Jebi(ga), neću da psujem

Ustvari, ja preterano psujem. Sočno i bezobrazno. Ponekad se zgrozim same sebe kad čujem šta sve uspem da izgovorim u naletu besa.

Deda kaže: Psuješ ko kočijaš

Tako je u celoj mojoj porodici – svi psujemo. Nema tu nikakvog reda, psuju svi, od brata do dede. On, deda, kaže da psujem kao kočijaš i da to, stvarno, ne prilliči jednoj devojci. Mrš u pičku materinu toleriše, ali jedino kad zajedno gledamo bilo koje vesti na TV-u. Od kad sam počela da radim kao novinar, još intenzivnije se zgražava nad mojim rečnikom, a ja nemam srca da mu prepričam makar delić atmosfere iz redakcija u koje sam dosad zavirila, a kamoli asortiman psovki i kreativnijih verbalnih bljuvotina bez kojih se kolegijum ne smatra produktivnim.

Na novom poslu sam skontala da peterano pušim i odlučila da to moram da menjam. U isto vreme, odlučila da moram da smanjim i broj psovki - verovatno podsvesni, podmukli uticaj dede, koji je isto tako govorio da nije lepo psovati pred nepoznatim ljudima. Da li to znači da je hteo da mi kaže da je ok psovati pred poznatim ljudima, ali da ipak to jednoj devojci ne priliči? Poput dedinog stava o psovanju (zbog koga me i dan danas grize savest), samo psovanje prepuno je duplih standarda.

Kako se uopšte piše jebi(ga)?

Ne, stvarno. Kako se piše? Jebati je glagol, ga, neko sranje koje psuješ, jeste zamenica. Jebi se – ista priča. Svi pišu jebote spojeno i to je ok. Opscena fraza ušla iz govornog u pisani. Ali, busamo se u grudi da smo narod koji najsočnije i najkreativnije psuje. Toliko smo kreativni, da se svi verovatno sećate ovog lika koji je srpke psovke umesto nas samih predstavio svetu. Govorili smo da je retard, a čovek se samo zabavljao.

Zašto se niko od nas nije setio i napravio, na primer, pravopis psovki? Imamo rečnike, ali pravopis! Jer, ako se piše jebiga, je l se onda piše i uoko tejebem? (jedna od najnebuloznijih, moram da priznam, ako izuzmemo decu i mrtve). Unapred se izvinjavam lingvinstima i svim poznavaocima našeg domaćeg jezika ukoliko je moje pitanje glupo, ali u Klajnovom Rečniku jezičkih nedoumica ne piše ništa, ni pod "se" ili "ga".

Pardon i marš u Q

Od ljudi koji psuju onako podmuklo i odvratno, poput onog (u)oko (te)jebem, gori su jedino oni koji teraju u kupus, peršun i ostale plišane igračke. I oni koji kad pišu, nemaju muda - to su oni fini, vaspitani, koji pišu da nemaju mu*a ili napišu da pušite ku*ac. Isti oni koji vam kažu da idete u Q.

Ili ga reci, ili nemoj. Jer tako, na pola, nekako podseća na one roditelje koji decu vaspitavaju tako što se pretvaraju da seks, droga, alkohol i rokenrol ne postoje. Ako smo prihvatili ku*ac na naslovnim stranama tabloida, bip na TV-u i jebote na netu, onda stvari poput ovih ili ovih ne bismo smeli da emitujumo pre ponoći, da ne govorimo o dnevnim terminima kad su deca možda baš tu, ispred televizora.

Psovanje u realnom vremenu

Na internetu psujemo kako hoćemo, zasad. Pogledala sam na Tviteru samo jednu reč i pronašla par ljudi koji se zovu kurac. Ne hešteg, zovu se. Ako nekada neko bude pravio onaj pravopis psovki, istraživanjem bi moglo da počne od onlajn izdanja domaćih novina, od komentara čitalaca. Ne stignu moderatori da izbrišu i ublaže baš sve.

Ova aplikacija pokazuje gde se psuje u svetu u realnom vremenu. Nažalost, meri samo psovke koje sadrže FUCK i Srbija je nepravedno zapostavljena. Aplikacija koja bi zadovoljila raskalašne apetite raznolikosti srpskoga opscenog jezika morala da bi da da više od toga – možda da generiše reči konj, majka, dete… Niz nastavite sami.

Na poslu su počeli da me prozivaju kako jedina ne psujem. Sve dok posle par nedelja nisam dovoljno upoznala sve te nove ljude, posle čega su imali čast da prisustvuju mojoj prvoj verbalnoj dijareji u kancu, gledali su me čudno, sa nekim isčekivanjem.

Skoro mi je neko rekao, Zamisli kad bi svi prestali da psuju? U Srbiji bi bila tišina.

Da, i dalje preterano pušim. Jebi ga.