Kako je biti moderator predsedničkih televizijskih duela u Americi

Mi novinari volimo da zamišljamo da smo od ključne važnosti za politički diskurs, ali istini za volju, malo nas je imalo prilike da utiče na jednu izbornu kampanju. Istraživačko novinarstvo jeste važno i dešava se da otkrije bitne podatke o nekom od kandidata, intervju sa kandidatima nekad može da pruži uvid u njihove crte karaktera, ali retko koja vest ikad izvrši bitan uticaj na raspoloženje biračkog dela. Moglo bi se čak reći da novinar na izborni proces utiče samo kad bukvalno sedi između dva kandidata kao moderator TV debate.

Bob Šifer dobro poznaje ovu ulogu. Veteran za CBS-a veći deo svojih 79 godina proveo je kao novinar; imao je priliku da intervjuiše sve predsednike od Ričarda Niksona do danas. Kongresna biblioteka mu je 2008. dodelila zvanje „ žive legende". Kao moderator predsedničkih debata, radio je u izbornim ciklusima 2004., 2008, i 2012. Čak ni on taj teret nije lako izneo.

Nezavisna komisija za predsedničke debate bira voditelje ovih dešavanja, a da bi ostala iznad dnevnopolitičkih razmirica, prepušta tim moderatorima da izaberu pitanja. Ovo je velika odgovornost – Šifer kaže da mu je 2004., u duelu između mlađeg Džordža Buša i Džona Kerija, ponestalo pitanja na 20 minuta pre kraja. Zato se u kasnijim predsedničkim ciklusima temeljnije pripremio i naručio od brojnih instituta da ga informišu o svim relevantnim temama. Za poslednju debatu na kojoj je učestovao, onoj između Obame i Romnija 2012., Šifer je pripremio preko 300 pitanja. Ali kad se krene u razgovor, mahom se postavljaju potpitanja.

Nedavno je počila vatrena medijska debata o ovim potpitanjima – koja od njih treba postavljati i koliko agresivno. Neobična navika Donalda Trampa da iznosi izjave u vidu usputnih pošalica, jedva sročenih gluposti, ili direktnih laži dovodi novinara koji ga ispituje u nepriliku: zar baš svaki put da ga prozove kad izjavi nešto u očiglednom neskladu sa stvarnošću? Tokom debate koju gleda praktično cela zemlja, ova odgovornost se samo povećava. Iz štaba Hilari Klinton jasno su rekli da očekuju da moderator Lester Holt istakne sve Trampove „laži".

Šifer smatra da u najboljem slučaju kandidati jedan drugog hvataju u laži. On vidi ulogu moderatora kao objektivnog „sudije" koji ne bi trebalo da utiče na ishod dešavanja. (Sa tom procenom se slažu bivši moderatori predsedničkih debata.) Kaže da se ipak mora biti spreman u slučaju da intervencija postane neizbežna, ali naglašava da moderatoru tu niko neće pomoći. Režiser mu se obraća putem mikrofona, ali samo da ga podseti koliko je vremena prošlo i koliko je minuta dodelio kom kandidatu – sa druge strane veze nema producenta koji mu servira proverene informacije, kao što je nekad slučaj tokom standardnog intervjua. Reći kandidatu da nije u pravu – kao što je Kendi Kroli rekla Romniju 2012. i izazvala kontroverze – veliki je rizik za moderatora.

Šiferova sportska analogija ne odnosi se samo na proveru tačnosti iznetih podataka. Uporedio je pritužbe kandidata da pitanja nisu fer (posebno česte tokom prošlogodišnjih stranačkih izbora u Republikanskoj stranci) sa pritiscima na sudije koje nekad vrše treneri sportskih timova da bi kasnije dobili povlašćen tretman. Na takve stvari najbolje je samo se nasmejati, kaže Šifer, podsetiti ljutitog kandidata da publika gleda njega a ne moderatora. „Ima raznih načina da se na to odreaguje."

Što se tiče samih birača, Šifer misli da oni „manje-više znaju šta ko od njih [kandidata] misli o svim pitanjima". Kao ključna stvar ostaje njihov karakter, što je posebno važno u predsedničkim izborima; javnost želi da zna kako će se potencijalni vrhovni komandant snaći pod pritiskom. Zato su najbolja pitanja koja moderator može da postavi „kako" tipa. Kako Tramp misli da ukrca milione ilegalnih imigranata na autobuse i deportuje ih? Kako Klinton namerava da isfinansira studiranje bez plaćanja školarine? Ako se ispostavi da kandidat ne ume da odgovori na ta pitanja, to ostavlja prilično loš utisak.

Šifer je pred nedavno okončanu seriju od tri predsedničke debate priželjkivao da u bar jednoj od njih Tramp i Klinton sednu za sto sa moderatorom, kao što su sa njim 2008. seli Obama i Džon Makejn. U takvom ambijentu atmosfera je mnogo intimnija, što ublažava njihove mahnite retorske instinkte. Kampanja je te 2008. bila vrlo agresivna, negativni publicitet se forsirao na obe strane, a „tenziju si mogao da sečeš nožem kao sir", kaže Šifer. Izbliza je između dvojice kandidata postojala jasna razlika. Makejn je delovao „kao da je popio previše kafe", a Obama je uporno zurio u njega, ne hvatajući beleške. Kad ih je Šifer pitao da li bi hteli da u lice ponove ono što kroz medije plasiraju jedan o drugom, oba kandidata su odbila i priznala da je kampanja bila „zaista gruba."

Aktuelna kampanja je još grublja, a Šifer nije bio siguran da li su Tramp i Klinton spremni čak i da se rukuju.

U uvodu u prvu debatu, Tramp je rekao da njemu više odgovara format bez voditelja . Pitao sam Šifera da li su nam moderatori zaista neophodni, a on je rekao da bi se bez neke vrste posrednika cela rasprava pretvorila u svađu između kandidata. „Možeš li da zamisliš republikanske debate u stranačkoj izbornoj kampanji bez moderatora?" Ne mogu.

Možda onda bejzbol sudija koji samo stoji i povremeno donosi odlike i nije najbolja analogija. Možda je sudija u boksu nešto bliže poređenje, jer mu je uloga da spreči udarce ispod pojasa. Predložio sam ovo Šiferu, a on se na trenutak zamislio.

„Valjda neće stvarno biti pesničenja", odgovorio je.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu