Gde bi Bašar Asad, predsednik Sirije, mogao da nađe utočište?

Kada je 2011. počeo građanski rat u Siriji , mnogi su na Zapadu bili uvereni da su Bašaru Asadu, predsedniku te zemlje, dani na vlasti odbrojani. Pretpostavljalo se da će on slediti niz svrgnutih diktatora poput Moamera Gadafija u Libiji, Sadama Huseina u Iraku, i Zin al-Abidin Ben Alija u Tunisu. Američki, britanski, i francuski zvaničnici bili su tako uvereni u ovaj ishod da su navodno ignorisali rusku inicijativu po kojoj bi Asad sišao sa vlasti u sklopu mirovnih pregovora.

Pet godina kasnije, Zapad više nije u prilici da čeka. „Prosto rečeno, američke vlasti zauzele su stav kojim Asada prihvataju kao vladara Sirije," kaže za VICE Majk Doran, analitičar za Bliski istok Instituta Hadson.

Ali pitanje Asadove konačne sudbine ponovo je postalo aktuelno prošle nedelje, kada su nemački mediji objavili drugu polovinu intervjua sa Vladimirom Putinom u kom predsednik Rusije nagoveštava da nije nemoguće da Asad jednog dana nađe utočište na teritoriji ove zemlje i kaže „Nema sumnje da je za Rusiju teže bilo pružiti politički azil gospodinu Snoudenu nego što bi bilo u slučaju Asada."

Scenario po kom bi Asad – odgovoran za smrt hiljada i hiljada državljana Sirije putem bombardovanja, izgladnjavanja, i mestimične upotrebe hemijskog oružja – napustio svoju zemlju trenutno nije lako zamisliti. Bilo bi neophodno da ili sirijski pobunjenici pobede, ili da se dogovor o silasku sa vlasti progura u sklopu mirovnog sporazuma . Takođe se postavlja pitanje da li bi građani sveta – i pre svega Sirijci – mogli da potisnu želju za osvetom i prihvate Asadovo povlačenje u udobnu penziju. Da li bi zaista mogao da prođe nekažnjeno za sve ratne zločine koji su se odigrali tokom ovog konflikta?

„Tim ishodom bi mnogo ljudi bilo izuzetno nezadovoljno," kaže Stenli Pejn, specijalista za političku istoriju Evrope i fašizma pri Univerzitetu Viskonsin. „Ali ne svi. Nekad je prosto neophodno platiti određenu cenu da bi se postigao mir."

Taj stav deli i Mostafa Minavi, predavač na Kornelovom odseku za istoriju koji je radio sa izbeglicama iz Sirije. Kad jedan bliskoistočni tiranin ode u izgnanstvo posle pada sa vlasti, tvrdi Minavi, ljudi umeju da ga zaborave i okrenu se obnovi zemlje. „To se toliko puta desilo u ovom delu sveta; kad neko poput Asada najzad siđe s vlasti, narodu toliko lakne što je došao kraj užasu da čak više ni ne misle o potrazi za pravdom."

U slučaju Sirije, kaže Minavi, dovoljan za proglašenje pobede bio bi kraj režima porodice Asad, koji je počeo pučem bez žrtava 1970. kada je na vlast došao Bašarov otac Hafez. „Oni su bili vrlo vešti u zavođenju strahovlade," dodaje Minavi. „Ne mogu da zamislim da neko zauzme stav kojim odbija abdikaciju ako Asad ne završi pred sudom."

Jens David Olin, stručnjak za međunarodne razne zločine, kaže da je ovo odmeravanje pravde protiv mira „klasična dilema koja se svugde javlja."

On opisuje tri različita pristupa krivičnog odgovornosti. Prvi je instrumentalni: ako dogovor sa autokratom-zločincem može da smanji broj žrtava, treba ga postići. Olin kaže da su neki zagovarali takav pristup 2013. dok se Čarls Tejlor, predsednik Liberije, još grčevito držao vlasti. „Mnogi smatraju da je njega bilo moguće ubediti da znatno ranije preda vlast i privede rat kraju da se nije insistiralo na sudskom procesu. Ko zna koliko bi hiljada ljudi danas bilo živo."

Drugi stav, kaže Olin, je onaj po kom bi svet trebalo da krivično goni diktatore i ratne zločince kad god je to moguće. Teorija kaže da, ako danas jedan vlastodržac bude izveden pred pravdu, njegove kolege sutra možda shvate da bi i oni mogli da odgovaraju za svoje prekršaje.

Treći pristup ovim situacijama, princip odmazde, kaže da se kriminalci moraju kažnjavati jer je to suština pravde. „Ne postavlja se pitanje da li će posledice poziva na odgovornost promeniti svet nabolje ili nagore," objašnjava Olin. „Prosto se svaki prekršaj kažnjava."

Ali pragmatizam često prevlada, što obično znači da diktatori krvavih ruku nikad ne završe iza rešetaka.

General Alfredo Štresner, paragvajski diktator koji je mučio političke neistomišljenike i nudio azil nacistima, našao je i sam utočište u Brazilu gde se obavezao da nikad više neće politički delovati. Tamo je preminuo 2006., u svojoj 93. godini. Idi Amin, koji je tokom sedamdesetih bio odgovoran za smrt nekih pola miliona državljana Ugande, odveden je u vilu u Saudijskoj Arabiji gde je i umro 2003. godine. Isti saudijski grad, Džeda je utočište i za Ben Alija iz Tunisa koji se tamo povukao pošto je 2011. bio zbačen sa vlasti.

Asada bi pred Međunarodni krivični sud mogao da izvede samo Savet bezbednosti UN, jer Sirija nije među zemljama potpisnicama sporazuma koji je doveo do formiranja ovog suda. Ali Kina i Rusija su već koristile pravo veta povodom rezolucije o ratnim zločinima u Siriji, a portparol MKS je za VICE potvrdio da oni neće preduzeti nikakvu akciju bez naloga Saveta bezbednosti. Francuska je pokrenula istragu po pitanju ratnih zločina Asadovog režima, ali nije jasno da li će iz nje proizaći ikakve optužnice.

Za sada, Asad ostaje tu gde jeste.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu