Dušan Domović Bulut za VICE: Dribling u košarci se često zaboravlja

Da biste bili najbolje rangirani igrač basketa na svetu činjenica je da moraš da budeš sa loptom na "ti". Možda zvuči pretenciozno napraviti ovo poređenje, ali ono što je Falkao u svetu futsala, Dušan Domović Bulut je u svetu košarke. Momak iz Novog Sada je zapravo košarkaški Falkao. Ili je Falkao futsalski Bulut? Sve je to stvar lične preferencije.

Kada se novosadska 3x3 ekipa popela na krov sveta 2012. godine, očekivali smo da će im država u narednim godinama pomoći makar u nekim osnovnim potrebama, ali to je već druga priča, koju smo obradili u filmu "Šampioni ulice".

Buluta smo zatekli po povratku sa turnira iz Pekinga gde su poraženi u polufinalu, što vidim da mu je prilično teško palo. Ipak, kao jedan od najvećih ambasadora srpskog basketa, nije mu bilo teško ni ovog puta da popriča i za VICE otkrije šta misli o budućnosti ovog sporta u Srbiji, njegovoj košarkaškoj karijeri o kojoj se prilično malo zna, ali i očekivanjima pred predstojeći Evrobasket.

Činjenica je da bi bio najbolji na svetu u basketu moraš da budeš majstor sa loptom, ali da bi igrao košarku to pravilo baš i ne važi. Objasni mi kako je moguće da kao najbolje rangirani igrač basketa nisi imao veliku košarkašku karijeru?

Da bi igrao basket na višem nivou moraš da gajiš all-round način igre, sve mane treba da budu popravljene jer je veliki prostor i dosta slobode u igri, pa se mane lako uoče i koriste. Dribling je sastavni deo basketa gde se dosta igra 1 na 1 u izolaciji, za razliku od košarke u kojoj se taj element igre često zaboravlja.

Moja košarkaška karijera je imala neku priču - prošle godine i 2012. sam bio najbolji strelac liga koje sam igrao (B liga / 2012. Makedonija A liga). Imao sam kratke epizode i u prvim ligama Bosne, Mađarske i Srbije, ali nisam tog mentalnog sklopa da me neko vara za pare i duguje novac a ja moram i dalje da mu verujem. Sem Makedonije, svuda je bila ista priča, a i danas je - dobiješ jednu-dve plate za celu sezonu, pa se čovek zapita čemu sve ovo. Zbog toga sam krenuo drugim putem, pratio sam strast i nikada nisam prestao da verujem u sebe.

Po prirodi si plejmejker, voliš loptu, ne bežiš od nje. Da li ti je to pravilo problem dok si igrao košarku i da li si zbog toga ulazio i u sukobe sa trenerima, saigračima, kao i protivnicima?

Drago mi je što takve ljude nisam slušao - što se na kraj ispostavilo dobro. Imam svoj stil igre i dosta je prepoznatljiv. Kada igraš najniže ili neprofesionalne lige, tu je u stvari najteže jer sarađuješ sa lošijima od sebe - od trenera do saigrača pa do sudija i cele organizacije. Bilo je svega od "Alo, nosi loptu kući", do "Alo sine, idem ja kući". Za mene je najvažnije da sam verovao svom instinktu i prepoznao dobre stvari, učio iz grešaka, najviše svojih.

U lošim uslovima uglavnom humorom pokušavaš da ulepšaš situaciju. Poslednja zanimljiva situacija mi se desila prošle godine gde su u klubu zbog totalne neorganizacije igrači dolazili na utakmice i treninge kada su oni hteli. Utakmica je počinjala u šest, a u deset do šest mom saigraču koji je bio pored mene u kolima je zazvonio telefon. Razgovor je izgledao ovako otprilike:

Trener: Alo, gde ste vi, je l' dolazite ili ne?

Igrač: Da, da, treneru, a gde ste vi?

Trener: Pa kako gde sam, na utakmici!

Igrač: Pa šta ćete tako rano tamo treneru?!

Naravno, pobedili smo tu utakmicu.

Da li ti je krivo što se FIBA takmičenja održavaju tek od 2012. godine? Koliko misliš da si zapravo propustio i da li je postojala šansa da se basketom baviš profesionalno u ovoj meri u kojoj to činiš sada?

Sigurno mi je krivo što je sve to globalno krenulo 2012. godine. Ti turniri su odavno postojali i u Srbiji, ja ih igram od 1996, svako leto smo tako zarađivali za džeparac. Iako mislim da sam propustio dosta toga, stigao sam dosta i da postignem - ali niko ne pita šta je sa ostalima. Postoji velika baza ljudi koji se bave ovim sportom na visokom nivou, pa nemaju nikakvu pomoć niti pažnju. Teško da može da se očekuje nešto kada je prva lige Srbije bunar.

Državne institucije ne poklanjaju pažnju ni malo ovom sportu ali kada se vratimo sa medaljom, telefon se usija od poziva za slikanje i prijeme, pa onda lažna obećanja i tako sve u krug.

Da se nadovežem i na prethodno pitanje, šta misliš kakva je budućnost basketa u Srbiji, da li već vidiš nekog svog naslednika? Šta bi voleo da ostaviš u amanet srpskom basketu, osim titula?

Potencijal basketa u Srbiji je velik - budućnost ne baš svetla po mom skromnom mišljenju. Turnira će uvek biti, ljudi će uvek biti - basket je nama strast, nacionalni sport, masovna rekreacija ali što se tiče budućnosti i profesionalizacije ovog sporta, organizacionog nivoa - nula bodova.

Mi koji smo najbolji ambasadori ovog sporta, mladi i prepoznatljivi, posle dizanja svega iz mrtve tačke posle samo jedne godine, zbog politike dobijemo otkaz u košarkaškom savezu. Naslednika ima mnogo, biće i boljih kad se sport iskristališe.

Šta je ono što basketaši imaju a košarkaši nemaju? I zašto su basketaši bolji šuteri?

Šmek i lucidnost, to bih izdvojio, iako su i to individualne stvari. Ali to je zbog načina igre, verujem da većina košarkaša poseduje svakakve kvalitete, ali nemaju slobodu gde da ispolje te stvari.

Pretpostavljam da smo bolji šuteri jer smo navikli na loše uslove po raznoraznim uličnim terenima.

Da li basket kao kultura postoji bez hip-hopa i grafita? Da li možeš da budeš dobar basketaš a da nisi u tom fazonu ili je to nešto zajedničko za sve vas koji ga igrate?

Naravno da možeš. Moj saigrač Dejan Majstorović nema pojma šta je hip-hop. Za njega je Dara Bubamara vrh muzičke industrije.

Za sve nas je zajedničko taj ulični mentalitet, da ništa nije poklonjeno i da sve mora da se zaradi. Bunt prema autoritetu. Ako si bolji, pokaži.

Da li si ikada razmišljao da batališ košarku? Sigurno je u nekom trenutku to postalo praktično gubljenje vremena za pare koje nisu ni približno adekvatne tvom talentu…Šta te je održalo?

Milion puta - ali nikad me nije napustila strast . Za mene najbolji deo života je da igram basket - tu se najbolje osećam, bilo sa rekreativcima u kvartu na Limanu ili protiv bivših evroligaških igrača u prestižnom Hi-parku u Pekingu.

Koliko pratiš košarku u slobodno vreme? NBA ili Evroliga?

Obožavam NBA i Evroligu. NBA baš pratim jer je to pravi šou biznis - mnogo dešavanja, utakmica, marketinga. Zaista me sve to inspiriše, naučiš nešto iz svega toga.

Evroligu pratim samo tekme, pogotovo završnicu jer za mene na svetu nema bolje košarke od fajnal fora Evrolige.

Šta očekuješ od Evrobasketa ove godine? Od Srbije?

Bili poslednji ili prvi, naravno da ću navijati za Srbiju. Favorita ima mnogo, Španija, Francuska pre svega. Mislim da možemo mnogo. Đorđević, Teodosić, Bjelica, Bogdanović…Od njih zavisi. A mislim da su dorasli izazovu i da možemo da iznenadimo sve ovog puta.

Kome se divi Dušan Domović Bulut?

Uspešnim sportistima i ljudima, palačinkama i turniru u Parizu "Quai 54".

Hvala ti, Dušane.

Pratite VICE na Facebook, Twitter,

Instagram