Kako je to kad odrasteš u Diznilendu

Članak se prvobitno pojavio na VICE France

Grad Marn la Val je nastao u zapadnom predgrađu Pariza u šezdesetim godinama. Proteže se u radijusu od 20 kilometara, od Bri-sur Marna do Bali-Romenvila, i podeljen je na četiri dela. Istočni deo grada se zove Val d'Europ; ja sam tamo odrastao.

Sredinom osamdesetih, Dizni je izrazio želju da podigne zabavni parku Evropi. Nekoliko godina kasnije, 24. marta 1987, dogovoreno je da se evropski Diznijev kompleks sagradi u Francuskoj. Dogovoreno je da se park nazove Diznilend Pariz, i da bude podignut u Val d'Europu. Govorilo se da su predstavnici Diznija želeli da maskota Mikija Mausa potpiše ugovor umesto njih, ali tadašnji premijer Francuske Žak Širak je to učtivo odbio. Park je konačno otvorio svoje kapije 1992.

Moja porodica se preselila u Val d'Europ 1998. kada sam ja imao pet godina. Kao kroz maglu se sećam Sen-San-Denija, u kome smo živeli pre toga. Kada smo stigli u Val d'Europ, izgledao je kao jedno veliko gradilište, ali s druge strane, tamo je uvek nešto u izgradnji: uvek možeš da ugledaš kran kako viri iznad pažljivo osmišljenih drvoreda na tihim ulicama tog grada. Naš novi dom je bila prefabrikovana, montažna kuća – kao i veći deo zgrada u našoj ulici i u celom gradu. Jasno se sećam koliko sam bio uzbuđen zbog toga što ćemo konačno živeti u kući, a ne u stanu.

Godine 1987. je napravljen dotada nečuven ugovor o partnerstvu između javnog i privatnog sektora u Francuskoj. Jednostavno rečeno, Diznilend je vlasnik moje kuće i skoro svega u njoj. Od 3233 hektara koji čine Val d'Europ, 2230 hektara je poklonjeno Dizniju. Ta kompanija je odlučivala kako će izgledati kuće i kvartovi, i ko će tamo stanovati. U zamenu za to, privukli su turiste i smanjili poreze.

Sve u Val d'Europu postoji zahvaljujući Mikiju – kuća u kojoj sam stekao prva sećanja, park u kojem sam se igrao sa najboljim drugom, jezero u blizini, na kojem sam pušio prve cigarete, pa čak i drveće po kojem sam se penjao, zamišljajući da sam šumski vilenjak, a ne dete koje jede samo u školskoj menzi.

Autor i njegova sestra u svom kraju koji se stalno menja.

Moji roditelji su uvek maštali o tome da poseduju kuću u nekom razvijenijem delu Francuske. Kao i mnogi drugi parovi njihove generacije, na to su gledali kao na priliku da podižu svoju decu u privilegovanoj okolini. Neprekidno su se otvarale nove škole i prodavnice, tokom čitavog mog detinjstva. Grad je bio uspešan, a finansijska situacija moje porodice dobra. Park je bio na samo nekoliko minuta kolima od nas, ili pola sata pešice, ako znaš kojim ulicama da se krećeš. Čim smo se preselili tamo, tata nam je kupio godišnje propusnice za park. Biti dete u Val d'Europu je stvarno bilo magično.

Istine radi, skoro svi koji su živeli u toj oblasti su imali godišnje propusnice, ili člana porodice koji je radio u parku i bio u mogućnosti da pušta ljude. Previše rođendana sam proslavio u Diznilendu – uvek pod nadzorom umornih odraslih ljudi, koji bi za vikend radije bili bilo gde drugde, osim na svom radnom mestu.

Ipak, i dalje sam zahvalan na tome što sam odrastao na vodećoj turističkoj destinaciji u Evropi. U parku je bilo barova, restorana, bioskopa i raznovrsnih aktivnosti tokom praznika. Naučio sam napamet sve vožnje tamo – moji drugari i ja smo upamtili svako skretanje, svaku petlju i tačan trenutak kada treba da napravimo grimasu da bismo upropastili fotografiju turistima koji sede ispred nas. Bez trunke ironije, dogovarali bismo se da se nađemo u „Zemlji avanture", ispred lavirinta Alise u zemlji čuda, ili kod „Eks vinga".

____________________________________________________________________________

Pogledajte i dokumentarac: Kraljevstvo mladih ljudi

____________________________________________________________________________

Dizni je takođe podigao nešto kuća za svoje zaposlene, usred kompleksa. Ti ljudi su često mladi iz celog sveta, koji dođu na par sezona da se dosađuju u kostimu Petra Pana. Najveći deo Val d'Europa takođe radi za Mikija. Kada smo moji drugovi i ja došli u godine kada smo postali zreli za sezonske poslove, pogodite ko nas je zaposlio.

Kada smo ušli u pubertet, Diznilend je počeo da gubi na svojoj zavodljivosti. Park je počeo da nam izgleda kao radno mesto, dok smo polako počeli da napuštamo Diznijevo selo i njegove ekstremno skupe barove, i odlazili na mesta gde smo mogli na miru da pijemo i plešemo, bez straha da ćemo oboriti neko dete.

Ja sam brzo napustio to okruženje, jer sam srednju školu pohađao u Parizu. Okrenuo sam leđa likovima i atrakcijama Diznilenda, njegovim drečavim i lažnim bojama, i prestao sam da kupujem godišnju propusnicu za park. U parku sam poslednji put bio pre jedno pet godina. Baš kao i većina stvari iz mog detinjstva, i Diznijev uticaj na moju dušu je počeo da bledi.

Ipak, i dalje mi je fascinantno koliku kontrolu Dizni ima nad našim životima. Bez tog parka, moji roditelji verovatno nikada ne bi mogli da pokrenu svoj mali posao, ali u isto vreme, Dizni je progutao čitave naše živote. Preterano smo konzumirali park i njegova veštačka zadovoljstva, često zaboravljajući da je stvarni život daleko od svega toga. Ali uvek ću voleti Diznilend, čak i sa dozom osećaja krivice – baš kao neku dečju igračku.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu