Koliko treba da se plašim da živim sam?

Pre neki dan se okrenem dok sam kuvao, držim kuhinjski nož u ruci, i sapletem se na mačku. Uhvatio sam se za šank, ali sam siguran da bi, da nisam stajao na savršenom mestu, pokušao da se uhvatim za nešto držeći nož u ruci i slučano bi zabio čeličnu oštricu dugu 15 centimetara pravo u rebra. Moja mačka je za to vreme, odšetala iz kuhinje delujući blago smorena, kao što bi bila i da sam se probo nožekanjom.

Hvala bogu što moja devojka živi sa mnom. I da sam sebi zabio sečivo u stomak, ona bi sigurno upotrebila svoje vredne veštine komičarke da me spasi. Ali da me nekad napusti, pretpostavljam da bio sklon ne samo povredama nožem, već i svim opasnostima koje navodno progone samce, poput davljenja, gušenja, pada u kadi i mentalne bolesti. Ipak, da li preterujem?

Saša Kejgen, autorka Solo čudaci, vodiča za one koji nisu baš pustinjaci ali ipak uživaju da budu sami, rekla mi je da postoje opasnosti povezane sa životom solo, ali da su, na neki način, potpuno nebitne. U gradovima, kaže ona, "ako živiš sam, to nosi i neku vrstu statusa. To je luksuz."

"Ljudi koji žele da žive sami, živeće sami. Dobro je biti svestan negativnih strana, te ih onda čovek može nadoknaditi nekako", kaže Kejgen.

Kada je u pitanju fizička opasnost, svi koji žive sami sa kojima sam razgovarao imaju bar neku priču. Jedna osoba je našla prijateljicu zaključanu u klonji satima, pošto se ram na vratima iskrivio. Druga je slučajno progutala zrno grožđa. Nekog tipa je udarila struja preko lampe koja je bila loše sklopljena. A, kao što sam već pisao, dok sam živeo sam, jednom zamalo da se ugušim svežim povrćem, kad mi se džinovski cvet brokolija zaglavio u grlu.

Ako vam ovakve priče bude nalet panike jer ste se setili sopstvene skoro-smrti - bez komentara, molim - verovatno vam je potrebna topla kupka naučničkih podataka da umire vaš iracionalni strah. Izveštaj iz 2009. objavljen u Žurnalu zdravstvenog stanja zajednice pokazuje da je tokom četiri godine, procenat ljudi koji su pali u svojim domovima oko četiri odsto veći kod onih koji žive sami. No, ovo istraživanje je urađeno sa ispitanicima starijim od 50 godina, i obrađene su samo nezgode koje su prijavljene. Studija iz 2012 o opštijim efektima samoće navodi ovaj problem: "Većina istraživanja u ovom polju bila je ukršana i usmerena na određeu grupu stanovništva, poput starijih ljudi koji žive sami ili samohranih roditelja", piše u zaključku. Malo je naučnika koji proučavaju značajnu grupu ljudi koji žive sami po sopstvenom izboru i sasvim su zadovoljni time, da ni roditelji nema šta više da ih guše zbog toga, realno.

Što se tiče gušenja, nisam mogao da dođem ni do kakvih podataka o relativnom riziku za ljude koji žive sami. U stvari, većina smrtnih slučajeva gušenjem koji su stigli do medija dešava se u pristustvu drugih ljudi. Iskopao sam samo jednu vest o usamljenoj žrtvi smrti gušenjem: neki tip se u Engleskoj 2007. ugušio suvom kajsijom. Našla su ga deca. Iako je tragična, priča malo vuče na "pas ujeo Čoveka" foru, tako da je sasvim moguće da novinari prosto ne pišu o ovakvim nesrećama. Gušenje, bilo samih ljudi, bilo svih ostalih svake godine ubije 2,500 Amerikanaca.

Čak i ako brojevi ne ukazuju da su usamljeni ljudi izloženi napadu koščice u kobasici ili ogromnog kikirikija, očigledna je potreba za oprezom. Džonatan Epštajn, viši direktor razvoja u američkom Crvenom krstu, takođe je i bolničar, rekao mi je kad smo pričali pre oko godinu dana da je "najvažnije što možeš da uradiš ako se gušiš da nekom ukažeš da imaš problema sa disanjem". To znači da je dobra ideja privući pažnju komšije i signalizirati da imate problema tako što ćete izvesti dobar, stari "Davim se" gest.

Metod kako da se ne ugušite,

via Resuscitation

Ako živite sami i u izolovanoj četvrti, sjebani ste ako krenete da se gušite i trebalo bi da razmislite da obnovite znanje kako sami sebi da pružite prvu pomoć. Rad objavljen ranije ove godine u žurnalu Oživljavanje izučava podatke iz različitih izvora uz zaključak da je- bez zezanja - stoj na glavi, ili neka vrsta stoja uz stolicu, što se vidi na gornjoj ilustraciji, kojim se praktično prepusti gravitaciji da izvede Hajmlihov zahvat među najboljim načinima da sami sebi sačuvate život. Ako živite sami u brvnari, definitivno odmah sebe treba da obučite ovoj metodi.

Kejgan kaže da nesreće nisu zabeležene kao opasnost za ljude koji provode duge periode sami. Jedan od prisutnijih problema je "strah od umiranja dok ste sami". Drugi je "ekstremna nelagodnost bolesti kada je čovek sam". Bez obzira koliko ste tvrdoglavo nezavisni, kaže Kejgan, nema poricanja da je nekad prirodno biti okružen drugima. "Potrebni su nam ljudi u trenucima slabosti, kao i da sa njima podelimo srećne trenutke", rekla mi je.

Psihološki efekti izolacije su, međutim, dobro dokumentovani. U žurnalu Socijalna psihijatrija i psihijatrijska epidemiologija objavljen je izveštaj početkom godine koji podržava ovu teoriju. Društvena izolacija i usamljenost među mladima su bila dva različita faktora mentalnog zdravlja koji su "umereno povezani", pokazuju rezultati istraživanja, ali su oba povezana sa depresijom. U izveštaju u žurnalu Srce prošle godine i usamljenost i socijalna izolacija utiču na porast srčanih bolesti i slučajeva moždanog i srčanog udara. A prema finskoj studiji iz 2011, solo život, bez obzira da li priznajete da se osećate usamljeno, povezan je sa značajnim porastom smrtnih slučajeva usled dugoročnih posledica zavisnosti od alkohola.

Dakle, postoje ozbiljni znaci na koje treba obratiti pažnju. Da bi se izbegli, predlaže Kejgen, morate da se potrudite da "obezbedite društveni kontakt", što je teže kada počinjete da zalazite u neke godine, a "prijatelji koji ne žive sami počnu da provode sve vreme sa svojim porodicama."

Čak i ako psihološki efekti u vašem slučaju nisu ozbiljni, kaže Kejgen, postoji i rizik da postanete toliki čudak da biste nekad uopšte mogli ponovo da živite sa drugim ljudskim bićem. Rekla mi je da su ljudi koje je savetovala o solo životu, a koji su kasnije ušli u neke veze, prijavili dugotrajne efekt poput toga "da ne dele isti krevet sve vreme" i probleme prilagođavanja potrebama druge osobe, tipa, znate ono, kuća treba nekad i da se očisti.

Kada ste sami, objašnjava Kejgen, "živite u džungli i vraćate se onom što vam se stvarno radi." A ako vas baš loži život u džungli, rizikujete da možda više nikad nećete poželeti da se vratite u civilizaciju.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu