak, i dopustio svojim mislima da utihnu. Upijao sam različie dijalekte turista oko sebe, ne pokušavajući da protumačim šta govore, i prepustio se plutanju u bazenu. Kasnije ću otkriti da je Luberto mislila na ovo kada je rekla „promišljanje".

„Ono što je zaista interesantno je da je dokazano da svest o sadašnjem trenutku bez namere da se čovek opusti zapravo pomaže opuštanju", rekla mi je Luberto. „To je taj paradoks, da kada se trudiš da se ne opustiš, možeš da budeš opušteniji nego kada se namerno trudiš da se opustiš".

Primetio sam kako mi se koža zategla ispod maske, a nisam se brinio da li će mi izraz lica zauvek ostati zamrznut u toj grimasi. Usredsredio sam se na disanje, i primetio kako mi kada duboko udahnem noge i torzo utrnu zbog mineralne vode. Osećaj je bio gotovo meditativan, ili sam barem na blic osetio kako je to biti potpuno opušten.

Čim sam to osetiom osećaj je nestao. Namrštio sam se, završio pivo i iskočio iz bazena. Obrisao sam se peškirom i i otišao do vidikovca da napravim obligatornu sliku za Instagram (zaglavlje: Plava laguna #iceland „tbt#takemeback; lajkova: 38) i otišao u svlačionicu.

Tu sam strpljivo sačekao da se jedan skandinavski tinejdžer VEOMA temeljito obriše peškirom ispred mog ormarića. Trudio sam se da ne gledam dok je Sven tražio svoje bokserice, i morao sam da se zakikoćem zbog apsurdnosti cele situacije. Prevalio sam 3 hiljade milja da bih 5 dana pokušao da se relaksiram, i uspeo da doživim jedno dva minuta nečega što je podsećalo na meditaciju. Ipak, i to je neki početak, i ohrabrila me je pomisao na druge izazove koji me čekaju. Kao što će vam Lubertova i bilo koji drugi klinički psiholog reći, nije anksioznost ono što nas onesposobljava, već „ograničenja koji sami sebi namećemo u životu da bismo izbegli anksioznost". Ja sam bukvalno uskočio u duboku vodu, i posle nekoliko očajničkih zamaha rukama, počeo da se privikavam na more.

Bolje je reći, na lagunu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu