​Još nije gotovo: sećanje na New Rave, deset godina kasnije

Ima nekih priča koje nikada ne prestaju da se pričaju. Ako ste na lice stavili gas masku jednog od članova Altern8 u Fantaziji, ili pljunuli nekoga na svirci Sex Pistolsau klubu 100, ako vas je Stiv Strejndž pustio da uđete u klub Blic, ili ste gledali Sonic Youthna njihovoj prvoj turneji po Velikoj Britaniji, ljudi će do kraja života da vas zapitkuju o tome. Častiće vas pićem, pitati vas koliko je Turston Mur zaista visok, i da li su pilule tada bile jake kao što se priča. Možda će vas zvati i da pričate za neki dokumentarac na BBC 4, da se prisećate koliko je sve to bilo sjajno. Gledaćete u kameru i reći da ste se, kada ste ušli u neku prostoriju, osećali kao da su vam svi prisutni prijatelji i da nikada ranije niste doživeli ništa takvo.

Ali niko ne želi da zna kakav je bio New Rave. Niko te ne pita kako je bilo kupovati crvene farmerke na ženskom odeljku u H&M-u, jer ih niko drugi još nije prodavao. Niko ne želi da zna pravi razlog za raspad ADHDJ-a. Niko te ne pita kako je bilo kada te neko iz Dandi Windaudario u lice u 333.

Ovog meseca bi trebalo da slavimo desetogodišnjicu novog rejva. Ali umesto toga, on je proteran iz naše kulturne svesti. Čudno je znati da je muzička scena na kojoj si proveo svoje tinejdžerske godine i formirao se kao ličnost zabranjena od strane nekakvog totalitarnog komiteta za nostalgiju, zbog toga što je bila neukusna.

Da pošteno kažem, ni u ono vreme je ljudi nisu ozbiljno shvatali. "Gardijanov" Džon Haris ga je nazvao „jadnim izgovorom za tinejdžerski potres koji će ubrzo izaći iz mode". Čak su i Klaxons, bend koji je sve to pokrenuo, rekli da je sve to bio samo „vic koji se oteo kontroli". U najkraćem, New Rave je bilo nešto što je postojalo nekih osam meseci tokom 2006. Nastao je na Nju Krosu, proširio na svet mode i ugasio se kada su voditelji T4 počeli da nose farmerke osnovnih boja.

Nisam ogorčen zbog loše reputacije novog rejva, ali ipak mislim da je uticaj te scene podcenjen. On je svojeručno odgovoran za ispuštanje poslednjeg daha indi zverstva u Kamdenu, i popločao je put za inkluzivniju, eksperimentalnu i samosvesnu muzičku scenu kakvu imamo danas.

Da bi ste shvatili koliko je bitan bio New Rave, morali biste da se vratite u London sredinom dvehiljaditih, u vreme kada The Libertines, The Rakes i Othersnisu bili samo popularni, već i seksi. Teško je u to poverovati danas, kada je biti član gitarskog benda finansijski nestabilan hobi, kao modeli železnica ili rekreiranje bitaka iz Drugog svetskog rata, ali u to doba, indi je obuzimao maštu grada. Bilo je na stotine bendova i dobro posećenih koncerata svakog dana u nedelji. Pred mestima na kojima su svirali bendovi kao što su Hot Club de Parisi GoodBooks, redovi mladih obožavatelja su se protezali iza ćoška. Bilo je apsurdno. Jedini problem sa tom erom je bila muzika – koja je bila neporecivo, nedvosmisleno grozna. Bila je veoma muška, veoma belačka, veoma se vodilo računa da deluje pametno, i bila je veoma dosadna.

U indi diskotekama tog vremena su to shvatali. Širom dvorana severnog Londona i Vest Enda pre nadzemne železnice, gde su se momci u Marks & Spenser majicama šepurili unaokolo u nadi da će ih uočiti i angažovati Hedi Slimejn, najpopularnije pesme na vrhuncu večeri, kada svi odlepe, nikada nisu bile gitarske pesme. To su više bile stvari Justice Vs Simian, "Deceptacon" od Le Tigre, Soulwax-ova verzija "Standing In The Way Of Control" i mnogih drugih pesama.

Spoznaja da su pesme sa sintisajzerima, pumpajućim ritmovima i robotskim glasovima mnogo bolje za klubove od, recimo, "Ti Anstrang", je po mom mišljenju izrodila New Rave. Jednostavna istina je bila da je elektronska muzika prosto zabavnija.

Klaxons, bend koji je na kraju završio kao jedan od predvodnika ove scene, bio je otelotvorenje one indi nelagode. Upoznali su se na Nju Krosu, u južnom Londonu, i želeli su da obogate svoj zvuk nečim što nisu samo lumpen-proleterske gitare. S toga su počeli da čitaju futurističku literaturu i da slušaju stare rejv ploče. Nikada nisu planirali da promene muzički pravac, pa čak ni da prisvoje veliki segment rejv kulture; samo su pokušavali da naprave nešto pismenije, živopisnije, britanskije, i da im zvuk ne bude samo još jedna verzija zvuka Ramones.

Tvorac izraza „novi rejv" zapravo je bio Džo Daniel, osnivač diskografske kuće Angular Records , koji je objavio prvih nekoliko singlova Klaxonsai pomogao im da uspeju, ali je čak i on verovao da je to bila samo suptilna adaptacija onoga što se u to vreme događalo u Londonu. „Bilo je podesno da to izgleda kao reakcija, dok smo u stvari samo želeli da donesemo nove ideje na scenu koja je bila manje inventivna. U to vreme, većina ekipe na sceni Nju Krosa se ložila na rane bendove sa etikete Rough Trade – indi pop, post-pank – dok su Klaxons delovali sveže, zabavno. To je bio onaj osećaj, 'hajde da se odvalimo i lepo se provedemo', što je bilo važnije od toga čije pantalone su uže".

Darjoš Hadž-Nafadži, sada modni urednik "Kompleksa", u to vreme se nalazio u epicentru scene, pošto je kao novinar pratio noćni život i bio je saradnik modnog kreatora popularnog među novim rejverima, Kaset Pleja. On na to gleda kao na sasvim neizbežno njihanje klatna iz Amerike ka UK. „Žurka koja je u to doba bila najviše kul u Londonu se zvala 'Povratak u Njujork'. Preovladavala je ideja da biti kul znači rekreirati kasne sedamdesete u Njujorku. Ta scena je bila neverovatno belačka, veoma „rokerska" i veoma retro. Ljudi su bili gladni nečeg britanskog i pomalo umetničkog. To je bila reakcija protiv „indi indija", jer samo idiot nije u stanju da voli hip hop, grajm i plesnu muziku. Postalo je nemoguće voleti samo indi".

Svoja prva iskustva sa ovom scenom sam stekao preko obaveštenja na Majspejsu o rejvu u skladištu čiji su domaćini bili Klaxsonsi Metju Stoun, najverovatnije, negde u Šordiču. Bilo je reflektora, lasera, suvog leda, kolutanja očima, ljudi koji jedni drugima govore da ne bi trebalo da se brinu zbog završnih ispita, zato što su toliko lepi. Didžejevi su puštali stare hardkor stvari sa klavirom, i niko od prisutnih nije delovao kao da je došao samo zbog muvanja. Te noći sam progutao svoju prvu pilulu. Policija nas je sve izbacila posle petnaestak minuta, i bilo je izuzetno. Svi su bili isto obučeni, i ponašali su se kao jedno, ali za razliku od ranijih inkarnacija omladinske kulture, postojalo je implicitno razumevanje da je sve to pomalo blesavo. Znali smo da ono što smeramo nikada neće zaslužiti mnogo divljenja u analima britanske muzičke istorije.

„Svi su znali da je u pitanju zezanje", kaže Hadž-Nadžafi. „Bilo je tu i ozbiljnosti, Klaxons su definitivno voleli rejv, ali cela poenta je bila da je termin 'novi rejv' šala".

Ali bez obzira na to koliko je bilo blesavo, scena se brzo proširila. Internet izgleda pamti novi rejv po bendovima kao što su New Young Pony Club, koji su potpisali ugovore sa velikim diskografskim kućama i objavili prave albume. NME je čak sastavio i „rejv" turneju na kojoj su svirali Klaxons, CSS i Sunshine underground. Bendovi iz tog dela scene su u suštini bili indi bendovi koji su imali klavijaturistu i čiji su fanovi voleli da stavljaju šljokice na lice.

Ali za mene je to bilo nešto mnogo nebuloznije i bitnije. To je bio opšti pokret ka plesnoj muzici i živopisnoj odeći kojih sada više uglavnom nema na internetu, jer su stradali u velikoj čistki Majspejsa Džastina Timberlejka.

Za mene su personifikacija te scene bili mladi didžej kolektivi kao što su bili Teens of Thailand, Silverlink, FaggatronixCleft Palettes, i Str8 Neclin, koji su se udaljli od klišea „belih, pamučnih košulja Ferija Korstena" tadašnje plesne muzike, i doneli eklektični i anarhični muzički izbor grajma, osmobitne muzike, Baltimora i hausa, i vadili stvari iz malog mozga, ispod oboda svojih bejzbol kačketa.

To je bila scena koja je imala svoje superzvezde, Majspejs verziju Vorholove ekipe, u obliku ad hok modnih fašista kao što su bili Molaroid, Niji, Kari Manden, Namali i Metju VAUAU. Svi oni su puštali muziku, kreirali odeću, išli na žurke, ali niko od njih nije uradio mnogo toga. Postojao je čak i nezvanični časopis pod nazivom SuperSuper, koji je postao ekvivalent pankerskom fanzinu Snifin Glu, gotovo definitivni vodič za karakter i estetiku scene, u kojem se nikada nije pominjao naziv scene koju je pokrivao.

Nju rejv nikada nije imao sopstveni noćni klub. Umesto toga je živeo u udaljenom istočnolondonskom Forinu, na modnoj večeri, i kasnije u Sodomi i Gomori rejvova u skladištima u Hakniju, na ilegalnim žurkama na kojima su divlji tinejdžeri lili svetlucave i ketaminske suze. Bilo je i redovnih klupskih večeri kao što su bile Chalk, Troubled MindsiTransparent, na kojima su uglavnom bili puštani Soulvaksovi remiksi indi pesama koje su skidane sa Palms out sounds, i koje su bile prepune klinaca u urnebesnim odevnim kombinacijama, koji su očajnički želeli da bilo šta pretvore u žurku.

Slično kao i kod novog romantizma, to je bila scena bez svog autentičnog zvuka, ali je definitivno imala svoj izgled. Obeležila je svoju teritoriju vizuelnim identitetom, po tome koliko su klinci pokušavali da nadmaše jedni druge u tome koliko uvrnuto i blesavo izgledaju. U jednom trenutku, ja sam izgledao ovako: ljubičasto-žute „najke", model „er fors van", crvene ženske farmerke iz H&M-a, prsluk, karirana košulja i kosa začešljana na jednu stranu. To je bilo savršeno tinejdžersko eksperimentisanje, način da se pronađe kohenzivan identitet putem modnog nadmetanja. Tokom godina novog rejva, jedan moj prijatelj je oko vrata nosio čajnik. Nikada nismo prestali da ga zezamo zbog toga.

Bilo je sasvim prirodno što je modna industrija počela da obraća pažnju. Krenulo je sa par upućenih kreatora, kao što su bili Kaset Pleja, Kim Džons, Nikola Formačeti i Garet Pag. Ali kada je jednom novi rejv dospeo u modni svet, postao je globalni fenomen. „Bilo je stvarno uvrnuto videti novi rejv na modnim revijama u Parizu 2006", kaže Hadž-Nafadži.

Uskoro je na scenu stupila razvodnjena, redukovana verzija. TopŠop i H&M su počeli da prodaju muške farmerke u boji. Nevažniji izvođači sa malo originalnog idealizma – sećate li se Does it Offend You Yeah?– počeli su da se identifikuju sa scenom. Neobuzdani izgled ranih dana su usvojili strejteri. U srednjim školama širom zemlje, trenerke sa kapljučama koje je kreirao Kaset Pleja i kuhinjsko posuđe oko vrata su postali skoro kao uniforma.

„Sećam se da su Klaxonssvirali u Liverpulu, a zatim u Koventriju, gde sam primetio da su ljudi počeli da kopiraju izgled sa njihovog Majspejsa, gotovo identično", kaže Daniel. „Još jedan veliki trenutak je bio Reding 2006, gde su Klaxonssvirali u šatoru za nove bendove, koji je bio krcat. Posle toga su im prilazili bezbrojni klinci, govorili im koliko su sjajni, i svi su bilo odeveni kaoKlaxons.

Kada je godinu dana kasnije na E4 počela da se prikazuje serija za mlade Skins, bilo je jasno da se cela stvar pretvorila u niz klišea, sa gomilom svetlucavih štapića i raznobojnih naočara za sunce. To je bila muzejska Madam Tiso imitacija novog rejva koji sam ja poznavao.

Ali čak i pored svih tih fluorescentnih predmeta, lako je shvatiti da je novi rejv pomogao da se postave temelji za mnogo toga što se dešava danas. Što se tiče moje generacije, pomogao nam je da se prešaltujemo sa gitara na producente, naučio nas je da haus, tehno, džangl i garaž nisu samo za ljude koji nose svilene crne pantalone i Pako Raban losion za posle brijanja. Navukao nas je na stvari koje nisu bile samo hašiš i Karhart odeća. Postavio je osnove za naša buduća iskustva sa noćnim životom.

Prepoznao je aktuelne stvari na sceni kao što je bio grajm, na primer, i predstavio ga široj publici, skoro deceniju pre nego što su to uradili Kotvejler ili Kanje. „Kaset Pleja je dovodio MC-a JME-a na svoje večeri, a na žurkama kao što je bila Troubled mindssu nastupali grajm izvođači, kada niko drugi nije hteo da ih angažuje. Tako da je grajm definitivno bio deo toga. Naravno, u pitanju je bio futuristički zvuk i ljudi su ga prihvatali, zato što zapravo nije postojala muzika koja se zvala 'novi rejv'", kaže Hadž Nafadži.

Grajm nije bio jedini žanr koji je bio prihvaćen na toj sceni – haus, elektrokleš, kvir pank i novi talas diska su našli svoj dom u novom rejvu. U poređenju sa indi svirkama od par godina ranije, nova rejv scena je delovala raznoliko i bila je otvorena, pristupačna i klincima koji su odrasli na UK hip hopu, kao i obožavateljima Kejdžen plesnih žurki. „To je sprečilo Englesku da postane podružnica Njujorka – pomoglo nam je da prihvatimo divnu produktivnu realnost života u Londonu, koji uključuje sve klase i rase", kaže Hadž-Nafadži.

Meni se čini da je kroz svoju urođenu komičnost, totalno ignorisanje onoga što bi moglo da izgleda ili zvuči dobro u nastupajućim godinama, i svoju nepodnošljivu dostupnost, novi rejv izložio čitavu generaciju klinaca mnogo široj kulturi. Zbog toga što niko nije znao šta je, sve je moglo da bude deo njega, i verovatno je i bilo, u jednom ili drugom trenutku. Mnogim ludima koji su bili zaslepljeni dominacijom indi scene je predstavio muzičke pokrete koji su bili kulturno utemeljeniji, kao što su grajm i dabstep. Učinio je da ljudi prestanu da se oblače isto, i ohrabrivao je neobuzdane modne stilove. Iz omladinske kulture je uklonio beskorisni osećaj ozbiljnosti, koji ju je sputovao još otkako su The Strokesprestali da se smeše 2001. Učinio je da ljudi prestanu da koriste izraz „Albion", i oteo je klupsku kulturu od mudonja. Na neki način, postavio je presedan za sve što se trenutno događa. Mladi ljudi su opsednuti ležernom odećom Skepta i Nazir, ilegalnim žurkama i, avaj, ketaminom. Skoro kao da se ništa nije promenilo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu