Moje iskustvo sa akutnom šizofrenijom

Ove zime će biti tačno godinu dana od kada ne mogu da prepoznam sebe.

Prvo što se promenilo bilo je spavanje. Tokom čitave dve nedelje postajalo mi je progresivno sve teže da zaspim. Što mi se kao muškarcu od 24 godine sa solidnim zalihama hašiša ranije nije dešavalo. Bio je to čudan osećaj. Na izgled kao grom iz vedra, noću bih odlazio u krevet, ali onda nisam mogao ni oka da sklopim. Misli su mi se rojile u glavi i preplitale se, izuvijane kao veliki zid od bršljana. Nekad bih pokrio glavu jorganom, čvrsto stegao lice šakama i šaputao samom sebi: „'Ajde. Sad. Lepo. Umukni."

Na kraju sam ipak uspevao da zaspim, ali samo da bih se probudio osećajući se sasvim neobično, kao da sam nekome zaboravio nešto da kažem. U takvim trenucima čak ni glad nije bila onako agresivna kao što je umela da bude. Ranije sam znao da se sjurim do kuhinje i natovarim sebi do vrha punu okruglu činiju kukuruznih pahuljica čim otvorim oči. Ali sada sam se budio svakog jutra sa nekom nelagodom i mučninom u stomaku. Ipak sam nastavio da živim po starom, ubeđen da će proći samo ako na neko vreme batalim hašiš. Mora da je to, mislio sam. Nisam paničio.

I dalje sam odlazio na posao kao i obično (radim kod lokalnog trgovca vinom) i pokušao da ne mislim o svemu što mi se noću dešava. Gurao sam tako dan za danom bez većih problema, ako izuzmemo malo zamućen pogled, ali kad se danas bolje podsetim na to vreme, primećujem i da su počele da se javljaju prve teškoće u elementarnoj komunikaciji sa ljudima.

Kad bi mi šef rekao da proverim šta je sa nekom isporukom, trebalo mi je par sekundi da obradim tu informaciju jer sam imao utisak kao da mi je dvoje ili troje ljudi u isto vreme reklo jednu istu stvar, tako da nisam uspevao da razaznam šta mi se govori. Dok sam razgledao izveštaje o jutarnjim isporukama i pokušavao da ih samom sebi protumačim, činilo mi se kao da treba da pronađem drvo u magli – teško, ali ne i nemoguće.

Na sve se spustila neka izmaglica. Stalno sam imao utisak kao da će sve redom da počne da se ruši – posmatrao sam police sa flašama i video jednu ili dve koje po meni samo što nisu pale, ali kad bih pogledao drugi put sve je izgledalo okej. Pored toga mi se stalno pričinjavalo da čujem telefon kako zvoni, uvek u različitom tonalitetu, iako u magacinu uošte nije bilo telefona. Pa ni tada nisam paničio – bar za jedno vreme – umesto toga sam svima koji su me pitali da li mi je dobro rekao da u poslednje vreme slabo spavam i da je to najverovatnije zbog toga.

Nesanica ume čudno da deluje na ljude. Jedan lik s posla mi je dao neke američke tablete za spavanje da ih isprobam i one jedno vreme jesu bile od koristi, mada mi se dešavalo da se onda probudim sa osećajem da mi je glava puna vate. Više me nije zanimalo da idem po kafanama i igram fudbal vikendom. Želeo sam samo da se naspavam. Čak mi je i običan razgovor sa ljudima bio prenaporan.

Recimo da je trebalo da prođu cela dva meseca te početne nesanice da bih pomislio kako sa mnom nešto ozbiljno nije bilo u redu. Misli-hobotnice, kako sam ih na kraju prozvao, postajale su iz noći u noć sve bizarnije. Uključio bih televizor ali nisam više mogao da prepoznam koji su to zvuci dopirali sa ekrana, a koje sam pravio ja. Bilo je jezivo. Jedne noći, dok sam gledao Homeland (kud baš to da nađem) učinilo mi se da imam napad panike, ili se bar meni tako učinilo.

Znao sam šta je napad panike od ranije jer ih je imala jedna od devojaka sa kojima sam izlazio – jednom joj se desilo da je u bioskopu morala da legne i krene duboko da diše da se ne bi ispovraćala. Bilo je to mučno gledati. Ali ja sam pomenute noći u krevetu počeo da se tresem kao da mi je strašno hladno – osim što mi je koža bila vrela. Noge su mi se tresle pod prekrivačem dok mi je u glavi sve zvonilo kao da gomila sveta ćaska tu, na mom jastuku. Ništa posebno dramatično, samo ustaljena, zbunjujuća buka. A kada se na to doda svetlucanje sa TV ekrana, imao sam utisak kao da gubim razum.

Te noći nisam ni oka sklopio. Bio sam kao paralizovan. Vrata spavaće sobe pretvorila su se u granicu mog sveta, kao ona papirnata scenografija prema kojoj vesla Džim Keri u poslednjoj sceni filma Trumanov šou. Buka se podizala i spuštala u talasima, a ja sam se osećao kao da se u moje telo i um uselio neko drugi. Kao da više nisam bio ja taj koji je previše uplašen da ode čak i do kupatila da se išora, pa sam odlučio da za to može da posluži i jedna staklena činija, ali sam sve isprosipao po podu. Niti sam ja bio taj koji je pobacao svu posteljinu s kreveta jer sam se osećao ugodno samo go golcat preko praznog dušeka. Niti sam ja bio taj koji je pritisnuo oštricu noža preko pete da bih tako pokušao da se trgnem iz tog bezumlja. U toj sobi sam, dok se sunce rađalo a sat zvonio zbog odlaska na posao, pomislio: „Hoću mamu."

Na svu sreću, od nje me je delilo samo jedno stepenište. Do tada se još uvek nisam odvažio da odem od kuće – nisam to mogao sebi da priuštim. Pozvao sam je telefonom jer sam pomislio da će mi utroba ispasti ako budem izašao iz spavaće sobe. Zaista sam bio ubeđen da bi bilo dovoljno da samo prekoračim prag i izađem na hodnik pa da mi se lobanja raspadne a creva pokuljaju iz mene kao iz kofe svinjskih pomija. Javila se i rekla: „Pobogu Daniele, prestani da se izmotavaš i silazi dole" ili nešto u tom stilu. Počeo sam da plačem, po svoj prilici u teškim i jakim grcajima kao mali dečko, dok je kroz zid tavanice nisam čuo kako joj ispada slušalica.

Otvorila je vrata i uzdahnula od iznenađenja. Ne sećam se kada sam to uradio, ali očigledno sam rastavio daljinske upravljače od tv-a (mislim da ih je bilo četiri) tako da mi je dušek bio prekriven tom skalamerijom i umrljan od pišaće i krvi (od rane na peti). Sedeo sam u svojim pantalonama i plakao. Rekao sam joj da me je nešto „zaposelo". Pozvala je hitnu pomoć.

Ni ovoga što sledi se ne sećam kako valja, ali kada su ljudi iz hitne pomoći stigli, ja sam pomislio da su oni tu da bi me fotografisali. To me je naljutilo pa sam pokušao da ih udarim. Zaurlao sam na jednog od njih i rekao mu kako je protivno zakonu da me fotografiše i da imam i ja svoja prava, sve vreme sedeći u boksericama koje su bile natopljene znojem i tragovima skorele krvi preko noge.

Od vožnje do bolnice sam zapamtio samo to da mi je majka pridržavala noge za nosila. Kasnije mi je rekla kako sam vrištao da neću da me voze putem jer se u radarskim uređajima kriju mali ljudi. Od mojih sećanja na urgentni centar te noći ostala su samo bezbojna svetlucanja igala, polušapat i sputani udovi.

Svi gore opisani događaji nazivaju se psihotična epizoda i tipični su za akutnu šizofreniju – kako je glasila dijagnoza koju su mi u bolnici postavili. Psihoza se definiše kao gubitak kontakta sa stvarnošću. Može nastupiti naglo ili – što je češći slučaj među obolelima od šizofrenije – sasvim sporo pre nego što naglo krene. A upravo to se meni desilo. U bolnici sam proveo otprilike nedelju i po dana i odmah sam podvrgnut terapiji antipsihoticima. Ni tog se vremena uglavnom više ne sećam. Pamtim samo da sam često osećao mučnine i da mi je bilo teško da sa bilo kim razgovaram. I da je lik u krevetu do mene neprestano i namerno srao u gaće. Miris je bio kao smrt koju sam osećao u mozgu.

Pamtim dan kada sam osetio kako se polako vraćam u stvarnost, kada su nove hemikalije koje sam uzimao polako počele da deluju, ali ne više tako što sam samo želeo da se pokrijem preko glave i spavam. I brat je došao da me poseti. Bio je sa majkom (dolazili su oni svakog dana, ali su razgovarali samo sa doktorima i sestrama – ja nisam bio sposoban za razgovor) i zajedno smo pogledali tri epizode Breaking Bad u cugu na ajpodu u sobi za posete. Majka je jednom rukom pridržavala ajpod na kolenima, dok me je drugom povremeno milovala po potiljku. Smejao sam se nečemu što je rekao Saul i osetio da sam na dobrom putu da se oporavim, kao da su zavese navučene preko onoga što sam nekada bio polako počele da trepere. To veče sam čak pojeo kompletnu večeru i posle toga više nikad nisam uzimao krompir pire zdravo za gotovo.

Međutim, put do oporavka bio je težak i mukotrpan. Tu u prvom redu mislim na napade panike tokom kojih sam se u fleševima sećao svega što mi se prethodnih nedelja dešavalo i koji su me ostavljali potpuno izmoždenog. Ali tim tručnjaka za mentalne bolesti u mojoj lokalnoj javnoj bolnici bio je sjajan – sa izuzetkom par sestara koje su me tretirala kao da sam beba. To sam baš mrzeo. Kad mi je na kraju dozvoljeno da odem kući, dodeljen mi je socijalni radnik koji je svake nedelje dolazio da me obiđe. Proveravao je da li uzimam lekove, raspitivao se šta sam radio svakog dana i hrabrio me da krenem u šetnje sa majkom i ponovo počnem da se viđam sa ortacima – previše me je bilo sramota za tako nešto i mislio sam da me neće razumeti. Ili još gore, da će me otpisati kao ludaka. Ali tu sam se potpuno prevario.

Moj najbolji prijatelj Sem (sva imena su promenjena) rekao mi je da se toliko brinuo zbog mene da noćima nije oka sklopio. Budala glupa. Jedan po jedan, svi su polako počeli da mi šalju poruke – verujem da ih je najčešće bilo strah da ne napišu nešto loše – i rekli mi kako jedva čekaju da ponovo krenemo na fudbal i da ću u najskorije vreme ponovo da stanem na svoje mršave noge. Strašno me je iznenadilo koliko su svi odjednom delovali kao zreli ljudi.

Tim stručnjaka za mentalno zdravlje organizovao je neku vrstu dnevne bolnice u vidu iskrenih razgovora sa tipom po imenu Greg. Antipsihotici su neko vreme delovali toliko omamljujuće da sam imao utisak kao da se probijam kroz živo blato, ali zato mi je u glavi vladao neki čudan spokoj kakav mesecima pre toga nisam osetio.

Greg mi je pomogao da shvatim šta mi se sve izdogađalo i učio me šta treba da radim kad me obuzme panika zbog sećanja na noć u kojoj mi je pozlilo (rekao mi je da nema razloga da to zovemo „gubitkom razuma" – razum je još uvek tu, samo se razboleo) i kako da se oslobodim straha da bi to moglo ponovo da mi se desi.

Podsticao me je da ponovo počnem da se viđam sa prijateljima i objasnio mi kako se um stalno menja, kako uvek može da se oporavi i da će lekovi koji su se do sada dobro pokazali nastaviti da deluju, ali da moram da pogledam istini u oči i prihvatim činjenicu da sam se razboleo. Trebalo je samo da prođe neko vreme.

Ali prihvatanje je u stvari bilo najveći izazov. Frustracija je, kako sam saznao, vrlo bliska anksioznosti. Onim danima kada sam odlazio u šetnje (majka me je terala da to činim bar jedan sat svakog popodneva i na pola puta me ostavljala samog i davala mi neki zadatak, kao recimo da kupim flašu mleka ili malo putera) i počeo o svemu tome da razmišljam, u glavi bi mi iznenada sinulo: „Jebo te, zašto ne možeš da budeš normalan kao svi ostali?". Tada sam morao malo da stanem, par puta dobro uzmem vazduh i glasno sebi kažem: „Ja jesam normalan. Samo sam se razboleo i sada se oporavljam".

Tokom tih prvih šest meseci po izlasku iz bolnice ponovo sam počeo da posećujem prijatelje. Još uvek mi je redovno bivalo pomalo neugodno ako je TV preglasan ili svi pričali u isto vreme, ali ja bih im uvek rekao da li se osećam čudno. Nije im smetalo. Niti me je neko od njih žalio, što jeste bilo zapanjujuće. Činilo mi se da bih u slučaju da se nekome od njih desi nešto slično ja bio kao one nepodnošljive majke koje stalno zapitkuju je li sve u redu.

Posle deset nedelja vratio sam se na posao i radio skraćeno radno vreme. Šef je pokazao maksimalno razumevanje. Kada sam prebačen u bolnicu, pozvao je moju majku i rekao joj da mi kaže kako me posao čeka i da mogu da se vratim čim mi bude bolje i da sve mogu da prilagodim svom ritmu. Ovo me je isprva naljutilo, jer nisam želeo da se vratim kao nekakav invalid. Tada mi je bilo 25 godina (rođendan sam proslavio u maglama medikamenata gledajući reprize serije Friends) a ne 60 . Želeo sam da me po povratku kapiraju kao onog istog lika kakav sam bio i pre. Trebalo mi je neko vreme da razmevanje i zabrinutost koju su ljudi pokazivali prihvatim kako valja, a nekao neku vrstu omalovažavanja.

Povratak na posao bilo je najbolje što mi se desilo. To što sam stekao rutinu, imao s kim da pričam i ispunjavao konkretne zadatke puno mi je pomoglo da se oporavim. Bilo je dana kada sam se budio u strahu, kada mi je trebalo po dva sata samo da se istuširam i izađem iz kuće, ali ljudi su mi inače verovali. Nekoliko puta sam iz magacina pozvao Grega – tu i tamo sam se osećao čudno što sam opet na mestu odakle je sve počelo – iako on nije uvek mogao da se javi, nekad bi mi značilo i da mu samo ostavim poruku. Na kraju mi je rekao da više nije bilo potrebe da dolazim kod njega na razgovore – jer mi dovoljno veruje da sam sposoban da se sam nosim sa svojim mislima i koristim tehnike kojima me je naučio.

Od tada je prošlo već godinu dana a da mi se ništa slično nije ponovilo. Mislim da ima jedan lek koji ću još dugo morati da uzimam, ali to mi je okej. Seksualni nagon mi nije bogzna kakav (mada mi se i dalje diže), a lepo sam se i ugojio, ali sve je to mala cena za mentalno zdravlje.

Pogledajte VICE film o čoveku koji sam sebi ubrizgava zmijski otrov

____________________________________________________

______________________________________________________

Ovu priču sam želeo da vam ispričam zato što je, sve dok nisam oboleo od šizofrenije, svet za mene predstavljao neku vrstu smrtne kazne. Kada čujete da je neko šizofren, prvo što pomislite jeste da je zaključan u nekoj sobi sa obloženim zidovima, da se ljulja napred nazad ka nekoj dvodimenzionalnoj budućnosti prepunoj sedativa i izbalavljenih jastuka. Zamišljate da čuje nepostojeće glasove i da mu se priviđaju svakakve utvare. Ali ako se ova bolest pravilno leči, onda je sve što sam pomenuo daleko od istine. Uz pravilnu terapiju, a posebno ako se prepozna u ranim fazama, šanse na oporavak od akutne šizofrenije su poprilično velike, što važi i za druga mentalna oboljenja.

Što se moje prognoze tiče, ja sam tu sasvim realan: možda mi se desi još jedna ovakva epizoda, ali sada znam da mogu da se oporavim i sve me to manje plaši. Vratio sam se na posao, družim se sa ljudima, održavam fizičku formu i igram fudbal, sve kao i pre godinu dana. Čak sam bio i na odmoru. Još uvek nisam spreman da se odselim iz roditeljske kuće, ali to je možda više zbog lenjosti nego zbog bilo čega drugog.

Najbolji savet koji mogu da dam nekome ko počinje da primećuje bilo kakve psihološke simptome na koje nije naviknut jeste da to nekome kaže. Bilo kome. Pomenite to u razgovoru umesto da čuvate za sebe. Bolesti uma ne razlikuju se od bolesti tela – one se samo tiču drugog organa, a to je mozak. Nemojte se ustručavati da zatražite odsustvo s posla ili da šefu kažete da vam nije dobro, kao što sam ja uradio. Kad se samo setim kako mi se pričinjavalo da zvone telefoni dok sam još imao kakve-takve veze sa stvarnim svetom, znam da je još tada trebalo da se nekome obratim. Sramota vam neće biti od koristi dok se budete starali o vlastitom mentalnom zdravlju, a o mentalnim simptomima treba podjednako voditi računa kao i o onim fizičkim. To što sam sve majstorski prikrivao, čak i pred svojom majkom, nije nešto čime bi bilo ko trebalo da se ponosi.

Čak i ako je to nešto što ne deluje ozbiljno ili imate utisak da bi moglo brzo da prođe, najbolje što tada možete da uradite jeste da nekome kažete kako se osećate. Sa mnom su postupali kao sa hitnim psihijatrijskim slučajem, a kao što svi znamo, javne bolnice su sjajne kad se radi o hitnim slučajevima. Ne znam kako je bilo onima koji sve ovo predstavljaju drugačije od mene (naslušao sam se horor priča o kojekakvim odloženim terapijama preko interneta, tako da nova inicijativa po pitanju mentalnog zdravlja koju je pokrenuo Nik Kleg izgleda dolazi u pravi čas), ali zato znam da to što ćutite iako vam nije dobro jeste najgora stvar koju možete da uradite. Ljudi redovno pokazuju više razumevanja nego što biste očekivali.

Sada smo u 2014. godini. Vreme je da mentalna oboljenja prestanu da se tretiraju kao tabu tema i kao nešto što će na nas doveka da baca ljagu. A tu uvek treba prvo početi od sebe.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu