Kako je Dejvid Bouvi postao ikona seksualnih sloboda

Kad sam kao devojčica sedeći prekrštenih nogu na tepihu moje majke prvi put čula Heroes, bio je to zvučni ekvivalent zaljubljivanja. To je bilo to. Pronašla sam Pravog, a milioni drugih seksualno zbunjenih klinaca i samoproklamovanih čudaka, od 1969. godine sve do ove sekunde — i u doglednoj budućnosti — zaljubili su se na isti način. Svi mi delimo životnu ljubavnu priču sa našim mnogolikim herojem, Dejvidom Bouvijem.

Ja sam, poput mnogih drugih koji imaju tridesetak godina, uspela da povežem lice sa glasom tek kad sam pogledala Lavirint. Nebeska zvezda filma iz 1986. godine bio je Bouvi sa tarzankom u ulozi Džareta, kralja goblina, ali pogled mi se zapravo zadržao na njegovoj likrom obavijenoj budži. " Mamice, ko je ovaj čovek sa dugom, špicastom plavom kosom, šljaštećim kaputom i naglašenom šminkom, i zašto me zbog njegovih tesno pripijenih pantalona obuzimaju neki čudni osećaji? "

Kao detetu, Lavirint mi je bio prijatno zastrašujući i iz nekih drugih razloga osim svih onih čudovišnih ruku koje su posezale za mladom Dženifer Koneli. Bio je to trenutak seksualnog buđenja koji nije izazvao plakat Backstreet Boysa na zidu, već androgini muškarac suviše mator za mene, koji je samouvereno oplakivao nekog po imenu Queen Bitch (i činio to noseći izdašno naneseni zlatni ruž). Fantazija koju je inspirisao nije podrazumevala držanje za ruke, crvene ruže i razmenu čeznutljivih pogleda, već je pre, sa Bouvijem kao Džaretom, naš probuđeni erotizam počela da začikava fantazija o otmici. To najverovatnije nije bila namera režisera Džima Hensona, ali šta ćete, takvo je bilo moje iskustvo.

Dok sam odrastala, otkrivala masturbaciju, a zatim počela i da se karam, za nekoga čija se napaljenost nije uvek poklapala sa heteronormativnim standardom privlačnosti, nije bilo utešnije mantre od: "Ako je Bouvi to radio, onda mora da je u redu." Bilo mi je mnogo manje čudno kao devetnaestogodišnjakinji na koledžu u konzervativnoj Severnoj Karolini gledati isključivo lezbejsku pornografiju sa strep-on dildoima kad bih se podsetila da je Bouvija negova slavna bivša žena Endži navodno zatekla u krevetu sa Mikom Džegerom.

Ali kao ikona seksualno drugačijih, Bouvijeva uloga ja daleko nadrastala njegovu navodnu biseksualnost. Nije tu bilo važno samo šta je govorio, već i kako se nosio. Bouvi je bio lik koji je mogao da se obuče u žensku odeću, kao na omotu za The Man Who Sold the World iz 1970. godine, gde je koketno nakrivio glavu obavijenu dugim smeđim loknama (ne zaboravimo da je čovek sa mnoštvom frizura sa 17 godina osnovao Društvo za sprečavanje surovosti prema dugokosim muškarcima ). On je ona vrsta umetnika koja se ne boji da prisvoji zamagljeni holivudski glamur startleta tridesetih, kao što je to uradio na albumu iz 1971. godine Hunky Dory (očigledno inspirisan atmosferičnim slikama Marlene Ditrih kao što je ova). A opet je ovaj glam Marsovac bio izvođač kome su se divili svi Zemljani — od strejt tipova do mladih gejeva šljokičastih očiju.

Bouvi se prvi put pokazao svetu istoimenim debitantskim ostvarenjem iz 1967. godine kao veoma britanski, veoma lepi Dejvid Džons. Njegov zvuk u to vreme bio je izričito dobroćudni psiho-folk — samo mu ne stavljajte ime u istu rečenicu sa "hipi", reči koju je vremenom počeo da prezire. U mejnstrim se, međutim, probio tek 1969. godine sa "Space Oddity", kad je na videlo počela da izbija njegova nadrealnost, ostavljajući u zbunu medije stare garde. U jednoj epizodi dugogodišnje muzičke emisije uživo na BBC-u, The Old Grey Whistle Test, Bouvi je 1972. godine predstavljen pometenim glasom voditelja koji je izgovorio sledeće: "Ovo je lice koje danas želi javnost… bivši student slikarstva iz Brikstona koji se pretvorio u bizarnog samokonstruisanog čudaka."

Iste godine je legendarni fotograf Mik Rok uslikao naelektrisanu fotografiju Bouvija koji imitira felacio/čišćenje zuba gitarskim žicama , a engleski muzički časopis Melody Maker je Bouvija pitao za njegovu sklonost ka ženskim haljinama, na šta je on odgovorio: "Oh, dušo, pa moraš da shvatiš da to nije ženska — već muška haljina." Kasnije u istom intervjuu, pevač je izjavio: "Ja nisam skandalozan, ja sam Dejvid Bouvi."

Glem-rok je prihvatao i slavio androginost, razmetanje, kontroverzu i obilate slojeve šminke, ali kod Bouvija je izuzetno to što nije ostao zatočen u svetlucavom ćilibaru žanra. Sa svojim maskama koje su se stalno menjale, dao nam je zeleno svetlo da istražujemo sopstvena neotkrivena lica. Strejt muškarci su smeli da vrckaju uz Zigija, gej muškarci su smeli da oblače odela i budu veći muškarci od bilo koga uz Mršavog belog vojvode.

Ne mora posebno da se napominje da njegovo nestašno igranje imidžom ne bi imalo ni trunke uticaja koje je imalo da Bouvijeva muzika nije bila tako zarazna kao što je bila raspamećujuće progresivna i emocionalno rezonantna. Samo poslušajte ponovo Berlinsku trilogiju: koliko god da je Bouvi voleo da umanjuje svoju veštinu kao muzičara, ovim pločama je svetu podario raskošno remek-delo. Pesme kao što su "Always Crashing in the Same Car" ukazuju na unutrašnji sukob, poruke mentalne borbe koje zvuče gotovo suicidalno, ponavljanje grešaka i potragu za identitetom. Low, prva u ovom trijumviratu, zvučna je slika svlačenja njegove kože koja će se završiti stanjem u kom je nastao album Heroes, koji emituje poruku mnogo smirenijeg i ujednačenijeg dobrog raspoloženja.

U intervjuu 1976. godine za Plejboj, izjavio je: "Istina je — ja sam biseksualac. Ali ne mogu poreći da sam vrlo dobro iskoristio tu činjenicu. Mislim da je to najbolja stvar koja mi se ikad desila. I zabavna, takođe." Apsolutno ju je iskoristio — isto onako kao što je Mad Men Dona Drejpera predstavio kao nekoga ko koristi svoju kurčevitu seksualne energiju da prokrči sebi stazu kroz reklamnu industriju (i pokosi žene koje mu se usput nađu na putu). Ipak, vredi napomenuti da je biseksualni identitet menjao kako je hteo: povremeno bi se deklarisao kao gej, da bi 1983. godine Roling Stounu rekao kako je obznanjivanje da je biseksualac "najveća greška koju je ikad počinio", nakon čega je opisivao sebe kao "prikrivenog heteroseksualca".

Bouvijev singl i 10-minutni video "Blackstar", koji je premijerno prikazan u novembru.

Na stranu etikete, većina biografija se slaže da je bio eksperimentator — a što se seksualnosti tiče, njegova istraživanja nisu se odnosila samo na orijentaciju. Njegova naširoko poznata otvorena veza sa Endži navodno je uključivala trojku njihove prve bračne noći. Prema pisanju jedne biografije iz prošle godine , "Andži i Dejvid su držali fantastične orgije". Navodno su imali ogroman krevet zvan "Jama". Ljubav nije morala da se uklopi ni u jedan postojeći kalup: bilo je to više "ti voliš mene, a ja volim sve". Nije čak moralo da bude ni jedinstveno ili statičko iskustvo — ljubav je mogla da bude deo jednačine u pronalaženju samog sebe. Čak zaboravite ljubav — Dejvid Bouvi nas je učio kako se neprestano iznova zaljubljivati, ideal koji je nateže ostvariti.

I da, seks je bio deo svega toga: svi su želeli da kresnu Dejvida Bouvija, a Dejvid Bouvi je poručivao da je u redu želeti da kresnete svakog. Ali veličati ga isključivo kao ranog zagovarača seksualne i rodne fluidnosti znači umanjivati njegovu sveobuhvatnu fluidnost. Sa svojim neprestano promenljivim, neprestano razvojnim imidžom on je poručivao da je u redu da eksperimentišete ne samo sa svojom seksualnošću, već i sa tim ko ste. "U redu je ako sam na koledžu prešla u drugu državu da gledam bend Phish i istetovirala znak mira na dupetu, pa sad izgledam kao neko ko želi da liči na Kat Von D; ja nisam psihijatrijski slučaj, ja sam kao Dejvid Bouvi!"

Tokom mojih ranih neprijatnih i razuzdanih godina provedenih u Njujorku, neočekivane uspomene podrazumevaju ljubavnu gomilu u četiri izjutra, sa bi-devojkama i bi-momcima, koja je od obične masturbacije prerasla u lizanje pice, a bila je tu i Noć veštica koju sam provela obučena kao Zigi Stardast, teturajući u ranim jutarnjim časovima autoputem Vestsajd sa odgovarajuće razvaljenim mozgom. Te sam noći završila sama sklupčana kao fetus —" Rebel rebel, your face is a mess " — ali sam zato ponavljala mantru: "Ako je Bouvi to radio, onda mora da je u redu." A kao što je Bouvi i te kako dobro znao — odbacivanje sopstvene kože ume da zaboli. "U redu je imati nervni slom i ne izlaziti iz svog stana nedelju dana sklupčan na podu vrišteći; Dejvid Bouvi je 1976. godine non-stop radio slične gluposti."

Navodno je čak čuvao svoju mokraću, kosu i odsečene nokte u frižideru svog menadžera jer se plašio da neko ne baci urok na njega. Čak sam na leđima istetovirala i njegovu munju sa albuma Aladdin Sane . Majstor za tetovažu me je na pola posla podsetio da liči na logo za bezalkoholno piće Getorejd. Ah, ta mladalačka impulsivnost ume da bude nezgodna.

Bouvi će ponovo zaroniti u mrak na albumu Scary Monsters (And Super Creeps) — koji se često smatra kolažom njegovih dotadašnjih raznih ličnosti i zvukova. Delovao je neobično konvencionalno sa "Let's Dance" iz 1983. godine i da, jeste, nosio je i onaj žuti džemper i jareću bradicu, a i niko više ne govori o Tin Machine , ali Bouvi će odrasti i ponovo nas impresionirati 2002. godine sa Heathen. Njegova muzička estetika i sveobuhvatni filozofski DNK prepoznaju se svuda, od Boja Džordža, preko Merilina Mensona do Lejdi Gage, a kad ovih dana iz sebe sa lakoćom izbaci jezivi 10-minutni video za "Blackstar" — svi i dalje obraćaju pažnju. Dejvid Bouvi je rok bog koji nikad nije ni izgoreo niti izbledeo. Nikad se nije izvinjavao za ono silno eksperimentisanje.

Upotrebio bi razne etikete da opiše sebe i svoju seksualnost samo zato što mu je u tom trenutku to bila muza: unosio se u svoje sklonosti čitavom svojom krhkom građom. Činjenicu da se otreznio, skrasio i oženio sa Iman ne treba shvatiti kao da je Bouvi izgubio oštricu. Ko bi da se kladi da je pod stare dane tražio od Iman da se obuče kao Zigi i uživao u rekonstrukciji svojih nekadašnjih uvrnutih fantazija? Možda je oduvek bio "pritajeni heteroseksualac" — ko će ga znati? — ali u svetu u kom danas ljudi prisvajaju sve složenije etikete kao što su " polu-devojka identifikovana sa ženskim binarnim izborom" ili "sivo-seksualni panromantični transmuškarac ", koja ponekad zahtevaju više dodatnih objašnjenja nego što objašnjavaju, Bouvi deluje nekako još naprednije.

Davno je naučio da će etiketa ili podvođenje pod grupu mutirati ili čak biti odbačeni i da njegova najveća snaga leži u egzistiranju onako kako mu u tom trenutku prija. Za sve one koji su osetili bol oštre društvene modle za oblikovanje kolača, Bouvi je bio svetionik. Isprobajte zato ovu mantru: "Ja nisam skandalozan, ja sam Dejvid Bouvi."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu