Kako sam naučio da prestanem da brinem i zavoleo Karla Marksa

Kao nekom iz generacije koja je sociologiju studirala u dobu ubrzane srpske tranzicije ka kapitalizmu i slobodnom tržištu (2002-2007), lik i delo Karla Marksa bili su svojevrsni tabu. Moji profesori su o Marksu ili šaputali ili su protiv njega bogoradili. Najčešće su pričali lovačke ili pecaroške priče o tome kako su se oni sproću tog bradonje, marksizma i uopšte komunističkog zla i naopakog herojski borili, pa ih je šatro progonilo. Stekao sam utisak da im je Karl Marks lično vrućim nožem urezivao petokraku na čelo, dok su ih – da se ne vrpolje – za ruke pridržavali Fridrih Engels i Tito. Kada nije jahao popove i profesore unaokolo, Marks beše sinonim za promašaj, utopiju, budalaštinu, naprosto, za naivno slikarstvo društvenog sveta.

Onda sam, buntovan kakvim su me i nasleđe i vaspitanje dali, odlučio da podrobnije saznam u čemu je kvaka. I da li je baš sve tako kao što mi govore. Spoiler alert: naravno da nije. Saznao sam i da je Marks bio sjajan tip: veliki, ljutiti, razbesneli čovek 19. veka. "Demonski genijalan" kako su ga opisivali oni srećnici što su ga poznavali. Imao je gustu crnu bradu, kosmate šaketine i ruke, a kaput mu je uvek bio pogrešno zakopčan. U svom ophođenju sa drugima je uredno prkosio uobičajenim konvencijama. Posve dostojanstveno i gordo – oštrog glasa poput čelika, govorio je u samo u imperativu. I dominirao je i jebao mame gde god da se pojavio. Jer, samo je hteo da svrgne celokupni društveni poredak, te da kontrolu nad društvom i odgovornost nad sopstvenom egzistencijom poveri običnim ljudima. Dobro, mahom radnicima u plavim kombinezonima, ali da bi svi Sapiensi na svetu razvili svoj potencijal kao ljudska bića. A to jesu ta neka sloboda i jednakost, šta god mislili o njima.

Saznao sam i da je Marks u mladosti bio tipični prepaljeni student i buntovnik bez razloga, bar dok te razloge nije ukapirao. Pisao je srceparajuću poeziju i patetične drame, oslobodilo ga je vojske, bežao je sa časova na Pravnom fakultetu, i puno se kockao i tukao, sa trajnim ožiljcima po licu i telu. A najviše je voleo da se opija, i to pivom. Naime, uz razna književna "Društva mrtvih pesnika", bio je i kopredsednik studentskog kluba ili društva koje je bilo posvećeno oblokavanju, tzv. "Društva za opijanje po tavernama iz Trira" (Landsmannschaft der Trevenaner). Vremenom je i napustio pravni faks i upisao filozofiju u Berlinu, nakon čega mu je u životu baš sve i odistinski otišlo dovraga.

Tada se pridružio novim studentskim i političkim radikalima i ateistima koji su tvrdili da su Biblija i Isus teške izmišljotine, kao i da je vlast u državi im Pruskoj odvratna i treba je srušiti. Doktorirao je u 23. godini, ali je otpalio akademsku karijeru i otišao da bude novinar u radikalnim novinama koje su kritikovale vlast, cenzuru, bogate i kapitalizam. Tada mu je ugasilo novine i proteralo ga iz spomenute Pruske, a zatim i iz Francuske i Belgije gde je bio prebegao. Razni udbaši su ga pratili i špijunirali, da bi se najzad skrasio u Sohou u Londonu. Tamo je služavki napravio vanbračno dete, živeo u siromaštvu i preminuo kao apatrid. Usput je predvodio Prvu Internacionalu, pisao kolumne za Njujork Dejli Tribjun, i svojim idejama i knjigama promenio planetu. Trećina država i polovina populacije sveta su u jednom trenutku, sa više ili manje uspeha i doslednosti, zasnivali svoja društva na njegovim tekstovima. Malo li je, na ovu skupoću?

Vremenom sam i ja doktorirao i postao profesor sociologije na filozofskom fakultetu. I gradualno sam skapiravao kako skoro ništa u razumevanju tog prokletog društva nema smisla bez – Karla Marksa. Kako se ludi bradonja ušunja, privuče i ugrize za guzicu čega god da se čovek i sociolog uhvati. Bilo je to neobično, epifanično, gotovo frojdovsko i posve frustrirajuće iskustvo intelektualne dekontaminacije. Jednog suočavanja sa katarzičnom činjenicom da je sve što su me učili pogrešno. Jer Marks je naprosto bio u pravu. Jebena društvena klasa se vaistinu nalazi u ama baš svemu čega se kao sociolog dotaknem: kulture, obrazovanja, politike, države, grada, nacije, rata, seksa, žena, medija, filma, pornografije, hrane, kućnog ljubimca ili čačkanja nosa. Osnovno istraživačko pitanje glasi: koliko akumuliranog kapitala imaš, bila to fabrika, njiva, stan ili kiosk. Jesi li buržuj ili proleter, rob ili gospodar, sluga ili gazda. Imaš li kiosk ili u kiosku radiš. To mi kaži, pa ćemo lako objasniti i razumeti za koga glasaš, kako se hraniš, kolike su ti ocene, koju muziku slušaš, koliko često jebeš, i koju zubnu pastu koristiš.

Od A do Z u društvenim naukama, od Burdijea do Žižeka, saznao sam i to da je Marks i življi i vitalniji nego ikad. I da zato, nimalo slučajno, u Američkoj sociološkoj asocijaciji, tom najstarijem i najuglednijem udruženju sociologa na planeti, već poodavno postoji Sekcija za – marksizam. A marksizam progovara i kod Dikensa i kod Orvela i kod Brehta i kod Hemingveja. I kod Čaplina i kod Bertolučija i kod Majkla Mura. I kod Lenona i kod Džegera, i u panku i u kantriju. A eno ga i u kampanji Bernija Sandersa i u sveukupnom besu zbog "Dokumenata iz Paname" i uopšte besa zbog sve one buržoazije koja piša po sirotinji. Samo smo mi ovde taj marksizam neuko prognali na đubrište lokalne nakaradne istorije i kulture. Pa se otuđeni i eksploatisani od strane raznih privatnika i njihovih političkih aždaja, gušimo u kreditima banaka i pod omčom kreatura sa njihovih nasmejanih reklama. I pitamo se šta nam se to dogodilo i zašto smo gladni i siromašni duhom.

Shvatio sam, i lagano i naglo u isto vreme, da nas je upravo Marks terao da razmaknemo dimne zavese religije, politike, kulture i umetnosti. Da su dotične takve kakve jesu zato što smrdljivo odražavaju interese vladajuće klase. Skapirao sam i da su sukob, fajt ili kung-fu krvotok celokupnog društvenog života i istorije planete. Da je Marksov poklič "Radnici nemaju otadžbine!" najbolji protivotrov za ovdašnje nacionalizme, patriotizme i fašizme. Razumeo sam i zašto je buržoaski moral toliko poguban i reakcionaran po žene, radnike, siromašne, gejeve, crne i kosooke, slobodoumne, bistre, dobronamerne. Fenomeni klase, vlasništva, eksploatacije, ideologije, otuđenja i kapitalizma nisu zastareli ili "retro", već su važniji i relevantniji nego ikada. A "dijalektički materijalizam", "proizvodne snage i proizvodni odnosi", "ekonomska baza i društvena nadgradnja", "materijalna proizvodnja društvenog života" i ostalo nisu neke suvoparne frazetine kao stvorene za učenje napamet. Već skrivena piratska mapa za blago istinskog razumevanja društvenog života. Jer zaista nećemo biti slobodni dok poslednji gazda ne bude obešen o creva poslednjeg popa. Komunizam je do jaja, samo nas to nisu učili u školi.

Zato sada sa studentima, na mojim časovima Socioloških teorija i Opšte sociologije, mesecima radimo upravo i jedino – Karla Marksa. Kolektivno i solidarno čitamo njegove raskrinkavajuće tekstove, to najbolje intelektualno oruđe u rukama potlačenih i prezrenih na svetu. Svako prema svojim mogućnostima, a svakome po potrebama, naravno. Ali malo po malo, razaramo taj malograđanski i sitnoburžoaski moral, "tu odeždu, satkanu od spekulativne paučine, svu izvezenu cvetićima krasnorečivosti, natopljenu otužnim suzama sentimentalne ljubavi", kako su u Manifestu Komunističke Partije pisali baš Marks i Engels. Jer bauk zaista kruži Evropom. I otud sejem te klice pobune među Instagram omladinom, u inat i uprkos vladajućoj matrici pokoravanja, nadzora, kontrole, mera štednje i kapitalizma. Zamišljamo drugačiji svet, dostojanstvenih, slobodnih i jednakih. Svet u kojem zanatsko ili kraft pivo pijemo iz lobanja klasnih neprijatelja. I zato, profesori-doktori svih zemalja, ujedinimo se! I pobunimo, pa neka vladajuće klase drhte pred našom revolucijom. Zaista nemamo šta da izgubimo osim svojih okova. Prestao sam da brinem jer je svet već otišao dođavola, a Marks i ja smo već tamo i čekamo.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram