Dopisivao sam se sa skoro 50 ubica

Prvi koga mogu da se setim je Ted Bandi. Imao sam pet godina i živeo sam na Floridi, i sećam se da su moji roditelji na televiziji pratilli izveštavanje o njegovom pogubljenju. Par godina kasnije, kada sam imao sedam godina, Deni Roling je bio na slobodi. Sećam se da mi je majka rekla da je on serijski ubica – ubijao je ljude, objasnila mi je, a u nekim slučajevima je „ostavljao svoje žrtve nameštene u šokantnim položajima".

Teško je reći zašto su ova sećanja ostavila toliki utisak na mene, ali postao sam fasciniran ubicama. Onda sam shvatio da iako je cela nacija bila opsednuta njima – slikovite priče njihovih ubistava su bile u svim medijima – zapravo nisam o njima znao ništa. Zatim sam 2009. iz čista mira napisao pismo Ričardu Ramirezu.

Zaboravio sam na to gotovo čim sam ga poslao. To jest, sve dok tri nedelje kasnije nisam dobio pismo adresirano na mene. Povratna adresa je bila nečitko nažvrljana, ali mogao sam da razaznam da je pismo došlo iz državnog zatvora u San Kventinu.

Samo pismo je bilo prilično dosadno. Pokazao se kao učtiv i prilično normalan, ako izuzmemo to što je tražio da mu pošaljem fotografije žena na plaži. Pitao me je kakve automobile volim i koju muziku slušam. Da mi od ranije nije bio poznat kao „Noćni progonitelj", ne bi bilo moguće reći da li je u zatvoru zbog sitne pljačke, ili zbog ubistva. Napisao mi je da voli AC/DC, a meni se stomak zgrčio, jer sam se setio da se pričalo da je nosio AC/DC kačet kada je ubijao.

Od tada sam se dopisivao i sa do pedeset serijskih ubica, sa onima koji su masakrirali ljude po školama, kao i masovnim ubicama.

Od svih ubica sa kojima sam se dopisivao, postoji samo jedan kojegbih iskreno mogao da nazovem „prijateljem". Beri Lukaitis je 1996. godine imao 14 godina, kada je ušetao na svoj čas matematike u srednjoj školi Frontier, noseći lovački karabin i dva pištolja. Otvorio je vatru na nekoliko učenika i na profesora, ubivši troje i ranivši jednog. Pisao sam Beriju ne znajući šta da očekujem, ali ispostavilo se da on veoma inteligentan čovek koji je proveo veći deo svog života u zatvoru nego na slobodi. Imali smo mnogo toga zajedničkog: obojica smo okoreli ateisti, obojicu nas zanima politika, sličnih smo godina, i odrasli smo voleći iste video igrice i filmove. Na mene je jak utisak ostavilo Berijevo iskreno kajanje zbog onih koje je njegov zločin pogodio. Odbijao je da razgovara s novinarima, iz poštovanja prema svojim žrtvama. Takođe je dosta vremena proveo preispitivajući se i analizirajući zašto je doneo odluku zbog koje je završio iza rešetaka. Kada sam ga prvi put pitao za to, on je odgovorio:

Napisao mi je da je maštao o tome da može da se vrati u prošlost i pokuša da urazumi sebe. „Takođe, ovo je kliše, ali je i istina: bio mi je potreban uzor".

Nije mi bilo žao Berija – tamo je gde je zaslužio da bude, bez pogovora – ali razumeo sam njegovu situaciju. Rekao mi je da ga osećaj krivice apsolutno ophrvava, i meni je cela ta situacija tragična. Nikada ne može da ispravi to što je učinio, ali ja sam preko pisama bio u mogućnosti da se s njim povežem na ljudskom nivou.

Ali nisu sve ubice takve. Pisma koja sam dobijao od Filipa Jablonskog – surovog, seksualno motivisanog serijskog ubice koji čeka pogubljenje u Kaliforniji – ilustruju jezivu, odurnu logiku nekih ubica. Filip i ja smo se dopisivali par godina, i naša prepiska je bila opterećna njegovim fantazijama o nasilju i ubistvu. Filip se uklapa u stereotip o serijskom ubici: hvali se svojim zločinima, govori o užasnim fantazijama, i slao je mojoj ženi čestitke za praznike koje je sam pravio (na njeno zaprepašćenje). Zapanjilo me je kako je umeo snagom volje da raspiruje i gasi svoju ekstremno nasilnu prirodu.

Često sam imao noćne more o Filipu. Takva je cena kada kopaš po tuđoj glavi: ponekad se sakriju u tvojoj.

Većina pisama su, u nedostatku boljeg izraza, bila dosadna. Robert Jejts (serijski ubica iz Spokejna) mi je pisao o vojsci i objašnjavao mi svoje teorije o bogu. Sa Markom Sapingtonom (vampirom iz Kanzas Sitija) sam se dopisivao o borilačkim veštinama, a Bil Saf (ubica prostitutki iz Riversajda) mi je slao kulinarske recepte. Džejms Vajti Balger mi je pričao priče iz Alkatraza i o životu u begu i upozorio me je – kao da mi je upozorenje uopšte potebno – da se ne okrećem kriminalu. Takođe mi je ispričao i koji će mu biti poslednji obrok, ako izvrše smrtnu kaznu nad njim: srednje pečeni „ti boun" stejk, salata sa lukom i čaša vina, ili koka-kola.

Slao sam svojim korespondentima novac za poštanske troškove i za telefon, da bi me zvali i da ne bi morali da troše lična sredstva, jer sam ja kontaktirao njih. Nakon nekoliko godina, više puta sam razgovarao sa barem nekoliko desetina najozloglašenijih i najomraženijih individua u Americi. Pisma su mi slali Suzan Etkins, Ed Edvards i Karl Majers, i to svi nekoliko nedelja pred smrt. Neko vreme mi je Robert Bardo, progonitelj i ubica glumice Rebeke Šefer, besomučno slao pisma i tražio da mu šaljem informacije o njegovim omiljenim poznatim ličnostima. U mnogim slučajevima su prestupnici koje sam kontaktirao imali neke prohteve – tražili su novac, ili knjige. Neki su, kao Džek Spilman, na primer (vukodlak-kasapin), tražili fotografije „devojaka koje izgledaju bolesno". Ali kada se sve sabere i oduzme, ljudi sa kojima sam stupio u kontakt su od mene nešto tražili, baš kao što sam i ja nešto tražio od njih.

Što sam više razgovarao s njima i što sam više saznao, bio sam manje radoznao. Posle pet godina dopisivanja sa tim kriminalcima, shvatio sam da iza svakog ubistva stoji neka osoba, i nisu svi ti ljudi isti. Beri Lukaitis je pobio svoje školske drugove kao rezultat depresije i kompleksa identiteta. Majkl Karnil je bio – i još uvek je – ozbiljno mentalno bolestan. Endrju Vilijams je bio intenzivno maltretiran. Svi oni su bili ekstremno povučeni pre nego što su počinili zločin. Vilijam Klajd Gibson je bio motivisan seksom i uzimao je drogu i alkohol da bi se okuražio da ispuni svoje fantazije. Tomija Lina Selsa je motivisao bes koji se kod njega javio zbog teškog života, a Pola Rida je motivisala pohlepa. Svi oni su žudeli za moći i kontrolom, pa su ubijali. Znam da to ne umanjuje njihove zločine, ali nekako mi se čini da je važno to znati. Čini mi se da je važno dobiti odgovor, a ne lutati u mraku, pitajući se zašto bi neko ubio nekog drugog. Iako su neke stvari iste, postoje velike razlike između ovih zločinaca i njihovih zločina. Nije sve tako crno-belo kao što bi većina nas želela da veruje. I odgovor nije jednostavan, ne može se reći da je ubica prosto „zao". Iza toga postoji nešto više.

Često me pitaju da li se saosećam sa ubicama, zato što sam naširoko razgovarao s njima. Zapravo, posle tog iskustva, uvećala se moja osetljivost naspram žrtava. Te priče su za mene postale intenzivno realne – više nisu bile samo članak u novinama, stranica u knjizi o stvarnim zločinima, ili segment u noćni vestima.

U poslednje vreme nisam pisao nijednom prestupniku, ali sam nedavno, uz pomoć dr Morisa Godvina, završio svoj prvi kriminalni i geografski profil, o neotkrivenom serijskom ubici sa plaže Dejtona. Takođe sam bio i savetnik za knjigu pod nazivom „Nevidljivi ubica: čudovište iza maske", o malo poznatom serijskom ubici po imenu Čarli Brand. Moja interakcija za različitim tipovima prestupnika mi je donela bolje poznavanje njih kao zločinaca, saznao sam informacije koje ne mogu da se nauče ni iz jedne knjige. Ako ne otvorenorazgovarajući s njima o njihovim zločinima, onda iz prve ruke posmatrajući njihovo ponašanje, manipulacije, društvene interakcije, privatni život i prošlost. Te informacije iznose te zločince i one slične njima na svetlost dana. Sada koristim svoje znanje da bih doprineo njihovom raskrinkavanju.

Bivši profajler FBI Džon Daglas je rekao: „Da bi razumeo umetnika, moraš da proučiš njegova dela". Ali da bi razumeo dela, takođe moraš da proučiš i umetnika. A da bi istinski razumeo neki zločin, moraš dobro i pažljivo da proučiš zločinca.

Pratite nas na Facebook, Twitter, Instagram