Biti uhapšen na letovanju je pakao

Biti uhapšen nije prijatno iskustvo. Lisice nisu udobne, policajci nisu raspoloženi za ćasku, a marice su suštinski turbo usisivači dobrog raspoloženja, koji isisaju svu zabavu iz vašeg izlaska i odvedu vas u sobičak u kom vam društvo prave samo metalna ve-ce šolja i treperava neonka.

Ali šta se desi ako ste dovoljno glupi da vas uhapse na letovanju? Kakav je osećaj naći se iza rešetaka 500 kilometara od kuće bez novca za međunarodni poziv? Šta ako ne govorite lokalni jezik i niko od policajaca neće da priča sa vama na vašem maternjem jeziku zato što ste se prema njima ponašali kao jezivi kreteni? Šta onda?

Da bih saznao, zatražio sam od nekih ljudi koji su uhapšeni na letovanju da sa nama podele svoja iskustva.

Hari, 30

Išao sam 2009. godine na festival kod Zadra, u Hrvatskoj. To je bilo u vreme kad je tamo počela da cveta festivalska scena. Našao sam se na izolovanom mestu na plaži sa nekoliko prijatelja i oni su izvukli razna pomagala za zabavu. Odjednom sam preko ramena ugledao snop baterijske lampe. Dvojica muškaraca su me ščepala i počela da viču na mene na lošem engleskom. Bili su to policajci u civilu koji su sve vreme sedeli iza nas.

Instinktivno sam potrčao. Bio je mrkli mrak. Prošao sam kroz šumarak, a zatim glupavo pokušao da skočim nazad u more kako bih otplivao što dalje od njih, ali su me oni sustigli. Opirao sam se i jedan od policajaca je tokom toga lakše povređen. Tada to nisam shvatio, ali to će se ispostaviti kao jedna od najidiotskijih stvari koje sam uradio u životu.

Ubačen sam u maricu i povezen u bolnicu, gde je povređenom policajcu ukazana medicinska nega, dok sam ja sedeo sa lisicama na rukama. Posle toga su me prebacili u lokalnu policijsku stanicu u Zadru. Grupa policajaca smestila me je u nekakvu zadnju prostoriju – svima je bilo jako smešno da me zovu Del Boj iz Mućki.

Ubacili su me u prljavu ćeliju sa okrvavljenim zidovima, bez toaleta, bez hrane, bez ičega. Proveo sam tamo nekih devet sati pre nego što su došli da mi kažu da ću to popodne ići na sud. Ušao sam u prostoriju sa drugim ljudima sa festivala koji su noć proveli po ćelijama, uglavnom zbog posedovanja. Svi su delovali prilično veselo povodom svog baksuznog susreta sa hrvatskim policajcima u civilu, za koje sam kasnije saznao da ih je bilo u izobilju na festivalu. Postrojili su nas za pojavljivanje pred sudom, ali kad sam se spremio da uđem, zaustavili su me. Neću ići na sud, rekao mi je policajac; napao sam hrvatskog policijskog službenika i vodiće me u muški zatvor u Zadru.

Proveo sam tamo dva dana, u ćeliji sa još šestoricom hrvatskih momaka.

Konačno sam uspeo da stupim u kontakt sa britanskom ambasadom i zamolio ih da učine sve što mogu da me izbave. Moja devojka, koja je bila tamo sa mnom, bila je fantastična. Pozvala je moje roditelje u London, a oni su uspeli da angažuju veoma cenjenog advokata da me zastupa na sudu. Morao sam da platim kaznu od 2.000 funti i budem momentalno deportovan iz zemlje sa zabranom ulaska od pet godina. U tom trenutku mi više nije bilo ni važno; samo sam želeo da što pre zbrišem odatle.

Samanta, 24

Boravila sam u Indoneziji neko vreme u sklopu programa studentske razmene. Moj tadašnji dečko mi je doputovao u posetu za raspust i kad sam ga odbacila do aerodroma i oprostila se s njim, shvatila sam da sam zaboravila da mu dam gotovinu za aerodromsku taksu, koju morate da platite da biste prošli carinu. Znajući da neću moći da stignem do njega bez propusnice za ukrcavanje, na svom veoma lošem indonežanskom rekla sam obezbeđenju da ću se, ako me propusti kroz prvi gejt, vratiti sa mitom. Uradila sam isto sa punktom na kojem se vrši rendgenski pregled, punktom za plaćanje aerodromske takse i još jednim stepenom bezbednosti, sve dok nisam stigla do gejta za ukrcavanje. Nisam ga videla među ljudima koji čekaju da uđu u avion, tako da sam zamolila člana osoblja da proveri je li moj dečko već u avionu. Bio je.

Spremila sam se da pođem, kad su me ščepali članovi obezbeđenja i besno me pitali kako sam uspela da stignem do ovog stepena bezbednosti bez propusnice za ukrcavanje. Opkolila su me njih sedmorica, pokušali da mi otmu torbu i rekli mi da moram da im platim. Odveli su me u kancelariju obezbeđenja, naterali mi da im izdiktiram sve svoje lične podatke i ispitivali me, činilo mi se, satima.

U prostoriji je postajalo sve toplije, a ti momci su bili sve ljući. Potom su izašli na pauzu – verovatno umorni od vikanja na mene – i tu sam videla svoju šansu. Na svakom obrascu koji su me terali da popunim ostavila sam lažne podatke, tako da se nisam brinula da će me uhvatiti.

Ustala sam i jurnula kroz vrata, pa niz pokretne stepenice, pored punkta za plaćanje aerodromske takse, kroz pregled rendgenom, niz stepenice i napolje. Prvi čovek koji me je propustio pružio je ruku spreman da preuzme mito koji nisam imala, tako da sam samo protrčala pored njega napola u panici, napola u ekstazi, i uletela u prvi taksi na koji sam naišla. Zaključak koji sam ja izvukla iz svega toga: nikad se u inostranstvu nećeš naći iza rešetaka ako umeš brzo da trčiš.

Teo, 26

Išao sam na festival u Bugarskoj i, posle toga, sa nekoliko drugara produžio do jednog grčkog ostrva na kratak odmor, da se lakše oporavimo od provoda. Imao sam kod sebe ponešto od onoga što smo upražnjavali prethodnog vikenda i odlučio sam to da zadržim, za svaki slučaj. Putovali smo preko granice taksijem, a jedini kontrolni punkt bukvalno je imao svega nekoliko službenika koji su nam jedva pogledali pasoše, tako da sam mislio da smo se glatko izvukli.

Popeli smo se na brod za ostrvo Samotraki. Svi smo bili veoma dobro raspoloženi, prepričavajući zgode sa festivala. Ali kad smo se sišli sa broda i bacili pogled na luku, shvatili smo da nešto nije u redu. Rečeno nam je da je Samotraki tiha, hipi komuna, ali ovde su nas umesto toga opkolili ljudi u maslinastim uniformama. Prestravio sam se, a taj osećaj se samo pojačao kad su meni i jednom mom prijatelji rekli da stanemo sa strane za detaljan pregled.

Pitali su nas da li kod sebe imamo drogu. Rekao sam: "Ne." Potom su mi pretresli prtljag – otvorili mi zvučnike, kese sa čipsom, sve živo. U međuvremenu su me odvukli u neku šupu kraj mora, rekli mi da se skinem go i pregledali mi sve telesne šupljine. Na kraju su mi u torbi pronašli kesicu ketamina i tu sam bio pečen.

Smestili su me u ćeliju sa još nekolicinom njih. Većina je bila sa Bliskog Istoka, iz Avganistana ili Sirije, uhapšeni zato što su ilegalno prelazili granicu ili zbog posedovanja droge. Zadržali su me tu preko noći. Bilo je neobično – uglavnom smo samo sedeli i kartali se. A onda, narednog jutra, platio sam malu novčanu kaznu i morao da hvatam brod nazad za Samotraki. Bio sam očigledno umoran i smlavljen, ali prilično srećan što mi se nije desilo ništa gore.

Nilu, 26

Bila sam u Gvatemali, u autobusu koji je putovao sa jednog kraja zemlje na drugi. Posle nekoliko sati, stali smo za piš-pauzu na jednoj benzinskoj pumpi. Ušla sam u toalet, prošavši kraj pulta. Kad sam shvatila da ni u jednoj kabini nema papira, izašla sam da ga tražim, a radnica sa pumpe mi je rekla da moram da platim da bih koristila toalet. Pitala sam je koliko i spustila na pult traženu cifru, a ona mi je rekla da je dvaput toliko zato što sam već bila unutra. Rekla sam joj da prvi put očigledno nisam koristila toalet jer sam ušla i izašla za svega nekoliko sekundi, ali ona nije htela ni da čuje. Umesto da zapodenem svađu, ostavila sam novčiće na pultu i izašla napolje da popušim džoint sa drugarima iz autobusa.

Nekoliko minuta kasnije, izašla su dva čuvara. Pretpostavila sam da je to zato što pušim, ali onda sam shvatila da ih je poslala radnica sa pumpe, rekavši im da sam dvaput koristila toalet i nisam platila. Objasnila sam im čitavu situaciju na lošem španskom. Oni su otišli, a ja sam ušla u autobus, ali me je ona žena sledila unutra. Ne umem baš da se kontrolišem, i ne volim kad me optužuju da kradem, tako da sam u tom trenutku potpuno izgubila živce, što očigledno nije bilo nimalo pametno s moje strane. Uzela sam par novčića i bacila ih na nju, urlajući: "Evo ti tvoj prokleti novac! Uzmi ga!" Ceo autobus se ućutao, ona je pogledala novčiće ispred svojih stopala i otišla.

Svi smo ušli u autobus i autobus je počeo da izlazi sa pumpe… a onda je ponovo skrenuo nazad. Ona žena je ušla u autobus, ovaj put sa policijom. Rekla im je da sam joj ukrala gomilu novca. Izvukli su me iz autobusa, a onda sam shvatila da ne znam ni izdaleka dovoljno španski da im objasnim sve što se desilo, kao ni dovoljno novca da platim za ono što je tvrdila da sam joj ukrala.

Nije bilo načina da dokažem da nisam ukrala novac, tako da su me držali u pritvoru jedan dan dok mi neko nije poslao novac. Dala sam joj gotovinu, ali se nikad nisam izvinila. Bio je to moj mali način da je oteram u majčinu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu