​Kakav je osećaj kad omatoriš sa 25 godina

To je za mene bila samo još jedna obična subota. Sedeo sam za laptopom, skrolujući i menjajući tabove jednako besmislenog sadržaja, dok mi se u pozadini skidalo nekoliko serija. Padala je neka slaba kiša, pa nisam ni planirao da izlazim, iako sam i sam znao da to nije razlog mog ostajanja na gajbi.

Na četu mi se javio drugar koji trenutno živi u Beogradu, ali se za vikend spustio kući u Niš. Sa njim sam bio na najvećem broju rejvova i festivala. Upoznao sam ga na prvom rejvu na kom sam "osvanuo". Rahmani i Skaj Vikler su nastupali u Noćnom i sećam se da su oko petice ugasili muziku, upalili svetla i izbacili hardkor fanove, zajedno s nas nekoliko napaljenih šesnaestogodišnjaka. To mi je tada bilo epik iskustvo, ravno ulasku u Berghain ili prisustvovanju snimanja Džekesa.

Drugar me je kratko pitao šta ima novo, na šta sam mu ja odmah odgovorio da nema ništa (jer to mi je već 10 godina podešeno kao automatic response). Malo smo se dopisivali, a zatim me je upitao da li ima nešto po gradu. Kada sam mu nakon kraćeg razmišljanja rekao da apsolutno nemam pojma, samo je dodao: "A i ja sam pa naš'o kog da pitam…". Da, to je napisao, sa sve jebene tri tačke na kraju. One mogu značiti svašta – "žao mi te je, duvaj ga, seronjo, voleo bih da si mrtav", ali nikada ne znače ništa dobro. Kapiram da se HIV pozitivni nalazi završavaju sa tri tačke.

Možda bih se u nekom paralelnom univerzumu pobunio ili čak uvredio zbog ovakve izjave završene tačkama, ali sada nisam mogao defanzivno da reagujem. Bolelo me je dupe za tako nešto, ali mi je i realno manjkalo argumenata, zapravo nisam imao nijedan koji bi išao meni na ruku. Ja stvarno nisam bio osoba koju je trebalo da pita za noćni provod.

Nisam ja bio posebno sprečen da znam da li ima nečeg po gradu za vikend. Ne živimo više u doba flajera, plakata i foruma sa nadrkanim ekspertima za andergraund koji drže fotku psy trance di-džeja kao pozadinu za mobilni sa tastaturom. Informacije o rejvovima su sada na Fejsbuku, na kom ionako visim po ceo dan. Mogao sam da znam, ali me uopšte nije interesovalo, što je nekako još gore.

Ranije je trebalo da me zatvore u gluvu sobu na nedelju dana, hrane samo Banini keksovima i puštaju svetlost deset minuta dnevno kako bih propustio neku žurku ili rizikovao da ne saznam za njeno postojanje. Gutao sam Urban Bagove i znao šta se dešava u klubovima od Skoplja do Subotice, ko gostuje u svakom od niških klubova, pa čak i koja će ekipa iz okolnih gradova doći ovde za vikend. Ali sada više ništa ne znam.

Shvatio sam da ove sezone bukvalno nijednom nisam otišao na neki rejv. Bio sam na koncertima koji su bili kul , ali nisam stajao u zadimljenoj prostoriji, okružen klincima na ekserima dok mi jednoličan ritam najavljuje dvodnevno zujanje u ušima. U Nišu se skoro otvorio novi klub u kome se navodno vrti super muzika. Broj mojih odlazaka tamo – nula! Skoro je bila žurka u nekom mega andergraund prostoru, još su organizatori držali lokaciju tajnom sve do poslednjeg dana, kao da smo u Mančesteru, ali ja naravno nisam otišao. Brat me je terao, ali sam mu, videvši fotku koju je neko tizovao pred početak rejva, rekao da će se previše podići prašina kada ljudi nagrnu. Ne u fazonu "pričaće se o tome", nego će bukvalno biti prašine, leteće na sve strane, ulaziće mi kroz svaki otrov i na kraju ću se ugušiti. Nakon osam Exita na kojima te na ulazu teraju da prvo progutaš činiju prašine kako bi ušao, ovakav izgovor je bio kretenski. Svejedno, bio je dovoljan da me zadrži kući. A saznao sam da nije bilo prašine.

Zapitao sam se da li sam prerano ostareo. Zaista, imam 25 godina, izgledam kao da imam 17, ali se osećam kao da imam 60. Retko izlazim, još ređe pijem, a trava bi došla u obzir jedino kada bi mi dijagnostifikovali tumor. Za nastupe po Nišu i Beogradu se uopšte ne interesujem, uvek se zakunem da mi je prošlogodišnji Exit bio poslednji, ali na kraju ipak odem i provedem ga tako što svima gunđam kako je sranje i da je trebalo opet da dovedu Prodigy, tada bismo se makar zabavili skupljajući izgubljene novčanike i mobilne telefone nakon koncerta.

Sa mnom više nije zabavno izlaziti. Nema tu nekog prostora za uzbuđenje, otkrivanja nečeg novog i rizikovanja. Završili bismo u muriji samo zato što bih nas ja sam prijavio zbog preglasne muzike i što se neko nije vezao na suvozačevom.

Ipak, nije mi lako da se pomirim sa sudbinom da bih uskoro mogao da zateknem sebe kako čitam Politiku i strahujem od Krkobavićevih negativnih prognoza, pa sam rešio da moje preuranjene staračke navike stavim na papir i vidim koliko je situacija tragična.

Više me ne "vozi" elektronika

Okej, ovo je debilski jer sam se jedno vreme čak i ložio da postanem di-džej, ali sam, na sreću svih, odustao zbog nemogućnosti da smislim odgovarajući niknejm, a i za miksovanje sam talentovan koliko i Srđan Verbić. Sa 19 sam prestao da slušam drum'n'bass, ali dobro, to je logičan korak koji bi svaki čovek trebalo da preduzme, samo je nemoguće da je ostala elektronska muzika naprasno postala sranje. Ali šta drugo da pomislim kada sam uhvatio sebe da izgovaram čuvenu rečenicu mog ćaleta "meni je ovo sve jedno te isto"? Ne pratim više aktivno produkciju i ne prepoznajem nijednu traku u setovima, osim kada neki tip ne zavrti neku old skul hitčinu, misleći da je to kul, a to nije kul. Naravno, sigurno se negde na internetu krije brdo vrhunske elektronike, samo mene mrzi da je tražim, pa lažem sebe da je nemoguće da ja to uopšte iskopam. Ili je možda elektronska muzika oduvek bila sranje, a ja sam došao u godine u kojima mi još uvek nije vreme za penziju, ali sam premator da bih se, kao ranije, potpuno strejt proveo slušajući techno i deep house. Možda bih uspeo da se provedem lepo kada bih se drogirao. Kada bih se mnogo drogirao.

Nema gde da se izađe

Jedno vreme je u Nišu stvarno bilo sranje, gotovo niko nije gostovao, pa smo se radovali i Kevinu Jostu sa sve Matija Bećković kačketom i lulom u ustima. Ali sada ima stvarno dosta klinaca koji se cimaju i koji su u stanju da naprave žurku i u plakaru ako žele. Dovode di-džejeve sa strane, pa i sami prave vrhunsku muziku u svojim sobama, samo što mene to kao da ne interesuje. Uhvatio me je ratni sindrom. Pričao mi je deda odavno, kada se su se srpski vojnici našli na Krfu i pola njih su onako izgladneli nagrnunili na hranu i umrli ubrzo posle toga, dok je moj pradeda strpljivo jeo, malo po malo, i živeo je 103 godine. Pa i ja tako isto. Nakon par sezona neizlaženja, moram postepeno da se navikavam. Do tridesetsedme ću se već vratiti na staro.

Nemam ekipu za klabing

To može da zavisi od brojnih faktora, od toga da li mi odgovara kombinacija ljudi, da li mi je naporno da izlazimo svi u gomili ili da li će mi biti dosadno ako izađem samo sa jednim od njih, ali ipak imam ekipu. To su ljudi koji mi govore da treba da izađem povremeno, kako ne bih usled izolacije pobio članove porodice i dokazao da sam stvaran čovek, a ne internet bot. Oni regularno izlaze, dok mi pojedinci još uvek oduševljeno jave da neka faca dolazi u Beograd ili Sofiju i da možemo da se organizujemo sa 50 eura. Ja se prvo raspametim, odvrnem set na Jutjubu i počnem da štedim pare za Desigual majicu, ali se vremenom vratim u svoj prugasti džemper, Boiler Room set zamenim slovenačkom studentskom radio stanicom, počne kiša i na kraju ne odemo nigde.

Smeta mi dim

Ovo jeste tačno, ali mi više od dima smetaju cvileći statusi ljudi koji zabranu pušenja u zatvorenim prostorijama smatraju fašističkim potezom i misle da svako u svetu ko bleji u izluftiranoj prostoriji dok njegovi ortaci izlaze ispred kafića na pljugu ima uramljenu Orbanovu sliku na gajbi. Nakonizlaska u Srbijimi oči izgledaju kao da sam se vratio sa Đinđićeve sahrane, dok mi garderoba miriše na Treblinku. Ne postoji nešto što se zove dobra ventilacija. To je laž, kao ona Dr Oetkerova pica. Samo to ne objašnjava zašto izbegavam rejvove na otvorenom i mislim daSeaDance na Jazuorganizovan samo kako bi Niggor imao gde da izađe.

Rano ustajem

Okej, ne. Dešava mi se da zaglavim u pisanju ili gledam gluposti poput Sve što ne valja u trećem delu Spajdermena, pa legnem i kasnije nego da sam izašao u grad, a onda ga zakovem kao konj. Od svih izgovora, najviše bih voleo da je ovaj realan, ali bog je osmog dana stvorio internet i tu nas je sve zajebao. Nemam stalan posao, a uzevši u obzir medij za koji pišem, verovatno bi bilo i poželjno da nekada izađem uveče. Odličan način da se nateram. "Ćale, moram u klabing zbog posla…. Daš 500 kinti?"

Nemam šta da obučem

Na svu sreću, vreme kada su rejv starter pack činile majica sa ekvilajzerom i roletna naočare je davno iza nas, pa ne postoji specijalan dreskod. Iskreno, ne znam, odavno se nisam našao na nekoj manifestaciji gde ljudi čekaju da im laser ošteti rožnjaču i da im di-džej nabije tortu u facu, ali sumnjam da se sada nose majice sa 3D animacijom ili da su Knele klonovi prestali da se skidaju ipremazuju kreatinske bicepse telesnim izlučevinama. Na rejvu vas niko i ne gleda, prvo zato što ih zabole, a i zato što verovatno ne vide ništa. Možete da vidite najskockaniju ekipu, ali i lika koji je sišao do dvorišta da zameni filter za ulje i čuo muziku u pozadini, pa rešio da svrati. Ovo mi je bezveze izgovor i realno mogu da dođem na žurku noseći bilo šta. Ali i ne mogu, zar ne?

Dobro, kada ovako grubo sagledam stvari, deluje da sam se ulenjio, da sam postao teča koji zaslužuje da u roku od dva dana izgubi kosu i pretplati se na časopis o automobilizmu. Ali nije toliko strašno, još uvek vešto izbegavam nošenje trenerki, ne radim ništa za dobrobit naše dece i na slavama ne započinjem razgovor o štetnosti rijatija. Još uvek ima snage u ovom starom pastuvu za još koji after u blatnjavim skejterkama, među nepoznatim ljudima i drugarom s kojim deliš točeni Tuborg.

Mogu ja da idem na rejv, samo moraju da me pozovu minimum sedam puta, mole na kolenima, govore kako će biti do jaja i obećaju da niko neće ispisivanjem po telefonu od di-džeja tražiti da pusti Pendulum. I da posle žurke idemo u drajv in u Mek, što znači da jedan sigurno ne pije večeras.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu