Kako je internet "solidarnost" napravila budalu od mene

Da odmah razjasnimo, nisam nikada ni bio preterano bistar, ali mislim da čovek uvek može i bolje, pa sam svojoj naivnost ovog puta dozvolio da me namagarči za medalju ili bar za orden iz blagorodne ruke predsednika.

Pročitao sam na Fejsbuku da se društveno osvešćeni građani spremaju na pohod u Krnjaču, da spreče privatne izvršitelje da na livadu isteraju jednu od 87 porodica koje stanuju u "smeštajnim kapacitetima" načisto propale, a zatim i katastrofalno privatizovane firme "Trudbenik". Te porodice dobile su od "Trudbenika" stanove na korišćenje, a kada je ta firma prodata firmi "Montera" privatizacija je započeta sjajno po nove vlasnike - bespravnim izbacivanjem radnika iz stanova u kojima su živeli.

Oni koji su odbili da se isele dobijali su zbog toga otkaze za koje je kasnije dokazano da su bili nezakoniti. Kad je privatizacija pukla država Srbija je želela da ih "Trudbenikovi" bivši radnici ozbiljno shvate: ne samo da ih zajedno sa firmom prodala i tretira ih kao stečajnu masu, nego su porodicama, kao sredstva prinude, isključivane i voda i struja, iako su računi redovno plaćani.

Ispod FB poziva na akciju pisalo da "125 going" na tu priredbu u čast podivljale tranzicije. Nisam, naravno, očekivao da će svih 125 ljudi zaista i doći, uvek iskrsne nešto, a i "smeštajni kapaciteti", odnosno stan nepoželjne porodice nalazi se na putu za Pančevo, na adresi do koje vozi samo jedna linija gradskog prevoza, i to trocifrena, i sa stajalištima bez nadstrešnice. Tek toliko da i Beograd može da im uzima gradski porez. Ipak sam računao da je ogroman uspeh ako dođe i dve trećine najavljenih.

Zadivljen cifrom koja je nagovešatavala buđenje solidarnosti među samoživim i ugodno anesteziranim građanima Srbije, budalasto sam se uputio na mesto koje će, to sam već projektovao, biti kamen temeljac nove, empatične Srbije, a ja ću svemu tome svedočiti.

Doživeo sam neprijatno iznenađenje kada sam stigao i video da od onih 125 nije došlo ni 10. Pred kordonom policije, koji je valjda trebalo da zadrži imaginarne borce za pravo nad krov nad glavom, stajala je samo jedna žena koja je objašnjavala privatnom izvršitelju da oni nemaju gde da se isele. Oko nje desetak civila, prvih komšija, koji će kao i ta žena, uskoro i sami morati da objašnajvaju istu stvar kad izvršitelj sa policijom dođe da ih najuri.

Nekoliko desetina metara iza kordona, u dvorištu ocvale jednospratnice iz doba socijalizma, još dvadesetak ljudi, takođe, ispostavilo se, stanara i komšija koji su tu da bi podržali porodicu kojoj preti iseljenje, ali i da bi videli šta ih uskoro čeka. Sa njima i nekoliko novinara i jedna ekipa odudarajućih skoro-pa-hipstera, urednih brada i izgrađenog rečnika, neki nevladin sektor, svaka čast momci - i to je sve. Za sve nas, ako bi bilo stani-pani, bila bi dovoljna petorica širokougaonih pandura, da izbace i nameštaj i decu i nas i naše izveštaje.

Ali, izvršitelj bejaše mehka srca, mašallah, pa reče ženi pred sobom, Radica Krsmanović se zove, da ima još 15 dana fore da se tornja sa svojom porodicom kuda zna. Naglasio je, podvukao i napomenuo da će sledeći put kada dođu svako ko se bude suprotstavio iseljavanju dobiti krivičnu prijavu. Nema zezanja s državom Srbijom.

Zatim su blagoizvoleli otići, a ja sam skupio hrabrost i uputio se ka dvorištu. Prvo sam samo fotkao. Volim da fotkam ljude, ali zbog rijalitija i "društvenih" mreža svi misle da su neotkrivene zvezde koje onaj koji škljoca samo čeka da javno izvrgne ruglu ili da se basnoslovno obogati na njihovom seksipilu, pa se sudaram s raznim nesporazumima i šarolikim kretenima. Međutim, kad je panika, kad je neizvesnost, kao u ovom slučaju, ljudi su nekako pomirljivi, pa se ne bune. Osim toga, računam da će fotke dobro doći jer će građane možda zanimati koga sledeći put neće štititi od iseljavanja.

Imao je, doduše, jedan stanar primedbu na moj izgled (koja je uključivala i pominjanje bin Ladena) - frizuru "na keca" i podužu, zapuštenu bradu, ali kad sam mu natuknuo da nije lepo stvarati mišljenje o nekome samo na osnovu izgleda, i kada je on meni rekao da se ne ljutim na njega jer je on "u Vukovaru" imao još dužu bradu, bili smo, onako, on kul, a ja bliže izlaznim vratima.

Tu sam se upoznao i sa Radicinim suprugom, Zoranom Krsmanovićem, koji me je nekoliko puta gotovo preklinjao da zamolim Vladu Srbije da im izađe u susret, izuzme stanove iz stečajne mase i dopusti radnicima da ih otkupe.

- Predali smo zahteve za otkup još kod Đilasa. Niko nas nije pozvao. Razgovarali smo i sa novim vlasnikom, obećali su nam druge stanove, ali se od 2009. više ne javljaju. Ovi stanovi ne mogu mnogo da koštaju. Zato molimo Vladu da nam dopusti da otkupimo stanove, da ne uništava i ono malo dostojanstva ljudima koji su ostali bez posla - kaže Zoran.

Mene je zanimalo kakva se to nebrojena blaga kriju po tim stanovima kada je državi Srbiji, koja se sprema da gradi velepni "Beograd na vodi", toliko stalo baš do starudije na Pančevačkom putu. Kopkalo me je i zašto država Srbija tako očajnički ne dozovljava svojim građanima da na miru žive svoje živote. Ali, umesto sjaja, video sam samo vlagu koja se opasno približava električnim instalacijama na plafonu, i koju stanari sa ono malo crkavice koju zarađuju, jedva drže pod kontrolom. Alavost je, dakle, u pitanju, neko drugi, podoban i ispravan, tu treba da se useli, a državi se može da se iživljava, konačno njeni podanici su u pitanju. Sreća, ima onih 125 sa Fejsbuka koji će reagovati kad bude potrebno.

- Ovo je treći pokušaj izbacivanja, i uvek je neko došao da nas podrži, ili komšije, ili drugi stanari. Došlo bi njih mnogo više, verujte, ali se izbacivanja zakazuju za devet ili 10 sati ujutro, kad ljudi idu na posao. Sada je takvo vreme da ljudi jure za parčetom hleba. Ovo je opasno vreme, i ja svakog razumem. Moje kolege me stalno zovu i pružaju mi podršku, saosećaju sa mnom i svako od njih bi vrlo rado došao da pomogne, ali moraju da rade. Kad su nam isključili vodu i struju oni su nam prvi pomogli, oni su mi dali novac za drva, u sred zime - kaže Zoran.

Svako žrtvovanje ljudi, pa i ovo, trebalo bi da ima nekakvog smisla, a oni koji žrtvuju, u ovom slučaju država Srbija, i direktne koristi. Sigurno "Montera", zbog koje su ovi ljudi žrtvovani, dobro posluje, zapošljava radnike, planira radna mesta, podiže bruto nacionalni dohodak… Sreća, pogoni koji su prodati "Monteri" odmah su pored, i odlazim da ih vidim.

Sjajnu i visoku travu u svom dvorištu uzgaja "Montera". Zaposlenih nema mnogo, jedan kosac, sa ručnom kosom, električna kosilica nema tu šta da traži, ali to su valjda mere štednje.

- Je li, šta ti tu slikaš? Koga si pitao? Jel imaš dozvolu? - pita me kosac.

Pokušavam da se izmigoljim pričom o slobodi medija i izveštavanja, ali stajem, pomisliće čovek da ga zajebavam, pa se okrećem građanskim pravima, slobodi kretanja, ali nema nevladinog sektora da mi šibne neku floskulu, dobru sintagmu, pa kosac vidi da vrdam, ne da se, dobro je naoštren. Nema druge, moram da upotrebim sirovu silu. Dok trijumfalno i malo bržim korakom odlazim, preko ramena mu dobacujem.

- Srbija je demokratska zemlja, i mogu da radim šta hoću.