​Lester bruji: Jedno veče u malom gradu koji se bori za titulu

Lester je jedan od onih gradova koje ostatak Britanije prosto ne može da razume. Ima dugu i bogatu istoriju, ali nije ga lako povezati sa određenim dijalektom, frizurom, stilom ili stereotipom. Ne postoji tipičan „lik iz Lestera" ni u jednom skeču, nema klišea kojima bismo ga uprostili. Lesteru nedostaje je jedan Salfordski klub za mladiće, jedan Anđeo severa, ili bar jedan Roni Size da bismo ga nekako uklopili u širu sliku.

Sve u svemu, reklo bi se da se Lester mora prvo upoznati da bi se shvatio. Za većinu je u pitanju samo još jedan grad između Londona i Birmingema u kom se ne zaustavljaju bez preke potrebe; asocira nejasno na čips, Kasabian, i Ričarda Trećeg.

Ali to više govori o našem zastarelom pogledu na britanske gradove. Ne samo što Lester poseduje jedinstvenu istoriju, industriju, i dijalekt, već je u pitanju grad u blagom usponu dok druga stara mesta mahom nalaze u post-industrijskom padu.

Naravno, danas je Lester poznat po tome što poseduje fudbalski tim u najboljoj formi u celoj zemlji, ako ne i na celom kontinentu.

Van svih očekivanja, Lester Siti trenutno ima sedam bodova prednosti na vrhu tabele najgledanije fudbalske lige sveta, a do vrha su došli na nezaboravan način. Skupljeni s koca i konopca, klub drže milijarderi sa Tajlanda, trener im je dugo osporavani Italijan, najbolji strelac im je prvi amater za kog je bilo plaćeno milion funti, a najbolji igrač Alžirac doveden iz rezervnog tima Avra. Uz blagoslov budističkih sveštenika, ova ekipa obara rekorde i osvaja srca navijača širom sveta.

Ali priča o uspehu Lestera ne počinje i ne završava se na fudbalskom klubu. Ta mešavina ljudi sa svih strana sveta u sastavu tima prisutna je u temeljima samog grada. Od nedavno, Lester je prvi britanski grad u čijoj su populaciji belci manjina. U sred opštih mera štednje i konsekventnog očaja, Lester nekako beleži jak privredni rast prethodnih par godina, za razliku od mnogih glasnijih i lakše prepoznatljivih gradova širom zemlje.

Zaintrigiran pričom o gradu koji se bori protiv privrednog pada industrijskog Midlendsa baš kao što se bori protiv rivala u Premijer ligi, otputovao sam do Lester da bih ispitao kako se fudbalski uspeh odražava na ulice.

„Ceo Lester sad bruji," kaže naš taksista Harbo, britanski Sik i zagriženi navijač. Poreklom iz imigrantske porodice, živi ovde od početka šezdesetih. Impresionirala ga je naša odluka da porazgovaramo sa Stivom Volšom, lokalnom kultnom figurom i bivšim fudbalerom koji je poslednjih desetak godina u penziji, ali još uvek drži rekord po broju dodeljenih crvenih kartona.

Volš je rođen u Prestonu, a u Lester je došao 1986. i za klub nastupao čak 14 godina. Vratio se u grad po završetku igračke karijere. „Kao klinac, igrao sam gore na severu, pa mi nije bilo lako da dođem ovde bez porodice. Ali u Lesteru su me odlično primili."

„Zbog ovog što se ove godine dešava je ceo grad uzburkan. U svakom pabu, svi samo o fudbalu pričaju. Mnoge je iznenadilo, ali u neku ruku se ovako nešto već dosta godina očekuje. Navijači raznih drugih klubova mi prilaze i kažu da se nadaju da ćemo mi da uzmemo titulu."

Volš danas vodi lokalnu fudbalsku akademiju. „Vidi se razlika i u dečijem fudbalu. Nekad su dolazili u kamp u dresovima Barselone i Real Madrida, a danas svi nose Lesterove. Odmah se vidi koliki je uticaj."

Posle akademije, otišli smo do Pitera Solsbija; ovaj bivši poslanika laburista i amater čamdžija danas je gradonačelnik Lestera. Kartu za večerašnji meč ponosno drži na stolu. „Kad su me izabrali 2011, zakleo sam se da ću od Lestera napraviti ponosan i samouveren grad, a tu je dosta pomoglo ovo sa fudbalskim klubom i sa onim kostima na parkingu," kaže Solsbi misleći na otkriće posmrtnih ostataka Ričarda Trećeg iz 2012.

Pitali smo da nam opiše kakav je Lester grad, gde stoji u odnosu na ostatak britanskog društva, kakvo mu je današnje mesto. „Grad je tokom prethodnih par decenija počeo malo da sumnja u sebe. Nekad je bio veliki centar tekstilne industrije… tamo oko 1960, govorilo se da Lester odeva ceo svet. Ali naravno, svet se promenio, pa se i Lester promenio. I dalje smo dobro stajali i bili uspešni, ali kao da niko nije tačno znao čemu više služimo. Pojavile su se brojne nove zajednice na lokalu, i jedno vreme građani su bili dosta nesigurni oko toga. Mada mislim da danas svi znamo koliko nas je ojačao sav taj diverzitet."

Kao što Piter kaže, Lester je poznat po uspešnoj kulturnoj integraciji manjina i kao takav predstavlja pozitivan primer za ideju multikulturalizma. „Ne može se reći da smo samo mi ovde zaslužni za taj uspeh, bilo je uvek problema i biće, ali to nisu iste vrste problema kakvi se javljaju drugde u zemlji, gde ljudi vode potpuno odvojene, paralelne živote. Kod nas su zajednice izmešane u ogromnoj meri."

Da bismo iskusili ovaj multi-kulti Lester, otišli smo do Narboro Rouda koja je nedavno dobila zvanje „naj-multi-kulturalnije ulice u Britaniji." Kažu da pripadnici čak 23 različite nacionalne grupe ovde drže firme, sa četiri kontinenta. Narboro je čak i po standardima Lestera vrlo mešovit deo grada.

Daily Mail nas revnosno obaveštava da „nije to baš takva utopija", ali uprkos raznim proizvodima za ispravljanje kose, konzervama ribe, i opskurnom mešanom mesu, ova ulica deluje kao da je iz neke davno zaboravljene Britanije. Ne vidi se mnogo trgovinskih lanaca; maloprodaja kao da zadovoljava postojeću ponudu i potražnju; mušterije ćaskaju sa prodavcima, prodavci izlaze ispred radnji da popričaju sa susedima.

Jeste da smo svratili samo tog ponedeljka popodne, ali delovalo mi je kao da smo u nekoj lutkarskoj predstavi. Možda nije utopija, ali sve što je bilo na videlu se mnogo više poklapalo sa idealima Najdžela Faraža – male britanske privatne firme – nego što bi on smeo da prizna.

Svaki prodavac sa kojim smo pričali ponosio se ne samo svojom radnjom već i uspehom u fudbalu; sijali su od sreće zbog interesovanja koji je klub budio za grad. „Brujanje" se često pominjalo. Samo jedan frizer iz Eritreje, navijač Mančester Junajteda, nije delovao presrećno zbog vesti iz fudbala.

„Neverovatan je taj vajb, teško ga je objasniti" kaže Ejmi koja radi u kozmetičkom salonu na Narboro Roudu. „Nekad su ljudi bili nadrkani i smoreni i sve tako to, ali sad su svi nekako razdragani." Šta bi želela da poruči ostatku sveta povodom grada Lestera? „Samo neka dođu, videće da je do jaja."

U obližnjoj pečenjari upoznali smo Samija Envera, čiji profesionalni golmanski sertifikati krase zidove lokala. Pitam ga koliko dugo već tu živi: „Trideset jednu godinu." A šta ga je privuklo: „Brajan Klaf."

Nisam razumeo kakve veze legendarni napadač Midlzbora i menadžer Notingem Foresta ima sa Lesterom. Ispostavilo se da je Sami pokušao da zaigra za Notingem, ali pošto nije uspeo, preselio se u ovde i otvorio radnju. Danas navija isključivo za Lesterove lisce. Ističe apsolutno poverenje u Klaudija Ranijerija i veruje da će Lester i matematički obezbediti titulu ranije nego što se očekuje. Pozvao nas je da posle utakmice svratimo na gratis meso na žaru.

Dok je sunce polako zalazilo nad Midlendsom, zaputili smo se ka King Power stadionu pred meč koji se te večeri igrao. Mislio sam o mestu koje Lester zauzima među ostalim engleskim gradovima. Nije ni industrijsko a ni post-industrijsko naselje. Deluje bogato, ali ga ipak čini prkosna radnička klasa. Ruralno je lociran, ali urbano formiran. Možda nam je zato tako teško da ga jasno opišemo. U široj kulturi gde se pitanja identiteta rešavaju tako kažeš da su tvoji najbolji a već prve komšije golo govno, kompleksni Lester je lakše ignorisati.

Uprkos Faražovom zavadi-pa-vladaj principu o kom smo toliko slušali tokom prošlogodišnjih izbora, Lester se sa masovnom imigracijom nosio uspešno i iskoristio je na najbolji mogući način. Istraživanja pokazuju da ovde UKIP ima tek oko 8% podrške, značajno ispod 14% koliko im se daje na državnom nivou. (Nešto bolje stoje u Zapadnom Lesteru koji predstavlja Liz Kendal, najčistije beloj od tri Lesterove izborne jedinice.)

Trudio sam se da ne podlegnem hajpu, govorio sebi da i Lester sigurno ima raznih problema kao i svaki drugi grad, ali tokom naše posete videli smo samo opušteni, nenametljivi multikulturalizam na delu. Gde god da smo ušli, zatekli bi ljude poreklom sa najrazličitijih krajeva sveta, neobavezno izmešane. Bio je to neki drugi svet u poređenju sa Londonom, gde multi-kulti znači „oni što ti kasno noću donose ljutu hranu", da ne pominjemo još dublje rasne podele primetne u drugim delovima zemlje.

Čini mi se da Narboro Roud i par drugih sličnih ulica u Lesteru nisu nastali kao proizvod lokalne vlasti i nečije želje da uspostavi duh moderne metropole. To je prosto mesto na kom se ljudi prihvataju i dozvoljava im se da se bave svojim poslom. Lester nije nikakva velika levičarska pokazna vežba, nikakva siva utopija, već samo grad u kom ljudi ne mrze jedni druge.

Na pomoćnom terenu u senci stadiona, neka deca su trčala za loptom dok su se njihovi očevi s nogu dolivali pred utakmicu. Dok su klinci prangijali o žičanu mrežu, bilo je jasno koga se trude da oponašaju: Džejmsa Ričarda Vardija, fudbalskog idola svakog anonimusa. Vardi je čovek koji je kroz celu karijeru išao protiv skautinga, probijao se uzbrdo kroz najniže nivoe takmičenja sa namerom da svima pokaže da nisu bili u pravu. Od Stoksbridž Park Stilsa pa do vrha Premijer lige, za samo deset mukotrpnih godina fudbala.

Naravno, ovaj dvadesetdevetogodišnjak je postao narodni heroj za mnoge navijače širom zemlje. Njegova priča, od amaterskog trčkaranja za loptom između posla u fabrici, do vodećeg mesta na listi strelaca BPL, razbudila je maštu svih onih navijača kojima su omiljeni fudbaleri već odavno počeli da deluju kao neobični i nedodirljivi polubogovi skriveni iza volana Audija, kapija elitnih naselja, ili klupskih Tviter naloga.

Ali nigde se Vardi ne obožava više nego u gradu u kom igra fudbal.

Navijači Lestera pripisuju mu neobične karakteristike nekog mitskog pobunjenika, neke mešavine Rokija i Raspućina. Kako pesma (a odnedavno i majica) kaže, Jamie Vardy's having a party, bring your vodka and your charlie. Vardi ovo neobično mirno prima, kao da nikom ne smeta što ga dovode u vezu sa kokainom, čak ni klub nije pokušao da spreči ovo skandiranje. Sve je to delo njegove popularnosti. Na tribinama ga doživljavaju kao jednog od njih, kao divlju i problematičnu barabu.

Nema sentimentalnosti kad se priča o Vardiju, niko ne pušta suzu i ne pominje mesto u istoriji. Niko ne kenja o mestu među besmrtni legendama plemenite veštine. Posle svega što je ove sezone postigao, više je antiheroj nego heroj. On je gad, oportunista, užasan špic, džukela koja vreba. Možda svi osećaju da je stigao tu gde je spletom srećnih okolnosti, ali niko ne misli da će se okliznuti tako blizu cilja. Moglo bi se reći da je u pitanju savršeni fudbalski junak za Engleski post-recesionog doba, čovek koga više boli dupe za utemeljene sisteme, koji je rešio da se probije glavom kroz zid po svaku cenu. Iako ga je Hari Kejn prestigao na listi strelaca, Vardi je Džon Dilindžer ove generacije.

Tog vikenda, Lester je opet dobio 1-0. Opet je bilo tesno, opet je ceo grad grizao nokte. Šampionska titula je sve bliže, ali čak i ako se desi ono najgore, ako Lester posrne a Totenhem završi prvi, o ovom gradu će se ipak pričati širom sveta. A ako svet bude svratio u Lester, videće da ga ne krase samo Kasabian i neke kosti ispod parkinga. Videće da je svet još odavno stigao u Lester.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu