​Kako sam utekla iz pandži hercegovačkih švalera

Ima trenutaka kad sam zahvalna bogu, ili sudbini, slučaju, sopstvenom izboru – zato što sam novinarka. To su ekstremni momenti, nekad praskovi euforije, a nekad povodi da se na nekom iskalim. Poseta Hercegovini je objedinila obe situacije.

Sve je počelo u visokom stilu, direktna veza do Hutovog blata, zapravo u nedođiji, gde redovna autobuska linija nikad ne zabasa, a najbliže funkcionišu tek tokom letnje sezone. Sve je bilo ekstra, i vožnja brodićem po kanalima močvare, i odlazak do vodopada Kravice, pa čak i do hrvatskog mora da smočim dupe u slanoj vodi. Poslednjeg dana mog boravka, bila je planirana još jedna akcija, na koju je trebalo da se nadoveže podjednako glatki povratak. Ali, ne lezi vraže, u poslednji čas, to se izjalovilo.

Odjednom se obreh sama, s naramkom stvari u kolicima, koja zovem Duško, jer sam ih personalizovala. Kako drugačije, kad ih svuda vukljam, i zbog njih trpim posprdna pitanja - a jel' ti to sa pijace? Trpim i mračne poglede po prevoznim sredstvima, muku da ih u njih ubacim. Ta kolica vodim svuda, dok ne ispuste dušu. Tako sam posle Dragice I i II, nabavila Duška, nazvanog tako zbog muškobanjastog dizajna. Bilo kako bilo, Duško i ja je trebalo da se prebacimo do Mostara, kako znamo i umemo.

Moram da priznam da sam sujeverna, i da uvek tražim simboličan razlog zašto je nešto krenulo po dobrom, ili lošem. Ovaj put sam za zlohudu sreću pikirala izlazak na piće sa jednim tamošnjim kelnerom. Bio je prijatan, a mene poneo dobar provod, pa sam računala da će sve u tim granicama i da ostane.

Istina, kad malo bolje razmislim, lavina uzroka i posledica krenula je još dan ranije. Za svečanom večerom, uz mnogo vina, jedan propisno urađeni čovek mi je ponudio „počasno" mesto – do sebe. Ja naivno pristadoh, nesvesna hektolitara opojnog pića koje je u sebe sasuo. Slučajno je bio i na funkciji (pomoćnika ministra), što mu je davalo dodatni elan za „udvaranje".

Ukrštenim očima me je promatrao, dodavao najbolje komade prasetine, a onda krenuo „starovremski" – kako me je „odmah primetio, još juče". Nastavio je sa komplimentima, koje bih možda mogla i da svarim, da se nisu besomučno ponavljali. Divljenje prema meni („tihoj, skromnoj, nesvesnoj sopstvene harizme") iz nekog razloga je naglašavao pominjanjem žene i dece, bremena važnih poslova. Valjda je hteo da se osetim izuzetno, što je baš mene odabrao od tolikih prilika. Pravi džentlmen!

Skrenem razgovor na nešto drugo, ali ga on sa stranputice vraća, pa me, ničim izazvano, pozove na ples. Odbijem, a on mi nabaci kako bi „trebalo da se opustim". Rado bih, mislim u sebi, da me ti ne daviš kao zmija žabu, da ne vrtiš u krug „kako su mi oči lepe, kao i ostatak", nagoveštavajući da smo, samim tim što me je „odmah zapazio", mi „stvoreni jedno za drugo". Trajalo je to, brat-bratu, pola sata, dok nisam izgladnelo ispraznila tanjir. A onda se pristojno izgovorih da moram u sobu, da obučem nešto toplije. Naravno da se nisam vraćala.

Sutradan, za doručkom, isto društvo, samo on sedi za drugim stolom. Slutila sam da ga muči krivica zbog alkoholne „crne rupe", da u dubini duše dobro zna da je preterao. Kad ono, njega samo boli glava od prekomernog pića. Više nije inspirisan za potezanje „sudbinske veze između nas dvoje", koja je sinoć bila sasvim izvesna.

Društvo se rasulo, pa sedim u miru, kad eto ti tog kelnera. Rado bi da mi pokaže okolinu, pa mi predlaže odlazak u Čapljinu kad završi smenu. E, tu već ne ispadoh naivna, nego glupa, pa dadoh načelni pristanak. Razmišljanje o mogućim implikacijama mešalo se, tog dana, sa lepotama i zamorom pustolovine. Nadah se da ću doći nakon zakazanog vremena, ali je slučaj hteo da me iskuša. Skupih hrabrost, pa mu rekoh da sam previše umorna za izlazak.

A on, tobože nezainteresovano, baci novu udicu – baš je mislio da se provozamo do Počitelja, ljupkog gradića iz XV veka, pod zaštitom UNESCO-a. Meni, odmah zinulo dupe za novom avanturom, pa se predomislih i mi sedosmo u njegov rastureni „golf". Prethodno se pomolih Bogu, da ovaj „udvarač" ne izađe iz granica pristojnosti.

Međutim, tek što smo pružili prve korake po Počitelju, on je pokušao da me zagrli, uz opasku „nadam se da ti ne smeta". Ja se brecnuh, hitro izvih iz zagrljaja, pa nastavismo popločanim stazama. Sve je bilo kul do povratka, kada je i on počeo tiradu o „lepoti mog pogleda". Prekinuh ga oštro, što ga je zaustavilo na kratko, da bi opet nešto pokušao rečima „da li bi mi smetalo da se zbližimo". Šta li meni piše na čelu, kad ovi Hercegovci tako navaljuju?

Beše mi neprijatno, ali se ovaj povukao, čim sam decidirano rekla „ne". Tamo u bazi nas čeka direktor Parka, i verovatno po glavi mulja šta li smo radili nas dvoje, kad se kolima vraćamo sami. I njegova pažnja bila je naročita, ali mnogo prikrivenija, priličnija položaju. Sad me je gledao ispod oka, i verovatno, kontao, kakva sam drolja. Nevino mu se smeših, ali, ne vredi, ugled mi je bio okaljan.

Možda zbog toga, a možda iz opravdanijih razloga, dok je ono što se meni vrzmalo po glavi, bila teorija zavere, tek, on me je ispalio za sutrašnji dogovor. Tako smo Duško i ja morali sami do Čapljine, pa do Mostara. Usput sam, u prepunom autobusu, pevušila, slobodna. Lajt-motiv mi je bio da se okupam u Neretvi.

Prevalismo Duško i ja pola grada od zapada do istoka podeljenog grada, ostavih višak stvari na stanici, pa pravac na stari most. Pomešah se sa turistima, ni malo čudnija od Azijata sa suncobranima. Spustih se do obale reke, koja nekima služi i umesto toaleta, ali na kraju nađoh zgodno mesto, pa parkirah Duška. Zaronih par puta u ledenu vodu, ispružih se na kamenu sa mišlju: konačno mir! Kad eto ti ga jedan junoša, sa isprva pristojnim pitanjima.

On je student i pesnik, neshvaćen, po difoltu, jer ta sredina je „zatucana". Zbog toga, kaže, ima problema i sa devojkama. Razgovor opet klizi na glibav teren, ali ja još uvek smatram da će ga u daljem pohodu sprečiti enormna razlika u godinama. Naime, njemu je 24, a meni više nego duplo. Ma kakvi, on samo strepi „da li ja imam nešto protiv da se na Fejsbuku dopisujem sa mlađim muškarcima".

O bože, svi bogovi sveta, otvorite zemlju da u nju propadnem! Izabrah da se i dalje kezim, ali sa vidnim gardom u držanju. Međutim, klinja je negde čuo da su Beograđanke slobodne, pa veli – da li bi mi smetalo da otvorenije pričamo. I zatim, da li bih imala nešto protiv da sedne do mene. Sve to mi ni najmanje nije imponovalo, već mi se užasno gadilo. I njegove tirade o prirodi žena, i komplimenti da mi „nikada ne bi dao te godine". Onda me Fortuna na kratko pogledala, i mališa shvati da ništa od namerene rabote. „Zamaram te", zaključi na kraju i ustade.

Ali poslednji pozdrav me je dotukao. Odlazeći, on mi namignu, i reče: „Pazi da ne prehladiš patku". Ostah u zbunu zbog njegovog žargona i ogavno pohotnog pogleda. Da li ovi ljudi imaju preča posla, nego da se nabacuju turistkinjama?

Pokupih prnje, pa Duška pod ruku, što dalje od pretrano „romantične" obale Neretve. Duško je umorno poskakivao po kaldrmi, i njemu je bilo dosta mojih avantura. Jedini cilj mi je bio da što pre zaboravim „udvaranje" hercegovačkih „švalera". Ali, evo, kad se i sad toga setim, prevrće mi se u stomaku. Ne vredi ni šala moje drugarice Senke: „Matora, još nisi za bacanje".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu