Ja sam kapital

Ovaj esej prenet je iz knjige Das Kapital bin Ich autora Hanesa Grasegera, u izdanju Kein & Aber Publishers, Berlin/Zürich, 2014. Vlasništvo autora. Prevela na engleski: Anne Posten.

Privatnost. Transparentnost. Nadzor. Nedostatak bezbednosti. Muka mi je više kad čujem te reči. One prosto pokušavaju da ublaže jedno radikalno novo stanje: mi više nismo vlasnici sami sebe.

Hoćete li dokaz? Ako su lični podaci nafta 21. veka — roba za koje kompanije plaćaju milijarde dolara — zašto onda mi, izvori tih podataka, nismo naftni šeici?

Ta nova nafta, taj sadržaj, ti veliki podaci, oni su lični podaci — to sam ja. Moja digitalna ličnost. Danas "biti onlajn" više nije stvar izbora niti potencijala, već neophodni uslov postojanja. On je suština. Neodvojivi deo mene. Provodim najmanje pola svog vremena onlajn: i profesionalno, i privatno. Kao što je Arti Virkant nedavno rekao, mi živimo u "post-internet" stvarnosti. Internet više nije odvojen svet, on je postao sastavni deo naših života. Moj identitet je ostao jedinstven, ali je delom postao digitalan. Sastojimo se od atoma i bitova. Internet je eksternalizovanje mog unutrašnjeg sveta. A taj moj unutrašnji svet očigledno je vezan za ostatak mene.

Dani anonimnosti su za nama. Moje digitalno biće su moje misli (mejlovi), moje emocije (emotikoni), moje društvene veze (Fejsbuk), moja poslovna mreža (LinkedIn), moji otkucaji srca na Apple Watch-u i moji geni na 23andMe. Svaki deo nas sve se više pretvara u podatke.

Internetom upravljaju privatne kompanije. A opet je, nekim čudom, gotovo sve besplatno.

To je stari trik. Privuku nas novom obradivom zemljom, spremnom da se uzore, sa svojim "platformama", a zauzvrat zadrže letinu: naše misli i osećanja kodirana u brojke i slova. I sada iskorišćavaju tu novu imovinu velikim algoritmima podataka i analizama raspoloženja. "Iskorišćavanje duše", kaže Franko Berardi.

Svi mi "delimo" stvari. Ali pametni su ih i sakupljali — i usisali nas u svoje oblake. Epl zahteva da unesem sve podatke iz svog kalendara u Eplov oblak kako bih sinhronizovao svoj ajfon. Novi uslovi: od sada pa nadalje Epl mora da zna s kim sam, kada i zašto. Uslovi i pravila su zakon zemlje, koji je usvojila nova klasa gospodara, kojima moramo da se klanjamo i zaklinjemo na vernost kako ne bismo sve izgubili. Dajte mi vaše podatke. Prihvati ili ispadaš. Gugl se razmeće sa više korisnika Gmail-a nego što ima stanovnika Sjedinjenih Država; što se tiče mesečnih korisnika, Fejsbuk je već sada veći od Kine.

Moji podaci se pretvaraju u prilive gotovog novca koji se slivaju ka Silicijumskoj dolini. Nigde keš ne teče brže nego u IT industriji. Dvadeset dve milijarde dolara koje je Fejsbuk platio za Whatsapp i 3,2 milijarde koje je Gugl potrošio na Nest samo su kapi u toj reci. Epl trenutno ima 178 milijardi dolara gotovine, Majkrosoft 95 milijarde, Gugl 65 milijardi, a Fejsbuk i Amazon zajedno mogu da se pohvale sa 29 milijardi dolara gotovine. Zamislite samo koliko vredi Tinder, čisto kao društveni grafikon privlačnosti. Lako je moguće da Dolina poseduje pola bilion dolara gotovine uglavnom zarađene na našim privatnim podacima. To je zlatno more podataka. Ili planina. Nikad pre nisu postojali tako visoki vrhovi.

Vladinim špijunima svi ti podaci izgledali su kao dobra prilika, novi izvor koji može da se krčmi za obaveštajni rad na "nacionalnoj bezbednosti". Nakon pljačke podataka koju su sproveli "Pet očiju" — NSA i družina — korporacije su se pobunile: neočekivani savez ljutih rivala kao što su Majkrosoft i Epl zajedno sa Guglom, Tviterom, LinkedInom i Fejsbukom (!), platio je oglas preko čitave strane u Njujork Tajmsu u decembru 2013. godine obraćajući se "vladama čitavog sveta". U aprilu 2015. godine, kada su parlamentarci Evropske unije u Briselu i dalje odbijali da predaju evropske zakone o zaštiti podataka pred žestokim lobiranjem Gugla, Gugl je samo ponudio vodećim evropskim dnevnim listovima "partnerstvo" — i kupio njihovu vernost za tričavih 150 miliona evra i obećanje više klikova. Njihova sve opsežnija globalna lobiranja su histerični napadi razmažene dece: "Hej, to su MOJI podaci!" Ali ko je njihov pravi vlasnik?

Nedavno je guru Silicijumske doline Džaron Lanijer najnaivnije postavio upravo to pitanje: "Ko ih poseduje?" Ali pravo pitanje glasi: "Ko mene poseduje?"

Da više nismo vlasnici sami sebe živopisno je demonstrirao slučaj 27-godišnjeg austrijskog studenta Maksimilijana Šremsa, koji godinama uzaludno pokušava preko pravnih zahteva u Irskoj — gde je evropsko sedište Fejsbuka — da povrati sve lične podatke koje je kompanija zabeležila o njemu tokom njegovog kratkotrajnog članstva. Šremsovi napori doveli su do tromesečne revizije o tome kako je Fejsbuk sakupljao podatkei promene politike kompanije, ali on i dalje ne odustaje od svoje borbe u Evropskom sudu pravde i austrijskim sudovima.

Jedna obična mentalna vežba pokazaće vam koliko moći naši novi gospodari imaju nad nama: zamislite da najednom vaš mejl server ukine pristup vašim mejlovima. Koliko biste platili da ih sve ne izgubite?

Negde je ovo već postala stvarnost: u meksičkim "virtuelnim otmicama", gangsteri kidnapuju virtuelni identitet svojih žrtava kako bi ih kontrolisali kao marionete. Koliko biste daleko bili spremni da idete da sprečite da vaša žena sazna za vaš ukus u pornografiji? Ili sprečili da vaša majka dobije tekstualne poruke u kojima je detaljno opisana vaša jeziva bolest? Jesu li svi ti podaci zaista samo virtuelni?

Počujte zaplet novog filma o Džejmsu Bondu: Doktor No otkupljuje Fejsbuk i uzima 1.3 milijardi virtuelnih talaca.

Lični podaci su oskudna roba. Svaki pojedinac stvara sopstvenu grupu podataka — svoj potpis, kao na umetničkoj slici. Jedinstveni izraz ličnosti. Mi smo krv i meso pretočeni u podatke. To je tačno cilj svih analiza i algoritama: vi. Poznavanje vaših najintimnijih želja i potreba. I ako su lični podaci glavna sirovina 21. veka, teško nama ako dozvolimo ovim novim rudarskim kompanijama podataka da nas buše i iskopavaju onako svirepo kao što su rudari u prošlosti pustošili zemlju.

Hajte samo, probajte da bacite vaš mobilni i laptop, napustite Fejsbuk. Videćete: ne postoji više opcija izlaska iz tog vrzinog kola. Jer je u međuvremenu naše okruženje postalo "pametno". Nisu to više samo društveni mediji: sa senzorima u kolima, televizorima, frižiderima i "pametnim gradovima" kao što su Rio de Žaneiro, Baltimor i Stokholm, drže nas u šaci — kao što smo nedavno otkrili u slučaju Samsungovih televizora, za koje se ispostavilo da prenose podatke o ponašanju njihovih vlasnika Samsungu. "Gledaju nas dok mi gledamo njih", repovao je Wu-Tang Clan još 1998. godine. U to vreme to je bila samo teorija zavere. U to vreme još elektronska ogrlica koja emituje podatke nije bila igračkica po imenu Fitbit, već kazna za kriminalce čije je kretanje bilo pod nadzorom. Ovih dana vas teraju da platite za nju.

Od slučaja Snouden, postalo je jasno da sada i mi pripadamo Državi. Mejlovi, telefonski razgovori, naše kretanje: znaju sve o nama. U tom pogledu, vlade i poslovne kompanije imaju neobično slične ciljeve. "Sakupiti i organizovati svetske informacije" — bio je prvobitni poslovni moto Gugla. Organizacijama kao što su NSA, BND i GHCQ bi se itekako dopao.

Postali smo robovi sa dva gospodara i sada se oni bore među sobom. Podaci istovremeno znače novac i moć. Otpočela je digitalna bitka za resurse. A to je dobro za nas.

Jer dok god se dvoje svađaju, treći se koristi. Došlo je pravo vreme za raspodelu dobara Novog digitalnog doba. Kolač je na stolu. To je naš kolač. I možemo samo da izvučemo korist iz te situacije, jer do sada smo živeli na mrvicama.

Isplatiće nam se naš trud. Sve te milijarde koje su Fejsbuk i kompanija zgrnuli za sebe čekaju na nas. Hiljadu milijardi — bilioni evra — zaradiće se od ličnih podataka 2020. godine samo u Evropi, procenjuje Bostonska konsultantska grupa. Zaista? Pomislite samo na sve one šljakerske poslove koji su isparili zahvaljujući veštačkoj inteligenciji i digitalizaciji. Te sisteme sada hrane lični podaci. Kao što sistem auto-korekcije u vašim tekstualnim porukama ubija posao prevodioca, kao što imate podatke o vašoj lokaciji u mobilnom telefonu protivu stare škole taksi-službi. Zato lični podaci vrede toliko. Zato sam ja kapital.

Da bismo se dokopali njegovog dela, moramo samo da naučimo kako da prodamo sebe. Da na tržištu ponudimo naša digitalizovana tela, misli i emocije. Naše duše, da prostite.

Koliko puta nam je rečeno da je internet zemlja slobodnih? Zapravo je suprotno: prava i slobode za koje smo se toliko borili u fizičkom svetu moramo sada da prenesemo u novo digitalno carstvo. Moramo da uspostavimo vlasništvo nad samim sobom — i slobodu da upotrebljavamo to vlasništvo za sopstvenu korist.

Baš kao što smo kao preduzetnici i službenici vekovima nudili svoje veštine na tržištu, sada moramo da iskoristimo sopstvene lične informacije pre nego što to uradi neko drugi. Čak i ako mrzite slobodno tržište, slobodno tržište personalizovanih podataka manje je zlo od ropstva i monopola. Kao što kažu: sloboda je na samo jedan klik od vas.

Svi alati koji su nam potrebni već postoje. Princip je prost: veštačka nestašica. Položite pravo na svoju zemlju i telo, prestanite da predajete svoju letinu i toliko izgladnite gospodare da moraju da vas plate ili gladuju. Učinite Brusa Šnajera i Vol Strit srećnim. Iskoristite svu kriptografsku moć kriptopankera, a onda i sve automatizovane marketinške mehanizme na berzi.

Prvo moramo sami da sakupimo svoje podatke i zaključamo ih na bezbedno mesto u šifrovani sef. Tada smemo da damo ključeve naših ličnih podataka samo onima koji ponude prihvatljivu protivvrednost i pristanu na naše uslove.

Budimo anti-besplatni. Kad bi se umesto kvazi-besplatnih usluga za naše podatke davao konkretan novac, svi ti skriveni tokovi vrednosti, svi ti sporazumi zaključeni s vašim podacima iza zatvorenih vrata, postali bi vidljivi. To niko u Silicijumskoj dolini ne želi, zato što je ona izgrađena na oduzimanju naših prava.

Moramo da požurimo. Ako ne delujemo smesta, Gugl, Fejbuk i NSA će stvoriti trajne realnosti, baš kao što nas granice koje su podigla drevna kraljevstva sputavaju i danas.

Dakle: dopustimo priliv gotovine. Okončajmo digitalno ropstvo. Ako već moja duša ima neku tržišnu vrednost, onda neka taj profit pripadne meni.

Hannes Grassegger je nemački ekonomista rođen osamdesetih i autor knjige Das Kapital bin Ich.

Pratite nas na Facebook, Twitter, Instagram