​Lepotice i veštice: žene u organizovanom kriminalu

Kad ljudi čuju o čemu pišem, često pretpostave da se moje priče bave isključivo muškarcima, ali žene imaju važnu i kompleksnu ulogu u italijanskim kriminalnim grupama, ulogu koju Mob Wives neće moći nikad da dočara. Žene-gangsteri se nose sa tajnim pravilima, rigoroznim ritualima, i neraskidivim vezama. U tesnacu između modernog i tradicionalnog, one mogu da naruče atentat ali ne mogu da imaju ljubavnika ili da ostave muža. Mogu da ulažu u čitave tržišne sektore, ali ne mogu da se šminkaju dok je njihov čovek u zatvoru – to bi se smatralo za priznanje prevare, kao da traže sa kim će da se kresnu.

Osim par izuzetaka, mafioza postoji samo u odnosu na svog muškarca. Bez njega ona je mrtva priroda, nepotpuna osoba. Zato žene mafijaša na suđenju deluju tako zapušteno i neuredno – to je stil brižljivo odabran da istakne njihovu vernost. Kad god su sređene i napucane, muž im je na slobodi i u blizini. Muškarac naređuje, a moć njegove naredbe se odražava na ženi i prenosi kroz njen izgled. To važi kad je u pitanju napuljska Kamora, 'Ndrangeta iz Kalabrije, i neke porodice sicilijanske Kosa Nostra.

Na sličan način funkcionišu meksički karteli, kod kojih je žena trofej za trgovca drogom, odraz njegove muževnosti i moći. Što atraktivnija ona bila, to on mora da je jači. Popularnost izbora za mis u nekim federalnim jedinicama Meksika, kao i u Latinoamerici generalno, nije slučajna. Za ženu je to najlakši način da javno prikaže svoje atribute i privuče čoveka iz branše – što za mnoge od njih predstava direktan skok iz siromaštva u luksuz. U oblastima kao što je Sinaloa, praktično da nema drugog načina za devojku da okusi moć i bogatstvo osim da se uda za narko bosa. Razmena je jasna: trgovac drogom finansira udoban život svoje izabranice, dok ona lepotom garantuje kako zadovoljstvo tako i prestiž. Toliko se ceni odabir prave žene da bos ume i da namesti izbor za mis u kome se njegova životna saputnica takmiči. Ona osvoji titulu uz pomoć kartela, a on dobije na značaju zato što uz sebe ima zvanično najlepšu ženu. Mnoge devojke iz Sinaloe se vrlo rano podvrgavaju plastičnim operacijama: implanti su im najbolja šansa da ih zapaze članovi kartela i promene im život.

Iako su mentaliteti donekle slični, žene iz meksičkih kartela su obično savremenije i manje ograničene nego žene italijanske mafije. Pa ipak, obaveza da žena mafijaša mora bez njega da deluje aljkavo i neugledno ne znači da ona nema određene slobode. Štaviše, žene često preuzmu komandu u odsustvu uhapšenih muževa.

Bez obzira na zemlju porekla, žene u organizovanom kriminalu uglavnom imaju slične životne priče. On i ona su se znali još iz detinjstva, venčali se između 20. i 25.; običaj je da se oženi devojka iz kraja, za koju postoje pouzdane garancije nevinosti. Od muškarca, sa druge strane, obično se očekuje da ima ljubavnice i pre i tokom braka. Poslednjih godina, doduše, žene mafijaša uglavnom zahtevaju da muževljeve ljubavnice budu iz inostranstva – Ruskinje, Poljakinje, Rumunke, Moldavke – žene koje su ispod njih na društvenih lestvici, nepodobne da osnuju porodicu i podižu decu. Ljubavnica iz Italije, ili još gore iz istog grada, predstavlja pretnju i narušava porodičnu ravnotežu – remeti odnose ne samo između supružnika nego i šire unutar klana. Čovek tako rizikuje da stupi u vezu sa ljubavnicom drugog bosa, da obeščasti sestru nekoga iz svog klana, ili da osramoti sopstvenu ženu pred čaršijom. Ovo može da bude izvor nesporazuma i zavade, što ugrožava ceo klan. To ponašanje je u suprotnosti sa kodeksom časti na kome mafija počiva, i kao takvo može biti kažnjivo smrću.

Smrt uvek visi nad mafijaškim brakovima; na njihovoj teritoriji, mnoge žene stalno nose crninu. U znak žalosti za ubijenim mužem ili sinom. U znak žalosti za bratom, nećakom, ili susedom koji je poginuo. U znak žalosti za mužem koleginice ili sinom daljeg rođaka koje je neko krknuo. Za crninu uvek postoji povod. A ispod crnog, nosi se crveno. Nekada su žene oblačile crvene potkošulje u znak sećanja na prolivenu krv koja zove na osvetu; danas obično nose crveni veš, posebno one mlađe. To ih podseća na krv koju se ne sme zaboraviti, a u kontrastu sa crninom odlično ističe intimne boje osvete. Udovica u kriminalnoj grupi mora da potisne svoj identitet žene i zadrži samo identitet majke. Dozvoljeno joj je da se preuda samo kad zadovolji određene uslove: Sinovi moraju da odobre novi brak, novi muž mora da bude istog ranga kao i pokojni, a pre svega mora da prođe određeni period žalosti i apstinencije, koji propisuje klan.

Ženski bos koga se dobro sećam jer je došla na vlast u kraju iz koga sam rodom zvala se Imakolata Kapone. Ova poslovna žena je, po Okružnom antimafijaškom direktoratu grada Napulja, bila istaknuta pripadnica Kamore. Kao član klana Moćija, Kapone je upravljala javnim radovima za klan Zagarija iz Kazerte – jednu od najuticajnijih porodica u tom delu zemlje. Pripao joj je vitalan i nezgodan zadatak da izbori „antimafijaški sertifikat" – dokument koje garantuje da je poslovna organizacija čista i nevezana za kriminalne grupe. Bez tog sertifikata, Kamoristi ne bi mogli da konkurišu za javne radove.

Jednog dana, početkom veka, Kamorista po imenu Mišel „Šerif" Fontana je rekao Kaponeovoj da ima iznenađenje za nju. Sela je na prednje sedište njegovog auta i odmah začula zvuke iz gepeka. Pitala je o čemu je reč, ali Šerif joj je samo rekao da ne brine. Odvezli su se do vile u seoskom predelu van Kazerte, nekih 20 kilometara od Napulja. Odjednom je iz gepeka izronio Mišel Zagarija, jedan od najmoćnijih bosova klana Kazaleze koji je 16 godina živeo u bekstvu (uhapšen tek u decembru 2011.) Šokirana neočekivanom pojavom bosa sa kojim je uspešno poslovala godinama, Kapone nije znala šta da kaže. Neki izvori navode da je bos prosto ušao u salon jedne od svojih vila sagrađen od retke vrste mermera i počeo da priča o ugovorima, betonu, građevini, zemljištu, sve vreme držeći tigra na povocu. Bila je to prava filmska scena, legendarna ilustracija stila na kom kriminalne porodice zasnivaju svu svoju moć.

Kaponeova je odrasla unutar Kamore, sitna žena snažne volje, sposobna da istera svoje u razgovoru sa svakim poslovnim partnerom. Učila je zanat pod Anom Macom, suprugom bosa klana Moćija i prvom Italijankom osuđenom za učešće u organizovanom kriminalu. Maca je u početku koristila reputaciju svog muža Đenara Moćije koji je ubijen tokom sedamdesetih, ali potom je preuzela kontrolu nad klanom. Zvali su je udovicom Kamore tokom dvadeset godina koliko je bila mozak svih porodičnih operacija. Maca je uvela neku vrstu matrijarhata u Kamoru. Htela je da isključivo žene budu na istaknutim mestima jer je smatrala da su manje opterećene ratnim pitanjima i bolje pregovaraju. Organizacija je tako funkcionisala dok je ona bila na vlasti.

Po ugledu na Macu, Kapone je uspela da uspostavi političko-preduzetničku mrežu od velikog značaja. Mnogi Kamoristi su želeli da budu ljubavnici ove uticajne šefice, da preko kreveta dođu do udela u njenim poslovnim uspesima. Pa ipak, talenat Kaponeove doneo joj je prerani kraj. U novembru 2004., par meseci pošto je mafija uklonila njenog muža, Imakolata Kapone bila je ubijena u napuljskoj mesari. Imala je samo 37 godina. Policija nije uspela da utvrdi jasan motiv, ali misli se da drugi klanovi nisu odobravali njen uspon u kriminalnoj hijerarhiji. Njena ambicija izazivala je podozrenje, a uz svoju poslovnu sposobnost možda bi pokušala da počne da radi na svoju ruku, van uticaja porodice Kazaleze. Jedno ostaje sigurno – Kapone se uspešno nosila sa pritiscima, ograničenjima, i očekivanjima koja stoje pred svakom ženom koja pokuša da ostavi trag u istoriji organizovanog kriminala.