​Imati mnogo mlađeg brata je savršen izgovor za sve

Kada imate dvadeset godina i roditelji vam kažu da ćete dobiti mlađeg brata, pomislite da su ili potpuno skrenuli, ili da se zajebavaju, ali to jako loše rade. Kako se Andrija i Anđelka još uvek nisu emitovali, otpisao sam mogućnost trule zajebancije i nekako se nadao da su mi se roditelji preko noći navukli na dop. Ali samo minut kasnije, u rukama sam držao snimak ultrazvuka i gledao u malo stvorenje koje je već pet meseci raslo u utrobi moje majke.

Da, zapravo je pravo pitanje kako ni moj stariji brat, ni ja nismo provalili da nam je keva u petom mesecu trudnoće, jer živimo svi zajedno u stanu. Ali jebi ga, svako ima svoj kompjuter, pa je moguće da nam tako neke sitnice promaknu. No, kada nas je realnost pogodila, morali smo da napravimo plan kako da sve ovo sa novim detetom funkcioniše, a da ne ličimo na neku porodicu iz filma sa Stivom Martinom.

Počeli smo sa renoviranjem ćaletove i kevine sobe tako da u nju može da stane dečiji krevetac, a ja sam čitao članke kako bebin plač dostiže veću frekvenciju od zvuka betonske bušilice, pa sam razmišljao o adekvatnoj izolaciji za moju sobu. Na kraju sam samo popravio kvaku.

Kada se mali rodio, mislim da sam nakon dužeg vremena doživeo potpuno iskrenu emociju. Nešto što nisam morao da foliram smajlijima jer nije bilo razloga za to. Držao sam u rukama živo biće veličine hleba koje je bilo crveno, nekako perutavo, skoro ćelavo i nije otvaralo oči. Objektivno gledano, tako nešto ne može da bude lepo, ali meni je on bio najlepša beba koju sam u životu video. Shvatio sam da ga volim, a on mi nije davao nikakve povode za tako nešto. Samo se rodio. Naravno, verovatno ga ne volim dovoljno, čim nisam zakupio bilbord i objavio njegovu fotku na svim društvenim mrežama, terajući ljude da mi čestitaju za nešto u čemu nisam imao nikakvog udela.

Kako je vreme prolazilo, naučio sam kako da ga držim u naručju bez straha da će mi ispasti na pod, uspeo da ga uspavam jednom i shvatio da sam mnogo tolerantniji na galamu nego što sam mislio. Pelene mu nisam menjao jer to je, realno, odvratno, a i nije bilo situacija gde jedno "mamaaaaaa" nije moglo da reši sve. A onda sam počeo da razmišljam i o potencijalnoj koristi koju bih mogao da imam od ovog malog čoveka.

Ako mislite da je magnet za žene, to odmah otpišite. Kada izađemo u šetnju, više izgledam kao njegov kidnaper nego stariji brat, a ne delujem ni kao neki ćale, pa da me puštaju preko reda u pošti. Ali shvatio sam da sada konačno imam izgovor za ponovnu kupovinu igračaka, gedžeta i ostalih gluposti. Taj izgovor je živ, eno ga krevelji se u sobi pored. Šta? Pa ja sam sada ono iskompleksirano srednje dete koje nisu dovoljno voleli. Nisam sam izabrao tu ulogu, nametnuta mi je.

Iskreno, bilo mi je teško da se odreknem igračaka. Poslednji LEGO komplet sam kupio u sedmom razredu, po mišljenju mnogih dosta kasno, jer je u tom periodu većina mojih drugara tražila skuter, Nokiu 3310 i kamp prikolicu u kojoj bi živeli kao Eminem. Ali u pitanju je bio LEGO Spajdermen, kao da sam uopšte imao izbora.

Kad god bismo kasnije moj stariji brat ili ja doneli kući neku igračku, samo bi nas pitali "dobro, dokle više?". Ja nisam video ništa loše u tome da kao student imam originalnog Baza Lajtjira koji ispaljuje lasere i fraze Tima Alena i na čijem đonu piše Uroš. Pokušavao sam sa nekim stvarčicama koje su primerenije mom uzrastu. Na jojou sam uspeo da naučim samo jedan trik, na rubikovoj kocki umem da složim jednu boju do pola, a hteo sam da se ugušim kada sam probao džoint , tako da sam rešio da se držim artikala koji imaju oznaku 12+. Moj brat je imao foru da od devojke za rođendan traži auto ili helikopter na daljinski i tako je skidao direktnu odgovornost sa sebe. Ali sada više nema potrebe za skrivanjem, jer sve što uzmemo je za klinca. Navodno.

Najveća prednost je kada se neko od rodbine ili prijatelja zajebe za poklon i donese nešto što klincu nije interesantno, jer nije primereno njegovom uzrastu. Onda se ja ponudim da mu to pričuvam na par godina, ne otkrivši mu pritom tragičnu istinu – brate, ovo ti je trajno zaplenjeno i bolje se isplači odmah, jer kasnije niko neće pasti na te fore.

Ali nije ovde reč samo o sebičnosti ili nezrelosti, nego jednostavno većina dobrih igračaka je krenula da se proizvodi i uvozi u Srbiju tek kada ja moja generacija odrasla. Plus, sada postoji mogućnosti internet kupovine. Pa stvarno, u poređenju sa onim što se nudi današnjim klincima, moje stare igračke izgledaju kao da su pravljene od gline. Zaista cenim što danas devetogodišnjaci mogu sa svojih telefona da hakuju server Narodne banke Srbije, ali moraš biti baš moron pa da ne iskoristite ovako kul ponudu stvari uz roditelje čija kupovna naklonost još uvek nije narušena vašim lošim uspehom u školi.

Ako pogledate današnje automobile na daljinski, videćete da je većina njih ne može da se poredi sa onim sranjima koja su nama uvaljivali devedesetih. Za početak, domet je veći od dva i po metra i ne gubi se kontakt kada između antena dune promaja. Baterije traju duže od bilo kog smartfona, a i imaju pouzdanije motore od Fiata 500L. I naravno da je bolje da Lamborgini Aventador stoji kod mene gde ima veće šanse da preživi i bude od neke koristi, nego da ga grupica nedovoljno obučenih trogodišnjaka pošalje preko terase.

Sada i oni veći automobili što se iznajmljuju po parkovima i u koje bukvalno možete da smestite dete imaju daljinski. Takav jedan smo uspeli da iskukamo od babe. Najčešće nam služi da u prolazu udarimo nožnim palcem u njega i psujemo jer nemamo gde da ga smestimo, ali par puta godišnje i izađemo da se provozamo. Jednom je mali bio prava atrakcija u parku, jer je vozio brže i spretnije od ostale dece, a pritom nije ni gledao gde vozi. Mada, zna se ko je zaista iz senke upravljao tim vozilom, hehe. Moj stariji brat, ja sam nesposoban za tako nešto.

Na Jutjubu sam pre dve godine provalio NERF gun i shvatio koliko je to jebeno savršena spravica. Krajnji domet puške dostiže i preko 30 metara, a meci su napravljeni od neke vrste sunđera dok im je vrh obložen gumom, pa kada pogodite nekoga u oko, ne postoji šansa da mu ga izbijete kao onim dijabolama s kojima smo se mi rokali kao klinci tokom škole u prirodi. Odmah sam pazario jedan svom starijem bratu za 25. rođendan pod izgovorom da će NERF gun vrlo brzo postati interesantan klincu. Istog dana je burazer kupio i meni jedan, kako bi imao protivnika, a sebe snabdeo rezevrnom municijom, šaržerom i pojasom koji ide preko grudi. Od tada ne mogu više normalno da jedem ili da izađem iz kupatila, ne strahujući pritom da će me neko pogoditi gumenim metkom u slepoočnicu, ali konstantna paranoja je ništa u poređenju sa zabavom koju ove puške pružaju.

Ubrzo smo iz dosade počeli da pucamo u klinca i kuče, pa mu je ćale kupio mini NERF, čisto da mu se nađe za samoodbranu. Konfiskovali smo mu oružje odmah sutradan, a sada mu ga pozajmljujemo samo u povremenim prilikama kada organizujemo family battle. Jednostavno je previše zgodan za iznenadne napade i stoga mora uvek da stoji na našem radnom stolu.

________________________________________________________________________

Pogledajte VICE film "Tajna istorija lutki kupusara"

_________________________________________________________________________

I ranije sam svraćao u prodavnice igračaka, ali sada sam tu barem jednom nedeljno, prvenstveno kako bih se informisao o sopstvenom arsenalu, a i da vidim nešto za ovog malog. Radnici znaju da imam dosta mlađeg brata, pa ne sumnjaju više da sam pedofil, ali još uvek umeju da mi postave idiotska pitanja. Skoro sam polovinu honorara potrošio na kupovinu NERF samostrela i prodavačica je htela da opušteno proćaska sa mnom, jer mi se kao znamo jelte.

- Ovo je, pretpostavljam za brata? - pitala me je kroz osmeh.

Vau, kako ste samo pronicljivi, pomislio sam, ali na kraju samo odgovorih kako to zaista jeste za brata. I nisam lagao, samo nisam precizirao za kog brata. Ali pošto je samostrel bio veći od mog mlađeg brata, Šerlok prodavačica je provalila da nešto mutim.

- Zar nije on mali za ovako nešto?

- Što mali? Pa deca njegovih godina u Raki treniraju sa pravim ovakvim. Nikad nije rano krenuti sa adekvatnom edukacijom - odgovorio sam.

- Molim?

Sad već nisam mogao da se iskobeljam, pa sam se odlučio za istinu. Jebeš ga.

- Ovo je za starijeg brata - rekao sam.

Prostrelila me je pogledom koji kaže 'ma ti si ipak pedofičina jedna'.

- A to vam je neka fora? - htela je da zna.

- Jeste, fora je - odgovorio sam. - Nego hoćete li vi meni to da prodate ili treba da odem u Merkator?

Nakon toga sam je zamolio da mi upakuje i to u crveni papir, namerno, jer on je kao za devojčice, pa da dodamo još malo besmisla kada smo već svi seksisti ovde. Od tada vodim svog mlađeg brata u kupovinu sa mnom. Doduše, taj put me skuplje iskošta jer moram da mu kupim i nešto što zaista njemu sleduje, ali makar ne moram da vodim maloumne razgovore na kasi.

Prilikom jedne od naših zajedničkih poseta prodavnici igračaka, mali je ugledao LEGO i odmah se primio. Izgleda da ipak postoji nešto u tim genima. Uzeo sam mu za Novu godinu jedan komplet LEGO Duplo, ali sam shvatio da je to bio zajeb u samom startu. Bile su mu interesantne čitavih mesec dana, a kako i ne bi kada su dizajnirane da posluže da njima zaglavite vrata ili napadnete lopova koji vam je upao u kuću. Brzo smo prešli na standarne LEGO komplete i iako je još uvek u fazi kada želi da se igra sa modelima vatrogasnih kamiona i obalske straže, polako ga prebacujem na Star Wars . Jedva čekam da mu od babe donesem nekoliko kutija mojih starih LEGO kocki. Naravno, moći će da se igra sa njima (kad ja završim), ali ne i da ih meša sa svojima. LEGO Spajderemena može odmah da zaboravi, to mu ne dam.

Kako vreme prolazi, klinac se interesuje za sve više stvari, a ja vraćam iz babinog stana neke svoje stare igračke koje su preživele duh vremena i ne izgledaju kao da sam ih dobio od UNICEFa sa kutijom narandži. Neke dajem malom da se igra, a neke sređujem i stavljam na policu u mojoj sobi. Dobro je što u slučaju da mi u sobu uđe osoba kojoj treba da se predstavim kao neko ko ima završen fakultet, vozačku dozvolu i nije baš svoj, uvek mogu da kažem da su sve te zajebancije vlasništvo mlađeg brata. Zapravo je sve super. Još uvek mi se nije probudio očinski instikt , a mogu i da vozim skejt kroz crkveno dvorište jer tada učim brata da vozi.

Loše je jedino to što, kako raste, mali sve češće želi da se igra sa mojim igračkama, a počeo je i da merka Xbox. Mislim da ću morati da se odselim i ponesem sve sa sobom na sigurno. A možda i nađem neki pravi posao, pa da konačno nesmetano kupujem sve što mi treba.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu