Fotografije čudnih i lepih običaja sećanja na mrtve

Paul Kodunaris proputovao je više od 60 zemalja da bi fotografisao grobnice kosturnice, ukrašene lobanje, i razne druge jezive artefakte. Nedavno je objavio treću knjigu, Memento Mori: Mrtvi među nama. Za razliku od prethodnih, u kojima se fotograf držao teksta, Memento Mori se vodi vizuelnim: očaravajućim slikama ukrašenih lobanja, složenih procesa sahrana i ostalih običaja vezanih za smrt širom sveta.

Razgovarao sam sa Kudunarisom o knjizi, o tome kako kultura utiče na naše poimanje interakcije sa mrtvima, paradoksalne prirode zakona o skrnavljenju leševa, i zašto stanovnike Severne Amerike doživljava kao čudake zbog njihovog odnosa prema mrtvima.

VICE : Pričaj mi o tome kako i zašto odvajaš "smrt" od "mrtvih".

Paul Kudunaris: Za mene je to bitna razlika. Mrtvi su oni ljudi koji su prestali da budu u društvu živih, ali smrt je ono mesto na kome crtamo granicu između njih, a ona se menja od kulture do kulture i varira u zavisnosti od toga da li se radi o savitljivoj ili o tvrdoj granici. Smrt može da bude meka granica, ili tvrda barikada. Ona može biti utvrđenje kao što je Mažino linija kroz koju nećete proći. To je postala u proteklih sto godina u zapadnoj kulturi. Mrtvi ne dolaze na našu stranu, mi ne idemo na njihovu, a ako sa njima pokušavaš da pričaš ili da ostvariš bilo koju drugu interakciju, nešto nije u redu sa tobom. Loše su ti namere.

Da li je drugačije u drugim kulturama?

U većini kultura, smrt je istorijski meka granica i moguće je stupiti u ovaj razgovor, bez obzira na to da li je u pitanju fizički, literalni ili figurativni dijalog. Pogledajte one ljude u Boliviji, pogledajte one ljude koji izvode određene rituale na Madagaskaru, pogledajte ljude iz Indonezije ili Filipina, i na kraju pogledajte istoriju Evrope gde su one kosturnice liminalan prostor gde živi i mrtvi mogu da dođu u dodir.

Hajde da pričamo o Memento Mori. Čini se da je knjiga podeljena u tematske sekcije: kosti koje su korišćene kao dekoracije, mumfikacija, ukrašene kosti i lobanje. Šta misliš, zašto su ta mesta toliko daleka jedna od drugih razvila tako slične običaje?

Mislim da je odgovor na to pitanje jednostavno u tome da postoji univerzalna potreba većine ljudi da naprave tu vrstu veze sa mtvima – potreba da mrtvi budu deo društa živih. To se događa od praistorijskih vremena. Pronađene lobanje u Jerihu – najranijem neolitskom uređenju – bile su dekorisane i, očigledno, javno izložene, tako da se to dešava od neolitskih vremena.

Većina mesta na koja nas vodiš su spomenici prošlosti, što takođe izgleda da pedstavlja našu trenutnu promenu stavova o smrti.

Ima toliko stvari koje slikavaju način na koji mi mislimo o mrtvima danas. A većina tih stvari ima veze sa modernim kultom individualizma i kultom progresa – kapitalizam je po sebi suprotan želji da mrtvi budu oko nas jer smo mi društvo orjientisano na budućnost. Više nismo konteplativno društvo. Oteraj mrtve, sahrani daleko ili ih učini prividom živih da bismo mi onda mogli da se koncentrišemo na budućnost bez okretanja ka prošlošti.

Interesantno je da nema mnogo severnoameričkih mesta u knjizi. Zašto misliš da je to tako?

Zato što to naše kulturno nasleđe nije takvo. Upamtite nešto o SAD : Danas je ogroman priliv Hispanaca u Sjedninjene Države, ali mi smo osnovani kao post-reformatorska, protetanska nacija. A velki deo SAD su … kolonizovali Španci. Ali Španci koji su dolazili u ovo zemlju – koji su bili katolici, a katolici su imali odnos prema mrtvima – nikada nisu imali geografska i prostorna ograničenja (koja je Evropa imala) kada su osnivali gradove i kolonije u ovoj zemlji.

Znači veliki razlog zbog kog Amerikanci istorijski nisu bili mnogo kreativni u sahranama je taj što nisu morali da brinu o ograničenim nekretninama?

Jedan od razloga zbog koga su kosturnice postojale i što su mrtvi tamo dovođeni je taj što bi im nestajalo mesta u ovim malim gradovima. Tako da, naravno da su mrtvi morali da budu u kosturnici, morali su da budu ekshumirani. A ako u Španskom utvrđenju imaš 20 ljudi koji tu žive i gomilu Indijanaca robova u teksasu, nikada ti neće nedostajati prostora. Tako da je jedan od ralzoga što čak ni katolici u ovoj zemlji nisu prihavitli tu estetiku je taj što to nikada nisu imali. Nikada nisu imali taj motivacioni faktor da moraju da ekshumiraju mrtve.

Gledajući prelepe slike u tvojoj knjizi iz svih tih drugih vremena i mesta koja imaju tako radikalno drugačije rituale sahranjivanja zapitao sam se šta jeste a šta nije "normalan" način da se dođe u dodir sa mrtvima. Da li si i ti delimično na tome radio?

Jedan od razloga zbog kojih sam hteo da radim na ovoj knjizi jeste da oslikam toliko različitih kultura i perioda da bi pokazao ljudima da smo mi ti koji smo čudni. Oni ljudi u Boliviji sa onim lobanjama na groblju, oni ljudi u Indoneziji sa lobanjama – nisu oni čudni. Oni su ono što ljudi rade kroz celu istoriju i ono što mnoge kulture i dalje rade. Mi smo ti koji su čudni jer guramo mrtve sa strane. Mi ih getoiziramo. Naš kontekst je visoko idiosinkratičan i ekscentričan kada pogledate načine na koji su mrtvi predstavljani i dostupni unutar društva. Tako da ova mesta nisu stvorena kao mesta strave i užasa. I nisu narpavljene kao kuće horora. Takva je samo moderna koncepcija toga i mislim da mnogo ljudi može da odreaguje na to kada pogleda fotografije i način na koji sam hteo da ih predstavim. Niko mi nikada nije rekao, "Ovo je užasno".

Od kada sam počeo da pišem ovu kolumnu, počeo sam da se interesujem o zakonima o skrnavljenju leševa. Shvatio sam da bi mnogi od ovih običaja koje si istraživao bili nelegalni kada bi se izvodili u SAD.

Jedna od stvari koje sam primetio je da kulture koje imaju bliza odnos sa smrću često nisu toliko prestravljene time šta ljudi sve rade sa ljudskim telom. Intuitivno, pomislili biste da zato što smo ( u SAD) odbacili mrtve ne marimo toliko o tome šta ćete da uradite s njima – ali zapravo, mi ih odbacujemo ali smo veoma zabrinuti šta ćete da radite. Sećam se da sam jednom pitao jednu gospođu (na Bolivijskom festival lobanja), "Gde ste nabavili svoju lobanju?".

"Mi ćemo je zadržati – to je moj novi prijatelj, znaš, komuniciraću i pričati s njim", odgovorila mi je. Ovde u Sjedinjenim državama, ako neko ima lobanju i kaže, "Ne znam, našao sam je u torbi na ulici". O Bože, odmah bi zvali specijalnu jedinicu policije!

Ima jedno mesto u Indoneziji u kome uzimaju tela, postavljaju ih ravno u škripu i kao ostave ih da se prirodno mumificiraju i onda se ona sama raspadnu. Ako pas odnese nogu, super za njega. Psu treba noga. Oni su deo ovo prirodnog ciklusa – ali za nas, to bi bilo apsolutno užasno.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu