Išao sam na pivo sa Dejanom Radonjićem

Pre osam meseci, nadahnut pobedom Crvene zvezde u Evroligi protiv Galatasaraja, napisao sam tekst pod naslovom „Ciganska je tuga pregolema" u kojem sam sumirao bezmalo trideset godina kontinuirane agonije kroz koju su navijači crveno-belih prolazili prateći rad košarkaške sekcije kluba. Tekst sam završio pitanjem – je li ovo ta sezona?

Ispostavilo se da je ovo, zaista, „ta" sezona, jer je Zvezda prvo osvojila nacionalni kup, a onda se i prošetala kroz plej-of ABA lige, porazivši prvo do tad neprikosnoveni Partizan sa 3-1, a zatim u finalu i Cedevitu istim rezultatom. Šlag na tortu stigao je u finalnoj seriji Košarkaške Lige Srbije, gde je večiti rival ispraćen sa ubedljivih 3-0. Po prvi put posle 1998, Zvezda je stekla pravo da se barem godinu dana nazove šampionom Srbije.

Nije, dakle, bilo boljeg povoda da malo porazgovaramo sa trenerom Crvene zvezde Dejanom Radonjićem, koji se rado odazvao našem pozivu. Popularni „Radonja" nas je dočekao u jednom kafiću na Vračaru, gde smo uz pivo diskutovali o prošlosti i sadašnjosti, i putu koji je klub prešao u ovih jedva dve i po godine otkad je on trener.

VICE: Počeli smo malo pričom o nekim davnim događajima. Kada je Crvena zvezda poslednji put bila nacionalni šampion, Dejan Radonjić je takođe bio prisutan, ali na drugoj strani barikade -kao igrač FMP-a, poraženog finaliste. Sada, deluje kao da je na neki način „stigao do kraja". Je li novopečeni trofejni trener uopšte razmišljao o tome?

Dejan Radonjić: Iskreno, nisam uopšte razmišljao o tim stvarima…ali kako se približavala ova serija u finalu, počeo sam malo da se prisećam događaja iz 1998. Taj put je bio baš dugačak, ne samo vremenski, već eto…posle tog finala, bio sam prvak sa Budućnosti, pa je onda Partizan uzeo titulu, i posle njih više niko do ove godine. Na kraju, kad smo stigli do finala, malo sam počeo da se prisećam detalja kako bih se motivisao.

Velike su razlike između nekad i sad…sad kad se sve ovo završilo kako jeste, i ta sećanja su se pojačala, pa je i sadašnji osećaj prijatniji nego što jeste.

Za naše mlađe čitaoce, FMP nije uvek bio pogon za razvoj omladine, već je, zapravo, nekad bio kompetitivan tim iz beogradskog predgrađa. U sezoni 1996-97 osvojili su nacionalni kup SRJ predvođeni sjajnim Goranom Boškovićem. Naredne sezone, zamalo su i stigli do titule. Ali taj plej-of nije bio bez kontroverzi. U majstorici protiv Partizana, u Pioniru je najednom nestalo struje. A negde baš u to vreme je po medijima počela i da se provlači priča o slučaju Bulatović.

Te sezone je tadašnji FMP, u kojem sam ja igrao zajedno sa Bulatovićem, Jestratijevićem, Boškovićem, Petrovićem, Vukosavljevićem, Nikolićem i drugima, bila jako dobra ekipa. Lošije smo počeli sezonu, posle završili peti, stigli do Partizana u polufinalu, koji se sveže vratio iz Barcelone sa F4 Evrolige. Format plej-ofa je tada bio 1-2, na dve dobijene, bolje rangirani je imao dva domaća meča. Prvi meč smo pobedili u Železniku, drugi izgubili, ali smo u trećem, jako teškom, igrali dobro i izborili produžetak. Onda je nastao taj nestanak struje…novine su tada prenosile da smo se mi nešto premišljali, da li da igramo da li da ne igramo, ali mi smo bili spremni, verovali smo i pobedili. Posle, finale sa Zvezdom, izvukli smo 1-1 u Pioniru, ali su oni prevagnuli u naredna dva meča.

Bilo je i tu elemenata pritiska koji su bili malo drugačiji nego što je običan pritisak. Bila je to drugačija situacija, bila je problematika Bulatovića i njegovih legalnih problema koji su tada isplivali. Postojala su tu i neka pitanja oko suđenja…ali, generalno, nije tu bilo nekog lošeg navijačkog ambijenta, nekih čarki van terena.

Dejan je posle godine u Železniku otišao nazad u rodni grad, gde je nedugo zatim i počeo da se bavi trenerskim poslom.

Pa, ja sam rođen u Podgorici, počeo sam karijeru u Budućnosti, igrao za njih i u SFRJ, i u SRJ, to je nekako prirodno bilo…u jednom se momentu pojavilo interesovanje uprave da bih ja možda mogao da nastavim karijeru u Budućnosti kao trener. To je bilo kada sam imao 30 godina. Iz ove perspektive, jako je dobro što se to tada nije desilo…otišao sam u Novi Sad, igrao za Vojvodinu još dve godine, napravio onda jednu pauzu tokom koje sam se doobrazovao i onda dobio poziv Budućnosti.

U tom momentu, klub je bio daleko od onoga što je nekad bio – ispali su iz Jadranske Lige, nema Evrope, nema ništa, mlada ekipa…sećam se da sam došao u klub u momentu kada nije bilo ni struje, ni vode, ni telefona. Krenuli smo praktično od nule, malo po malo, išli napred i vratili se jako brzo u Jadransku Ligu, ostvarili dobre rezultate u Superligi. Napravili smo rezultat koji je bio pokazatelj dobrog rada. Nije, međutim, bilo uslova da se odmah uznapreduje. Išlo, je, ipak, sve polagano. Postepeno. Ja sam se trenerski razvijao, dobio sam i priliku da budem trener mlade reprezentacije Crne Gore, zatim i asistent reprezentacije dok je Duško Vujošević bio trener.

Bio sam trener Budućnosti sedam i po godina. Do te tačke, Budućnost je bila poznata kao sredina koja „jede" trener. Taj period je ostavio traga kako kod mene, tako i u klubu. Mislim da je to bio dobar period za oboje.

Usledila je selidba na Mali Kalemegdan. U tom momentu, ozbiljan izazov.

Sezonu pre mog dolaska, tj. u toku te sezone, pošto sam ja došao pred kraj, bilo je nekih razgovora o mom dolasku, ali to u tom momentu nije moglo da se realizuje. Ja sam, u međuvremenu, rezonovao da je moj odlazak iz Budućnosti realnost, i kad su se kockice poklopile ja sam napravio taj korak napred. Bio je to veliki izazov, ozbiljan posao, doći u takvu situaciju, ali…

Situacija je bila zaista delikatna. Radonjić je preuzeo tim pred krucijalni meč sa Radničkim iz Kragujevca, i pobedniku je sledovala karta za Evroligu. Ne bi baš svako pristao da u tom momentu preuzme ekipu, znajući da mu možda već prvi meč može zapečatiti sudbinu.

Možda sam i ja takav, možda volim takve neke situacije. Ali moja percepcija situacije nije bila ni blizu onoga što je bila realnost. Rekao bih da sam ja tu ipak malo hrabro uleteo…bio sam rasterećen doduše.

Prva puna sezona u kojoj je Radonjić bio trener Crvene zvezde počela je dobro, a završila se kolapsom protiv Cibone u F4 ABA Lige i porazom od Partizana u finalu nacionalnog plej-ofa. Sada, ipak, deluje kao da je taj sled događaja bio jedna velika škola za budućnost, i da možda ova sezona ne bi ovako prošla da su se stvari odigrale drugačije.

Tvoje gledište je neka realnost. Kraj prošle sezone je bio težak, poraz protiv Cibone, poraz protiv Partizana u finalu. Oni su tada digli formu, ove sezone, oni to nisu uspeli. Te godine, pravili smo tim u nekim teškim okolnostima, gledano sad iz ove perspektive. Trebalo je napraviti rezultat. Ja sam rekao ljudima iz uprave, možemo razgovarati kada se napravi neki rezultat, kada se pobedi u nekoj seriji. Dotle, sve je ono, mi pričamo jedno, oni drugo, ko će kome verovati, a pobedniku – svi veruju.

Postepeno sam se upoznavao sa okolnostima, i postojale su velike razlike u onome što sam ja mislio i onome što je bilo. Sezona se slomila na Ciboni i tom finalu. Partizan je, zaista, bio mnogo bolji, mnogo kvalitetniji. Međutim, atmosfera je bila kao da smo mi klub koji ima mnogo para, koji je mnogo bolji, a Partizan je slab i u problemima…to je bilo jedno veliko i značajno za mene, i za igrače i za ceo klub. Iskoristio sam to da prepoznam jako bitne detalje koje je trebalo analizirati da bi se došlo do daljih rezultata. Nije bilo bitno samo kako to reći, već bilo je bitno to i napraviti, da na terenu to izgleda bolje.

Crvena zvezda, u poslednje par sezona, čini se retko pravi promašaje u angažmanu američkih košarkaša. Kako izgleda taj proces selekcije?

DeMarcus Nelson je odličan čovek, igrač koji je dao dosta, i tim je te sezone bio građen u odnosu na neke njegove karakteristike. Pokušao sam da napravim tim sa najmanje moguće promena, radio nešto što je iz te perspektive možda bilo loše za mene, ali dobro za klub…ali bilo je tako. No, Nelson je odigrao dobru sezonu, obezbedio sebi dobar transfer, a dobar glas daleko se čuje, što je privuklo druge igrače. Nije lako napraviti tim, spoljni faktor je bitan, a pogotovo kad se po medijima priča da Zvezda ima mnogo para, avione, kamione…

DeMarcusove pohvale umnogome su uticale na dolazak Marcusa Williamsa, ali i drugi igrači su prepoznali da se u Zvezdi radi kvalitetno. Delovalo je u jednom momentu kao da Zvezda i gomila igrače na bekovskim pozicijama.

Bilo je potrebno da se na ovom nivou napravi selekcija koja može da opravda neka očekivanja – kako fizička, jer treba izneti sezonu od bezmalo 80 mečeva, tako i kvalitativna. Ali, i tu je bilo problema…Jović je stigao bukvalno u zadnji čas, Kalinić pet dana pred kamp, Marcus Williams u avgustu. Igrali smo onaj prijateljski turnir u Istanbulu tada, izgubili sva tri meča ali igra je bila dobra. Meni je to bilo dobro. Trebalo je samo malo vremena da se dignemo…napredak, koncepcija koja je bila uslovljena analizom godine pre toga, ali i još nekim stvarima. Recimo, Jovićev dolazak nekako na papiru nije imao smisla, tek smo doveli jednog pleja, tu je i Jenkins, tu je Lazić. Ali, sve se to uklopilo. Naravno, bilo je pitanja. Veliki broj igrača na spoljnim pozicijama, gužva u rotaciji, kako ćemo to podneti…

Kada je Dejan ponovo obukao dres Budućnosti u sezoni 1998-99, trener podgoričke ekipe Miroslav „Muta" Nikolić umeo je često da na parketu upari dva plejmejkera, Radonjića i Gavrila Pajovića. Tada je to delovalo gotovo revolucionarno, a tragove tog sistema prepoznajemo i danas u Zvezdinoj igri – crveno-beli često napadaju sa dva beka koji imaju talenta da razigraju.

To je bila ideja od starta, da imamo dva čoveka na lopti, dva igrača koji mogu da sprovode organizaciju igre. A kad smo već uzeli Marcusa, videli smo da moramo da se prilagodimo i tome, jer on nije baš klasični plejmejker, tako da smo radili da bi mu pružili mogućnost da igra i kao dvojka. Prilagođavali smo se situaciji, i uspeli smo, rekao bih. Prošle godine, bio je taj problem da bi se igra zakočila kada bi DeMarcus ostajao bez rešenja u napadu. Schilb je tada bio koncipiran kao igrač koji bi premostio taj problem, ali kada je on napustio klub, nismo našli željeno pojačanje da ga odmeni. Pokušali smo nešto sa Lipovijem, ali se to završilo samo tako što smo pretrpeli izuzetne kritike zbog njegovog angažmana.

Trener Zvezde poznat je kao neko ko puno vremena provodi u pripremi mečeva i analizi odigranih utakmica.

Fokus naše pripreme je analiza onoga što nismo uspeli da napravimo, i onoga što jesmo. Gledamo da unapredimo svaki segment naše igre. Pred utakmicu, prosto, fokusiramo se na naše prednosti i njihove slabosti. Igramo sa kartama koje imamo. Nema tu neke velike mudrosti. Način na koji to treba da se reprodukuje, to je nešto što je bitno. Ali ako ne prepoznaš ove osnovne stvari, ne vredi ni da počinješ. Ne zida se kuća od krova.

Stiče se i utisak da je mnogo košarkaša individualno napredovalo ove sezone. Kalinić je od čoveka koji pravi fundamentalne greške u driblingu i ne ume da kanališe svoju agresiju stigao do meč-vinera u plej-ofu sa velikim stepenom samopouzdanja u svoj šut spolja. Marjanović je za godinu dana izrastao u prvog centra Evrolige, Dangubić je za svega par meseci unapredio skok-šut i kretnje bez lopte…

Individualan napredak? Pa, šta reći. Radili smo posvećeno i kvalitetno. To je to. To što nismo puno pričali o tome, možda je to problem.

Zvezda je imala velike oscilacije u igri oko nove godine, kada je forma bila u blagom padu, i jasno, prvo se kritikovao trener. Spominjalo se tada i da Zvezdi fali još jedan igrač pod košem.

Ja mislim da je bitno da se kaže da je tu mnogo bilo medijskog spina, medijske aktivnosti. Dešava se to. Nedavno mi baš jedan priča, kako nisi izvadio Kalinića, psov'o sam mu majku, i njemu, i tebi, a ovaj dao koš za pobedu. Samo što, niko posle ne dođe i kaže, „e pa, bravo Radonjiću, dobro si ga ostavio". A da nije bilo tako, psovali bi još jače. U Zvezdi je uvek nešto, dovedi ovog, dovedi onog, i to je to – dolazi titula. Gotovo je. To je samo strah…strah od nečega što je bilo nekad. Slušao sam ja šta se sve pričalo kad je bila diskusija jel' nam treba još jedna četvorka. I to je bilo lepo, interesantno…zabavno za čuti. Ali to je samo strah. Šta više reći.

Često se postavljalo i pitanje nastupa ekipe u tesnim završnicama.

Što se neizvesnih utakmica tiče, tja…dobiješ dvadeset, izgubiš jednu, i ta jedna ti dođe glave. Kad smo dobili Panathinaikos u neizvesnoj završnici, govorili su mi, e, ovo je bitno. Ali šta je bitno? Bitno je da je odigrana jaka utakmica, takmičarska, da se ta forma prenese u plej-of. Svaka završnica je drugačija.

Prošla je ponoć kad je ovaj intervju završen i kada smo se razišli, uz dogovor da se vidimo i sledeće sezone koja kada je Zvezda u pitanju, zahvaljujući Dejanu Radonjiću , sada ima potpuno drugu konotaciju.

Pratite VICE na Twitter, Facebook, Instagram