Finale „Igre prestola“: potresna smrtonosna opereta

Upozorenje: slede spojleri

Jeste li odgledali finale šeste sezone „ Igre prestola"? Bitnije, da li ste gledali onaj početni „u prethodnoj epizodi…" segment u kom su nam prikazali sve ljudske žrtve i cene trijumfa uz vagnerovsku pratnju? A onda uvertira koja nas podseća na klanicu u Dornu, na Neda Stark nekada i sada, dramatični citati ranije viđeni tipa „Otvorite kapije", „Naši očevi bili su zli ljudi", „Vaša vladavina se prekida. Ukratko, taj uvod nas je doveo u operetsko, elegijsko raspoloženje koje će dominirati ostatkom epizode.

Ili, možda ste uočili da se ona skalamerija nalik na planetarijum iz špice pojavila u samoj seriji, u biblioteci Starigrada? Ili kako su uskladili sporo oblačenje kvarteta Sersei, Tomen, Mardžeri, Vrhovni Vrabac, sa siluetama međusobno suočenim?

Pitam zato što je sumorno dostojanstvo epizode „Zimski vetrovi" naizgled bilo uspostavljeno još pre nego što su krenuli sa pričom. Takođe, zato što znam da ljudi ne vole spoilere, pa im ovim putem dajem priliku da prestanu da čitaju i ne skroluju dalje ako nisu još odgledali ovu epizodu koja od samog starta narušava sistem koji je serija gradila tokom prethodnih pedeset i devet.

Da ne pominjem što su ubili devet imenovanih likova (plus bezimenu septu koja je valjda umrla van kadra). Jebiga, to je stvarno bilo grubo. Ovo finale, skoro filmskog trajanja, počinje sekvencom nečuvenog kontinuiteta i divnom klavirskom pratnjom koja kao da hoće da nam dočara koliko smo nesposobni da upozorimo stanovnike Kraljeve luke na katastrofu koja im se sprema. Gledamo kako publika ulazi u Septu da bi ispratila suđenje Lorasu i Sersi (što deluje relevantno jer retko imamo priliku da vidimo statiste kako dolaze na scenu; obično su tamo već prisutni), odmah nam se javlja osećaj da niko od tih ljudi neće više nikad izaći iz hrama. Ipak, prvo suđenje prolazi bez problema, osim što Lorasu urežu gotski heksagram na čelo. Vitez od cveća polaže svečane zakletve koje nikad neće imati priliku ni da održi ni da prekrši, a gotski stil nastavlja da obuzima Vesteros do samog kraja epizode. Jedan za drugim likom – Sersei, Deneris, Sansa, Arija – bira tamnu stranu.

Vrhovni meštar Pajsel prvi ide pod nož, kad ga u katakombama ispod dvorca ubijaju „ptičice" kojima komanduje njegov rival, ugledni nekromanser Kajburn. Pa dobro, dugo je i potrajao. (Inače, glumca veterana Džulijana Glovera su ubili Star Wars pobunjenici, Džejms Bond, Indijana Džons, a sada i ovaj unapređeni Sv. Tomas Mur .)

Plašljivi pokajnik Lansel je sledeći. I njega izbode ulično derle u neposrednoj blizini zelenkaste divlje vatre koja ubrzo eksplodira i uništi Vrhovnog vrapca i njegove sledbenike, Kevana Lanistera, kao i Mejsa, Lorasa, i Mardžeri Tajrel, te brojne nedužne posmatrače. Ove smrti delovale su šokantno jer smo mislili da će neki od tih likova još štošta uraditi do kraja sezone, mada smo eksploziju već videli u Branovoj viziji. Snagu ove scene delimično potkopava pompezno hvalisanje Sersei Lanister pred zarobljenom časnom sestrom Unelom, i Planinino skidanje šlema u senci. Sažalimo se nad neslavnim padom jedne velike kuće i jednog značajnog antagoniste – da ne pominjemo nesrećnog Tomena koji se nedugo posle eksplozije u očajanju baci kroz prozor Crvene tvrđave. Pouka je da bi stvarno svi trebalo da znamo šta držimo u podrumu.

Čak i posle takvog uvoda, ostatak epizode ne ide nizbrdo. Džejmi se duri pred vulgarnim Valderom Frejom koga se ni Čarls Dikens ne bi postideo, dok ga muči pitanje časti koje mu se nameće od kako je video Brijenu. Semvel Tarli i njegova familija stižu u Citadelu gde ih čeka standardna akademska birokratija: arhiregistrator ga šalje na arhiprijemno odeljenje gde će mu tražiti uplatnicu za overu arhisemestra, i tako dalje. Semu je to sitna prepreka, dok ga Džon Bredli-Vest igra kao komičnog veseljaka u sred šturm-und-dranga. Dirljiv je trenutak kad je zadivljen ogromnom bibliotekom, kao brucoš iz provincije koji stiže na veliki univerzitet. Nadam se da ćemo Sema na samom kraju serije videti dvadeset godina starijeg, kako završava svoj prvi roman, i slabovid se okreće da kameri pokaže bradu u stilu Džordža R. R. Martina: „Evo pišem već 20 godina, sve sam rokove prekršio, ali bila je to jedna prava – igra prestola."

Ponovo smo u Dornu, ali ovog puta nas je prijatno iznenadilo prisustvo gospe Olene Tajrel u crnini, koja mrskim Peščanim gujama otvoreno govori sve ono što bismo i mi želeli da kažemo. Varis se pojavljuje u ključnom trenutku i nudi obema stranama savez sa očekivanom targarjenskom flotom. A što se tiče same zmajevite kraljice, najzad joj se ukazala prilika da veže par sporih, raspričanih scena uz čašu vina sa Dariom odnosno Tirionom, u kojima narušava tradicionalne uloge polova i tuguje nad pobedom ambicije protiv individualnih želja. Tirion nas iznenađuje izjavom iskrene vere u Deneris, osećanja koje mu se po prvi put u životu javlja.

Ove trenutke ljudskosti uskoro spira zadovoljenje gledalačke strasti, posebno kada se Arja pojavi u Blizancima i najzad se osveti Valderu Freju: ubije mu dva sina i njihovim mesom napuni pitu koju mu zatim posluži. Možda se pitate „Kako je uspela da takav kulinarski projekat izvede u prepunom dvorcu bez saučesnika? Kako je Varis uspeo da se pojavi u Dornu i na Denerisinom brodu u istoj epizodi? Kako je Olena čula da joj je porodica izginula i odmah odletela do Dorna između dve scene?" Sve u to odlična pitanja, ali odgovor im leži u onoj staroj mantri: „ Opusti se, to je samo serija ."

Koliko god nam je laknulo što se one bezvezne scene sa Deneris na Blisko istoku najzad integrišu u zaplet na Vesterosu, ipak serija počiva na kućama Lanister i Starka, kojima je najveća opasnost obično pretila na internom porodičnom planu. U Zimovrelu, Davos i Džon izgnali su Melisandru, dok je Maloprsti iznudio malo iskrene zlobe od Sanse, kojoj se po svemu sudeći smeši prekretnica u razvoju lika – smeši se posle smrti Remzija, ambivalentno reaguje na Džonovo proglašenje za Kralja na Severu.

„Igra prestola" najbolji posao radi kad se ispod fantazije nalaze kompleksni odnosi kakvi i danas postoje, nezavisno od žanrovskih podela na dobro i zlo. Sansina bolesna veza sa Belišem je nešto do sada neviđeno; prikazuje osobu koja je svesna i istine i mehanizama manipulacije u isto vreme. Bespomoćni uvek žele moć, a Sansa je oduvek bila bespomoćna žrtva čijom su sudbinom upravljali muškarci; Beliš, naravno, od nje želi samo beskonačnu i nedostižnu ljubav. Isto važi i za Sersei, koja završava epizodu u ulozi zle kraljice sa zlim epoletama, dok je njen brat-ljubavnik Džejmi posmatra sa izrazom lica koji jasno govori: „Ne znam baš, vaše visočanstvo."

Prijalo je videti kako Branova vizija najzad otkriva Džonovo poreklo, rešava staru „misteriju" čije smo rešenje svi odavno naslutili, jer ovaj trenutak nije predstavljen ni površno ali ni kao ključna tačka cele epizode. Tokom sezone ispunjavale su se želje gledalaca, uklanjali suvišni likovi, dovodili u red stari podzapleti, ali serija takođe nagrađuje one koji pažljivo prate detalje narativa. To nam je pružilo mogućnost da uživamo u pojavi sporednih likova kao što je mala Lijana Mormont, u paralelama između Džonovog i Robovog improvizovanog krunisanja, u detaljima kao što su motivi lava na kruni kraljice Sersei ili motivi zmaja na novim jedrima targarjenske flote koja kreće ka pučini u pratnji zmajeva i horske muzike.

Priča se da će poslednje dve sezone trajati po šest ili sedam epizoda što, ako budu pratili model koji „Zimski vetrovi" nude, neće biti problem. Ovo finale je optimalno završilo sezonu raznolikog kvaliteta, pružilo nam osećaj da je priča ipak nekako bitna, da publika ima uticaj na sudbine heroja, antiheroja, i svih nas između. Sve zavisi od sezone.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu