Kako je to kada odrasteš na Ibici, ostrvu provoda

Članak se prvobitno pojavio na VICE UK.

Uvek je lako predvideti reakciju na izjavu: „Odrasla sam na Ibici". Najčešća pretpostavka je da sam provela tinejdžerske godine tako što sam neprekidno žvakala MDMA, pijuckala sangriju ispred „Amnezije", i generalno živela kao nekakav žilavi, neuništvi parti feniks, koji se svakoj jutra ponovo rađa iz plamena logorske vatre na plažama i u barovima, koje raspaljuju one žene u znojavim kožnim korsetima i sa nepraktičnim ukrasima za kosu.

„O, tvoji roditelji i dalje žive tamo", pitaju. „Drže li neki klub"?

Stvarnost ne može biti dalje od toga: moja mama je učiteljica, a očuh mi je advokat. Žive u predgrađu San Antonija, gde se nalazi većina klubova: ljudi imaju normalna zaposlenja; ljudi poseduju vozila; ljudi kupuju đus i piju ga ujutru, a ne prave koktele sa njim; ljudi idu u škole i, kada su ovakvi kao ja, nemilosrdno ih maltretiraju zbog prezimena, bledila, i sklonosti ka odeći koja je sa one strane prihvaljivog na ostrvu koje je, u suštini, grupica malih, uspavanih gradova koje Sredozemno more uspešno razdvaja od stvarnog sveta.

Stiven Armstrong je 2005. napisao knjigu „Belo ostrvo: Neobična istorija mediteranske prestonice hedonizma", kada je Ibica već imala reputaciju najboljeg evropskog ostrva za provod, ali pre nego što je recesija pogodila Španiju takvom silinom da nijedna zgrada u izgradnji nije završena, a nezaposlenost je skočila na 25 posto – a među mladima i dvostruko više.

„Ibica se mnogo promenila, ali meni je i dalje magično mesto", kaže Stiven. „Teško je to definisati, i ja nisam religiozan, ali postoji određeno osećanje mira koje me obuzme kada sa aerodroma krenem put ostrva. Kao da osećam to ostrvo. Ljudi odlaze tamo da bi našli sebe, da bi uživali u uključenosti i otvorenosti umova".

Fascinantno je čuti ovako viđenje, i potpuno se saosećam s njim – mada ne kada je u pitanju mesto na kome sam odrasla. Osećaj slobode, mogućnosti da budeš ono što jesi, bez osude, ophrvavajući osećaj pripadnosti, saznanje da si skinuo okove svoje mladosti – to su osećanja koja su me obuzela kada sam sa 18 godina otišla sa Ibice u London.

Kada sam bila tinejdžerka, prezirala sam malograđanski mentalitet svojih vršnjaka na Ibici, i žudno čekala da dođe dan kada ću otići u grad pun uzbuđenja i kulturnih sadržaja, u kome ću imati osećaj pripadnosti.

Lidija ima 25 godina. Zajedno smo išle u osnovnu i srednju školu, a putevi su nam se razišli kada je ona otišla u Barselonu da studira. Sada, već treću godinu zaredom, ona tokom leta radi puno radno vreme na aerodromu, živi sa svojom majkom i nada se da će uštedeti dovoljno novca da plati svoje magistarske studije – što je skoro preduslov za mlade fakultetski obrazovane Špance, koji žele da nađu posao u struci. Ona je neverovatno talentovana žena, govori dva jezika, motivisana je i vredna – ali ipak, nema posla za nju, i što je još važnije, živi na mestu gde je sasvim prihvatljivo – ako ne i očekivano – da živiš sa svojim roditeljima do svoje tridesete godine, dok ne nađeš čoveka za koga ćeš da se udaš (i kome ćeš da kuvaš i čistiš kuću). Ako iz ovog mog opisa naše društvo deluje nazadno, to je zbog toga što je to istina: stvarnost koja je u potpunom neskladu sa životom opisanom u turističkim vodičima i u serijalu dokumentaraca BBC3 pod nazivom „Britanija loče".

Ibica je fantastično mesto za odmor, ali tamošnji stvarni život nije ni raj za usamljene duše, niti utočište jeftinog alkohola i droge. Stiven mi je izneo svoj stav o tome zašto naša generacija ima toliko polarizovan stav o Ibici. „Ona je postala skupo mesto za odmor, što znači da je većina onoga što to ostrvo nudi van domašaja mladih turista", tvrdi on. „Ali što je još važnije, tamo su naši roditelji išli da se karaju – i zašto onda mi ne bismo želeli tamo da odemo"?

Donekle ima pravo. Kada sam ja išla u školu, većina roditelja mojih školskih drugova je iskusilo prvi talas hedonizma na Ibici. Oni koji nisu rođeni i odrasli na tom ostrvu su došli šezdesetih i sedamdesetih godina i doživeli san. Kada sam ja odrastala, ta ekipa je još uvek nosila pocepane farmerke i tribalne printove, i duvala u svojim lepo uređenim dvorištima. Kako da budeš najviše kul među njihovim trineastogodišnjim klincima? Tako što ćeš biti doteran, zalizane kose, tako što ćeš nositi majice sa kragnicom i izgledati kao karikatura mladog konzervativca. Pobuna ima mnogo lica.

_________________________________________________________________________

Ludački provod na Ibici

_________________________________________________________________________

Antonio drži mali bar pod imenom „Džez" na Figuertasu, jednoj od najposećenijih i najturističkijih plaža na ostrvu – koje je takođe i mesto gde žive siromašne porodice. Bar je mračan i tih, na ogromnom ekranu uvek piči fudbal, pivo je jeftino i ima stalne goste sa kojima Antonio odlazi napolje da popuši cigaretu, ćaska sa njima o vremenu i raspituje se za njihovu decu i kućne ljubimce.

Njegov bar je potpuna suprotnost barovima u San Antoniju, koji samo žele da budu britanski barovi na suncu, sa jeftinijom cirkom i sa manje odeće. Nimalo ne liči na ogromne zgrade podignute duž autoputa u kojima se nalaze klubovi po kojima je Ibica čuvena. On vidi stvarnu stranu ostrva, i misli da bi Ibica mogla da izgubi jedini izvor prihoda koji joj je preostao, ako se nešto ne promeni.

„Političari bi morali više da se angažuju, ako žele da unaprede turizam", kaže on. „Da povrate onu percepciju okeana, plaža i flamenka. Da naprave biciklističke staze, da bi ostrvo bilo manje elitističko – ljudi misle da su motocikli bolji zato što su brži, i to je možda deo problema: oni samo žele da sve bude brže i brže, umesto da malo zastanu i razmisle".

Ne bi bilo loše kada bi se stvari malo usporile, ali način na koji mi sada putujemo se toliko razlikuje od iskustava naših roditelja, da se možda više nikada neće pojaviti neko mesto koje će na takav način ujediniti celu jednu generaciju. Mi možemo da kupimo povratnu kartu za jednu funtu, da odsedamo u erbienbijevima za manje para nego u najjeftinijim hostelima, i možemo da saznamo sve o mestu na koje idemo, pre nego uopšte isplaniramo put. 340 miliona ljudi mesečno poseti TripAdvisor i otkriva „skrivene dragulje", gledajući na Street View-u kuda da krene sa aerodroma.

„Možda više jednostavno nema ničega novog da se otkrije", rekao je Stiven, kada smo razgovarali o mojim vršnjacima i našim pogledima na putovanje. To je tačno kada su mnoga mesta u pitanju, ali ne i kada je u pitanju Ibica, što je zanimljivo. Tamo su ti neke od najboljih stvari skrivene ispred nosa, ali ako ih otkriješ i zavoliš, sačuvaj ih za odmor. Provedi par nedelja godišnje uživajući u lepoti, kulturi, hrani i miru. Nemoj tamo da se preseliš.

Živeti na Ibici znači živeti na ostrvu sa neverovatnim pejzažima i gde leto treperi, ali takođe znači i provoditi zimske mesece žudeći za kulturnim sadržajem i zabavom, biti zabrinut oko toga da li ti je posao siguran, i biti lišen mogućnosti da sedneš na voz ili autobus i odeš dalje od par gradova u okolini.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu