Pričali smo sa decom emigranata koja su odlučila da se vrate u Srbiju

Ako ste iz Beograda ili u njemu živite, sigurno ste na stotine puta slušali kako je to pre podne velegrad od dva miliona ljudi, a popodne tek puka evropska varošica. Uveče je, pak, melting pot u kojem se stalno nešto događa, a kad zora zarudi ispada da je rupčaga i najgore krdo zlopatnika od kako je sveta i veka.

Budite pošteni – ni sami niste baš uvek imuni na ovu podvojenost, koliko god se trudili da budete nepristrasni i naučni. Ne znam nikoga ko jeste, uključujući sebe. Otkud ovo nesaglasje – zbog samog Beograda, naše nejasne predstave o njemu ili zbog toga što ne znamo šta bismo želeli da bude? Verovatno ima svega po malo, ali zbunjenosti pridodaje i onaj neopipljivi element koji valjda zovu distancom, perspektivom, kako li već.

Napravio sam otuda svojevrsni okrugli sto s dva sina emigranata, od kojih je jedan rođen u Srbiji, i koji su odlučili da se pre dve godine na neodređeno presele u Beograd. Oni što su odrastali po torontima i lionima razvili su, sasvim razumljivo, specifičan par očiju za ovdašnje prilike. Valja napomenuti da je ovde reč o njihovim pričama i doživljajima koji, eto, imaju jedan zajednički imenitelj i čiji cilj nipošto nije da daju jednu, jedinstvenu sliku o gradu u kojem žive.

„Najčešće nas pitaju što smo se uopšte vraćali", govore oni uglas. Postiđeno, ponovio sam pitanje.

Razlozi se razlikuju – tridesetogodišnji Milenko Vujošević, poznatiji kao elektro-indi pop guru Ensh, bio je zatočen u lošem poslu, iskidan još lošijim raskidom i, kako sam veli, besciljno je lutao pre no što je na predlog svoje majke iz Toronta došao u Beograd, tek da raščisti glavu. Ovde je zanovio svoju prvobitnu ljubav prema muzici, budno je posmatrao i učestvovao u bizarnostima grada kojeg je do tada viđao samo preko leta, i sve je to izlio u odličan album koji se, pogađate, zove Belgrade.

Pa ipak, nije tajna da je mogao da se, u krajnjem slučaju, nakon naleta inspiracije preseli negde gde postoji življe interesovanje za muziku kojom se bavi. Međutim, Milenko odmahuje glavom.

„Prvo, imam sreću i privilegiju da mogu da putujem i da sam pravim turneje. I svačiju muziku danas može da čuje bilo ko, bilo gde. Drugo, ovde interesovanja ima, što sam uistinu video tek kada sam na predlog Ilije iz benda Ti napisao pesmu na srpskom koja se zove Ćuti. Od tada nailazim na zaista odličan odziv. Prisutan je solidan potencijal za ozbiljniju alternativnu scenu, rađa se nekakav entuzijazam. Stvara se i regionalna scena, pomažu se ljudi, a sve je to vrlo uzbudljivo jer je autentično i iskreno", kaže Milenko.

Dvadesetosmogodišnji likovni umetnik Nikola Jargić jedini je rođen u inostranstvu, u Lionu, gde je, nakon diplomiranja, radio kao konobar i profesor vajarstva, da bi u jednom trenutku iz znatiželje došao u domovinu ili otadžbinu, kako je kome draže. Pratio je očeve vajarske stope i otvorio je atelje u alternativnom kulturnom centru „Ineks film" gde je, veli, pronašao ekipu s kojom može da odlično sarađuje.

„Valjda zbog nemaštine se stvorio odnos poverenja i otvorenosti, svuda na Balkanu, koji je naučio da se dovija i da se međusobno pomaže. Kao i Milenko, ono čime se bavim me ne vezuje za podneblje. Idealno bi bilo ako bih mogao da živim ovde, a izlažem radove u inostranstvu, jer ovde interesovanje za savremenu umetnost ipak nije na visokom nivou. Situacija u Lionu je mnogo bolja, jer je to prvi francuski grad van Pariza u kojem je namenski pravljen kulturni centar, pa nije za poređenje. Ovde Muzej savremene umetnosti ne radi vrlo dugo, desetak godina, i tu se ogleda državni nemar prema kulturi, za koji mislim da ne može da se opravda, čak ni teškom ekonomskom situacijom. Ali baš to mi prija – da lično delim energiju s drugima i da zajedno gradimo nešto novo. Makar jedan kamen za sobom da ostavim", kaže Nikola.

Po njemu, upravo je alternativna kulturna u Beogradu ono što mu, s njegove tačke gledišta, daje specifičan šmek. Kod nas to nije tek jedno strujanje u javnoj papazjaniji, već ima važnu kulturno-političku ulogu.

„Bez alternativne umetnosti i njenih delatnika, Beograd nije Beograd. Ona je ovde glas generacije koja odbija da učestvuje u teatru senki. Grupe poput Ministarstva prostora i kulturni projekti poput Ineks Filma, uličnih galerija i pokreta koji je okupirao Zvezdu neguju nešto što nije puki modni trend, već je borba za onu reči za koju se jedino vredi boriti, a to je sloboda", veli Nikola.

Svesni su Milenko i Nikola da će neki njihove strane pasoše posmatrati kao onu ljubomorno čuvanu kartu kojom u igri Monopol izlaziš iz zatvora, kad god hoćeš. Međutim, napominju da, koliko god mogućnost izbora da se ode bila važna, odluka da se ostane je po njihov život bila važnija. Oni u Beogradu ne vide zatvor, kako ga neki Beograđani predstavljaju. Naravno, ne vide ni najdivniji pupak sveta – dovoljno im je što im trenutno, takav kakav je, prija više no mesta gde su bili.

„S prethodnim bendom sam išao na severnoameričku turneju i video sam gomile ljudi koji žive mnogo bednije nego što se ovde misli. Čak bednije od mnogih ovde, s manje slobode. Rade u užasnim uslovima, čitavi gradovi nestaju i raslojenost među klasama i krajevima zemlje je veća nego ovde. Samo u Njujorku nije svejedno u kojem komšiluku živiš. Ljudi prvo pomisle na Menhetn, naravno, a ne na te siromašnije delove grada. Ne sporim da se ovde teško živi, i to naročito van Beograda, ali mi se čini da postoji običaj da se bez razmišljanja misli kako je na Zapadu sve bolje i uređenije", kaže Milenko.

Sve se, dakle, vrlo grubo svodi na razliku između kapitalistički uređenog društva i kompletno haotičnog stanja u kojem su snalažljivost i mašta glavni alat, bar do iduće plate. Kako reče Nikola, osećaj slobode koji kao umetnik ima u Beogradu, bez obzira na sva ograničenja, paradoksalno je veći nego u Francuskoj, iako je tamo odrastao. Beograd doživljava više kao svoj grad. Ali neki Petar Petrović, programer rođen u Londonu na primer, u čijem poslu očajnički treba sređenosti i preciznosti, verovatno se ne bi tako osećao. Ili kako reče Milenko, u Belgiji, odakle su njegovi skorašnji gosti dvojac Soldout, država plaća umetnike i brine se o njima. Ali zato ne umeju da se snađu kada makar i jedan mikrofon ne radi, što je čest slučaj u Beogradu. S druge strane, ovde je dovoljan jedan poziv da ti prijatelj dopremi svu svoju scensku opremu, ni ne pitajući kad ćeš mu je vratiti.

Ispade onda da Balkan svakodnevno živi umetnost – uvek moraš da stvoriš neki novi trik koji mora da uspe. Ali, vazda smo bili plodno tle za trikove.

Kada sam pre koje leto divanio s mojim praškim prijateljem Jozefom, uz pivo smo se dotakli njegove percepcije rodnog mu grada. Pražani, vala, vole da ćeretaju o Pragu, jednako koliko Beograđani o Beogradu.

„Znaš, Prag je nešto najbliže kapitalističkom raju što postoji. Ima sve za svakoga, po uglavnom malim cenama, a tu mislim i na fizičke i duhovne potrebe", rekao je između ostalog. Odlučan da se ne zameram domaćinu, nisam ulazio u direktnu vezu između procvata Praga i propasti ostatka Češke. Uostalom, pametan je Jozef, zna i sam koja je cena centralizacije i slivanja kapitala i mogućnosti u prestonicu.

Prevodeći Jozefovu logiku u ovdašnji kontekst Beograd ispada nekakvo kapitalističko čistilište, oslobodimo li taj pojam od vazda bremenite katoličke simbolike i uzmemo li ga malko slobodnije. U Beogradu takođe možeš sve, ali cene se menjaju iz dana u dan, doslovno i figurativno. Možeš da životariš do četrdesete i vrtoglavo da uspeš do dvadesete. Beograd određuje i teše karaktere – dovoljno sam dobrih i loših ljudi video i da se ostvare i da propadnu, nezavisno od karata koje su u još pelenama dobili da mogu to da tvrdim.