Danas je prvi dan mog života posle srednje škole

Volim kad zamiriše maj. To je vreme kada je osmeh na mom licu češća pojava nego inače, reči se same prevaljuju preko jezika umesto uobičajenog, mrzovoljnog, nadrkanog mrmljanja. Neretko i zapevam. Kada to čuje moj deda, nekadašnji profesor (mada u mašinskoj, ali nema veze) odmah zna koliko ima sati i prilazi mi sa svima dobro poznatim rečima: "E, moj sine.. sad pevaš, a kad maturiraš pitaću te. Ima da kukaš što je gotovo!"

Danas, prvog radnog dana ostatka mog života posle srednje škole i dobijanja gimnazijske (čitaj: govnazijske) diplome, rešio sam da se osvrnem na prethodne četiri godine i proverim da li zaista treba uvek slušati starije.

Po završetku osnovne škole, najveća i jedina želja mi je bila da srednju upišem u manjem mestu, u kome sam takoreći odrastao, kod babe i dede. Doživeo sam lični Armagedon kada mi to nije dopušteno. Toliko sam bio sjeban što guzica neće da mi trne u provincijskoj gimnaziji, već sam osuđen na jednu od beogradskih, čiji će redni broj ostati nepoznat (12, pst!). Izvinjavam se svim HC Beogradžanima, ali za mene je ovaj grad oduvek predstavljao zatvor u kome mi je kazna produžena za još 16 godišnjih doba.

Iz kasnijih razgovora sa ekipom iz razreda saznao sam da je većina mislila da sam neki jako sjeban lik. Retko sam govorio, sedeo sam mirno krišom posmatrajući lica, dok su u meni dobre strane ove situacije pokušavale da isplivaju.

Tek posle neka dva meseca, kada sam konačno prihvatio svoju poziciju i prišao bliže ljudima, počelo je zezanje ili propadanje, kako god. Prvu pijanku sa ekipom iz srednje pamtim po tome što je ortak, sa kojim sam kasnje postao nerazdvojan, povraćao kroz prozor nekoj babi u cveće. Razne situacije saletale su nas sa svih strana, komične i rizične. Nije mi trebalo dugo da pročitam ljude, tako da sam vrlo brzo odlučio sa kim želim da se družim, a koga ću da hejtujem, onako najcrnje.

U školi, koju sam u petak ostavio za sobom, upoznao sam razne tipove devojaka: od jedne koja je ponavljala pa postala najbolji učenik u sledećoj generaciji, pa one koja kaže da je istetovirano slovo pored njenog reproduktivnog organa inicijal njenog mrtvog burazera, pa do starlete u pokušaju opsednute svetlima estrade i njenim divnim predstavnicima.

Što se momaka tiče, izbor je takođe veoma raznovrstan. Viđaju se prazni pogledi koji otkrivaju mozgove prsle od sintetike, brzi momci čija vilica igra pod dejstvom bombona, noge koje se prepliću i jedva nose overena tela. Sve više je sportista koji ne vade cigare iz usta i pućkaju dim dok pokušavaju da privuku ženke.

______________________________________________________

Pogledajte VICE film o britanskim maloletnim delikventima.

______________________________________________________

Sa druge strane, tu su napumpani bicepsi koje obavezno prate uzane majice i priče o raznoraznim načinima da se mišića dođe. Toliko je zgužvanih tiketa na travnjaku iza škole i, naravno, oko kante, da me zaista čudi kako do sada nema bar deset milionera koji su se obogatili od kocke. Turbo džihad folk virus obogaljio je mnoge, čak i one koji su ranije bili kul. Ima i normalnih učenika, ali oni su uglavnom skriveni u smradu učionica, odlučni da se odupru svakom pokušaju asimilacije u ostatak stada. Svaka generacija koju sam upoznao ili posmatrao imala je svoje ,,specijalce" koji su uvek bili brojčano nadmoćniji.

Kao svaki pravi srednjoškolac, i ja najviše volim odmore – velike, male, dužina zaista nije bitna. Mali odmor je vreme kada se većina učenika u krdima zaleti ka malenim vratima koja vode ka uličici iza škole.

Pet minuta praznih razgovora, prozivanja, pljuckanja na trotoar, izbegavanja šakala koji vrebaju onoga koji se zajebo i pokazao da ima pljuge, figurativnog opštenja sa članovima familije profesora i drugih učenika, cimanja za šemu…

Krugovi se formiraju u zavisnosti od interesovanja, pa se mogu čuti priče o modi u krugu oko fashion blogerke; priče o ludim žurkama i ludom zezanju uz poplave alkohola i oduševljeno odobravanje slušalaca oko party manijaka; priče o otvaranju glava navijačima suprotnog tima ili pederima u gradskom busu…

Meni se uglavnom od tih priča prikenja, pa pogledom tražim malobrojne zdravog razuma, sa kojima je iole normalan razgovor uz cigaru moguć.

Veliki odmor – kud koji mili moji. Ne zna se ko će gde, kada, kojom brzinom i preko koga. Radnici obližnjih pekara i prodavnica već su navikli na nekulturu i bahatost beogradske omladine pa se sa glasnom ruljom obračunavaju staloženo i mirno. Neretko sokovi i čokoladice, pa ponekad i neke skuplje stvari nekako zaborave da se otkucaju i plate na kasi.

Stanari zgrada preko puta se žale na deponiju koja se formira na parkingu nakon svakog odmora (,,Znao sam da ste vi mladi baš svi govna!" Đ.Č.). Uvek sam se trudio da izbegnem gužvu, pa veliki odmor uglavnom provodim na šteku, skriven od hipnotisane gomile pokušavajući da se opustim uz neki (di)mić i sakupljajući snagu da neutrališem posledice sasipanja nebitnih informacija u moj mozak.

Zvono za početak časa je verovatno zvuk koji je u vrhu liste najomraženijih. Mada se početak časa uglavnom odlaže zbog sve češćeg kašnjenja profesora, atmosfera u učionicama se menja nakon zvučnog signala. Smorene face, paranoični pogledi, nervozno prelistavanje lekcija. Opasni momci i ribe tada pokazuju koliki su foliranti sa svojim "zabole me za školu" stavom.

Nikad nisam kapirao tu paranoju. Uglavnom iskežen gledam kroz prozor odlučno odbijajući da odgovorim na svako pitanje koje se tiče narednog ili minulog časa, jer je budućnost neizvesna a prošlost je prošla, tako da ne želim da dozvolim da bilo čije nebulozne patnje kvare moj sadašnji trenutak. Da se ne lažemo, prosveta i celokupno obrazovanje u ovoj zemlji je u kurcu. Kada sam se u to uverio batalio sam knjigu, negde sredinom prve godine. Sada sam na kraju četvrte, a i dalje mogu da se pohvalim odlicnim uspehom. HA!

Ulazak profesora praćen je uglavnom glupim forama koje dopiru sa svih strana, iritirajućim molbama za parče papira ili olovku i izvežbanim "Dobar dan". Istina, kada treba da se radi nešto korisno i zanimljivo, časovi postaju pozorišna predstava koja zaista može održati pažnju tinejdžera kojima knjiga nije ni na kraju pameti.

Ali najčešće, to je opšte rasulo. Ne zna se ko koga jaše ali se zna za koga je rezervisan deblji kraj motke. I pored toga, kao muve na govno, razni idioti se lepe za provokacije i ne popuštaju, uvereni da su iznad svega.

Elementarna kultura je u Srba nepostojeći pojam, što se najbolje može videti u školskim klupama. Verbalni sukobi praćeni psovkama i pretnjama su česta pojava, odnosi između učenika i profesora su poremećeni, a protekcija koju "odabrani", etiketirani kao ronioci (uvlače se i rone u analnom otvoru) uživaju od najviših školskih vlasti su javna tajna.

Iako sam ideološki sukobljen sa svim vidovima autoriteta nikada nisam imao problema sa onima koji to predstavljaju. Ni saradnja nikada nije dolazla u obzir, razume se. Uvek sam ih hejtovao, ali nečujno, unutar svoje glave. Ogavan mi je trip da nekog pljujem na sav glas kada mi ne može ništa, a smeškam se na njegove priče kada sedi za katedrom.

Svaki profesor ima neku svoju priču. Dok stara garda pokušava da u ovom vremenu haosa održi neko dostojanstvo i bezuspešno povrati ugled obrazovnih ustanova, mlađani predavači su uglavnom opušteni, ponekad čak i previše otvoreni.

Ima raznog sveta, profesora kojeg zbog njegovog načina rada, govora i pokreta čak i kolege zovu bensedin, onih koji uživaju kada nekog ko se izleti spuste na zemlju pritom ga poprckujući na finjaka, pa čak i onih koje školski čuvar maltretira kada idu službenim stepenicama, mešajući ih sa učenicima.

Vrlo je lako provaliti najveće drukare među profesorima, oni su najfiniji, nasmejani, brižni, providni. To ne sprečava pojavu debila koji im govore gotovo sve. Sukobi među nastavnim osobljem su posebna priča. Ogovaraju se na sva usta, ne krijući netrpeljivost. Meni je to nekako najdraže, jer se uvek dobro nasmejem kad čujem na koji način i zbog čega laju. Komendija.

Kako govoriti o srednjoj školi a zaobići ozloglašene ekskurzije? Imam utisak da smo posetili samo dva grada - Sodomu i Gomoru. Višednevno putovanje izvan granica države i svesti. Gubljenje po prestonicama evropske civilizacije i pravljenje sranja prava je avantura za gomilu pijanih Balkanaca koji od kulture priznaju samo ilegalnu, biljnu kulturu.

Svašta se dešava iza zaključanih vrata hotelskih soba. Čak se i najtvrdokorniji tatini sinovi i najrazmaženije mamine princeze predaju čarima bluda i razvrata koji svaku ekskurziju prate kao senka. Nije da se žalim, naučen sam to da iskoristim. Prazne limenke i flaše, opušci, progoreni tepisi, ustajale pegle, ostaju kao uspomena izmučenom osoblju, a oni koji su odgovorni za nas, pijani od muke, trude se da obuzdaju rulju kao puštenu s lanca.

Najviše korisnog znanja sakupio sam jednog dana kada mi je sinulo da ne odem na čas i podelim dim sa radnikom u trafici blizu škole. Udubili smo se u razgovor, delili životne filozofije i dotakli se jako interesantnih tema. Otkrio sam tada svašta o sebi i ljudima. To je bio najproduktivniji dan koji sam proveo u školi. Dobro, pored škole, ali stoji.

Da zaključim: volim da idem u školu. Volim i da se vraćam iz nje. Ali onaj period između mi nikako ne štima. Zahvalan sam na iskustvu i na lepim uspomenama. Ono što me najviše boli i što je najpostojaniji argument protiv izjave mog dede sa početka teksta je to što su dobre strane školovanja marginalizovane. Sve što sam doživeo mogao sam i van škole, većina naučenih stvari će mi biti potrebna samo za kviz, a psihička tortura i dominacija gluposti ostaće zauvek urezana u mom srcu.

Drugi Njutnov zakon,
Klupa mi je prljava.
Duvajte ga profesori,
U usta li vas drljava…

Jebem ti školu (x∞)!

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu