Tinejdžeri u Srbiji pod sankcijama devedesetih

Danas kada neko pomene devedesete, uglavnom se misli na ratove, stradanja, Slobodana Miloševića, ulične proteste, bedu, kič i šund.

Nedavno se navršilo 20 godina od ukidanja sankcija Srbiji, tačnije, Saveznoj republici Jugoslaviji, kako smo se uporno nazivali sve dok nas desetak godina kasnije nisu napustili i poslednji susedi. Sankcije su uvele Ujedinjene nacije 30. maja 1992. godine zbog učešća Srbije u ratu u Bosni i Hercegovini. Konačno su ukinute 21. aprila 1995. godine. I dan danas se smatraju najoštrijim merama koje su Ujedinjene nacije sprovele prema nekoj zemlji.

Sankcije su podrazumevale potpunu izolaciju zemlje. Država je za tri godine devastirana, preživljena je najveća hiperinflacija u Evropi u 20. veku, a ekonomija se svela na šverc i crnu berzu. U inostranstvo se nije moglo, sem ako si radio u nekom mediju ili nevladinoj organizaciji, a beogradski aerodrom je bio praktično zatvoren, pošto je jedini let bio onaj za Podgoricu. Dobro, ponekad je bilo auto moto takmičenja.

Sve je stalo, sem rata, inflacije i unutrašnje političke borbe. Ipak, u trenucima kada se nismo bavili preživljavanjem i politikom, pokušavali smo da se zajebavamo, kao i svi klinci na svetu. Imali smo dvadesetak godina, i pored svega, pokušavali smo da se zabavljamo.

Šta smo jeli, pili, pušili, duvali?

Ili obrnutim redosledom, pošto ti je hrana u tim godinama najmanje bitna stavka. Kao i svaki pušač, poslednji dinar davao sam na pljuge.

Bogu hvala, moglo je svuda da se puši. Legalnog uvoza cigareta nije bilo, a domaća industrija izbacivala je duvan verovatno najnižeg kvaliteta. U početku smo još i nekako pušili strane cigarete koje su donosili šverceri. Kupovali smo ih na privatnim trafikama, ili kod dilera na bitnijim raskrsnicama. Moj prodavac bio je zaboden godinama na Slaviia. Pušili smo neke pre i posla tog perioda nepoznate brendove, tipa Bond ili HB, ali smo vrlo brzo spali na crnogorski Point, kao domaći Vek ili Moravu. Klasik i Lord su bili nedostižni u tom trenutku, iako su bili podjednako užasne pljuge.

Dolaskom totalnog siromaštva završili smo na duvanu za uvijanje. Bio je užasnog kvaliteta. Pušili smo neke mlevene panjeve sa tezgi beogradskih pijaca.Trave i šita je, naravno, bilo koliko god poželiš, mada je i tu najmanje bilo uvozne robe. Duvala se domaćica. A bogami se i gajila masovno. Po gajbama, dvorištima, na obodu kraja ili grada. Vutra, jasno, "albanka" ili "avganistanka". Za skank smo čuli, ali nismo probali.

Klopa je bila, brza, naravno. Prazne samoposluge i kućni frižideri. Jedna od carskih poslastica su bile kobasice, kada ih neko donese iz Segedina. Posle izlaska se išlo na pljeskavice kod Nišlije, u Has Mas, kod Lokija, na Slaviju ili na parče pice kod Orla. Pitaj boga šta su stavljali u to mleveno meso, ali je bilo slatko, kao i danas. Neki ljudi su prvi milion zaradili na pljeskavicama u centru Beograda. Neki su zaradili ozbiljan proliv.

Kućne žurke

Kada se nema novca, a ni izbora prilikom izlaska, najbolja je zabava je kod kuće. Jedna od omiljenih tradicija u mojoj kući je bilo okupljanje ekipe za cirkanja koka-kole, jer tog božanskog pića prosto nije bilo legalno u prodaji. Stric mi je živeo u Beču, pa mi je par put godišnje donosio po paket. Bio je to dovoljan razlog za provod uz taj tečni šećer, Milka čokolade i poneki džoint, uvek dobra kombinacija. Doduše, i mi smo se častili za Novu godinu ponekom čokoladom iz nečega što je imalo sve odlike fri šopa, na uglu Kosovske i Kondine ulice.

Kada se setim žurki i alkohola, pakao. Pilo se samo najgore. Vekija, neke rakije sumnjivog porekla, najjeftinija votka, valjda smo zato danas tako otporni na sve.

Izlasci

U Beogradu je bilo malo klubova koji su radili, a da su imali pristojnu muziku i ekipu, pošto je pobedio turbo folk, ali zaista. Dizelaši su tada i nastali i brzo postali primer dominirajuće kulture u zemlji. Svi koji nisu imali kratku kosu, duks uvečen u farmerke i brze patike su odskakali od gomile i pravili svoje male oaze.

Preko dana se blejalo u nekoliko normalnih, "padavičarskih" kafića po gradu, a u izlazak se moglo u Industriju, Soul Food, na Akademiju koja se već prilično raspadala ili KST. A tamo – jedna, dve vrsta piva, domaćeg naravno, i to jezivog ukusa u onim starim zidarskim flajkama (nikako zelena flaša!). Još gore domaće vino i rakija, koju su obično oni koji je piju zvali brlja, što verovatno nešto govori o ukusu.

Doduše, to je bilo i vreme neviđene ekspanzije tehno scene i otkrića sintetičkih droga u Beogradu, pa je verovatno najprodavanije piće bila flaširana voda. Naravno, domaća. Energetska pića nisu još stigla u Srbijicu.

Rejvovi

Nisam išao na tehno žurke, ali mnogi moji prijatelji jesu. Tu i tamo neki strani didžej, ali je kor ekipa bila grupa sada legendarnih didžejeva okupljenih oko Radija B92, Tehnokratije i Hepi pipl. Rejvovi na tajnim lokacijama, policijske racije i poplava dobrih riba na tim događajima je ono zbog čega su imali kultni, i pomalo mističan status u životu grada.

Koncerti

Koliko god da su devedesete uništile pop-rok scenu stare Jugoslavije i promovisale turbo folk scenu, tri godine sankcija značile su i Beograd i Srbiju bez koncerata stranih izvođača. Bila je to jedna od stvari koje su mi najteže pale tih godina, kada je društveni život u pitanju, jer smo se krajem osamdesetih i početkom devedesetih razmazili toliko da smo koncerte nekih velikih bendova propuštali uz rečenicu "ma dobro, biće sledeće godine opet…" E pa jebiga, neće.

Ali je zato vreme sankcija iznedrilo jednu potpuno novu muzičku scenu. I na njihove koncerte smo išli. Darkvudi, Plejboji, Kazna za uši, KKN, Deca loših muzičara, Direktori, Sanšajn… samo su neki od bendova koji su održavali muzičku scenu u životu i čije smo svirke redovno posećivali.

A stranci izvođači su bili više incident u Beogradu. Ali zato su oni koji su "prkosili nepravednim sankcijama" i u te tri godine svirali u Srbiji, ušli u legendu. Da li zbog politike, istraživačkog duha ili nečeg trećeg, ali neki muzičari i bendovi su nam svirali ovde, i pored preporuke UN da to ne čine. I svi smo išli na njihove koncerte, bez obzira na muzički ukus.

Tako smo podjednako ludo skakali i na koncertu legendarnog brazilskog perkusioniste Tita Puentea u Sava Centru, na svirci Granta Harta u KST-u, Mobija u Industriji ili Ajzaku Hejsu na džez festivalu. Da su sankcije definitivno utekle, osetili smo ne tog aprila, već u decembru 95 kada su u halu Pionir stigli The Prodigy. Na jednom mestu ujedinjena šabanerija i urbanica, samo tad i nikada posle. Jedan od najboljih koncerata koje je Beograd ikada video.

Popularna kultura i mediji Neverovatnjo, ali imali smo tri magazina popularne kulture: Ritam, Vreme zabave i Ukus nestašnih. Do nove muzike smo dolazili preko jednog CD kluba ili uz poznanstva sa nekim sa Radija B92 ko bi nam snimao kasete. Zato smo imali televizijski program, kakav niko na planeti nije imao. Kad se pojavi ovaj telop na TV Politika, zabava počne

Televizije su masovno krale signale sa najvećih svetskih fudbalskih događaja, a filmove smo imali na malom ekranu, kada su Amerika i Evropa počinjale da ih emituju na onom velikom.

Svetska premijera Foresta Gumpa bila je u Srbiji, na TV Politika, to malo ljudi zna. Većina tih televizija je odavno nestala.

Bioskopi

Verovali ili ne, bioskopi su za vreme sankcija radili, i to ih je verovatno bilo više nego danas. Jedino što u njima nije bilo visoke holivudske produkcije. Prikazivali su se domaći filmovi, kojih je bilo dosta u te tri godine, evropski filmovi i američka nezavisna produkcija. Bilo je i glamuroznih premijera u Sava centru, a FEST nije organizovan 1993. i 1994. godine.

Putovanja

Malo je ko putovao u ovom periodu. Nije bilo love za putovanja, a ko je baš hteo ili morao da putuje, morao je debelo da se pomuči da dobije vizu neke evropske države (najčešće se išlo preko Grka). Glavni aerodrom Srbije bio je onaj u Budimpešti. Zapravo, Pešta je bila paralelni glavni grad naše izolovane države, jer je tamo bila i najbliža strana banka, ambasada i hipermarket.

Srednjoškolske ekskurzije su skoro nestale, a i kad je neka škola vodila učenike negde, bila bi to Tara, Divčibare, Kopaonik ili neka banja.

Na more skoro da niko nije išao. Ako se putovalo, bilo je to uglavnom do Crne Gore, sa kojom smo još bili u zajedničkoj državi. Išlo se vozom ili autobusom, a najjeftiniji način letovanja je naravno bio i najpopularniji – iznajmljivanje soba. Verovali ili ne, tad ni Rusi još nisu imali para za letovanja, pa smo mi bili praktično jedini gosti u Montenegru. Naravno, Milo je već bio na vlasti.

Seks

Seksali smo se naravno, ali bez kondoma. Sve i da smo hteli da ih koristimo, nismo mogli jer ih nije bilo u prodaji. Jebiga, ne postoji niški Durex. A ovi strani "kurtoni" su bili besmisleno skupi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu