​Mačak mi nije dao da spavam pa sam ga vodio na terapiju

Maja prošle godine, usvojio sam dve nedelje staro crno-belo mače plavih očiju koje zamalo da pojedu pacovi ispred fabrike u blizini Njujorka.

Obožavam ga, ali prethodnih par meseci Leo ne dozvoljava ni meni ni partnerki da mirno spavamo. Budi nas u pola noći, obično oko 4 ili 5, i besno kopa po prekrivačima. Ne traži ništa konkretno – nemam pojma zašto to radi – ali izuzetno je naporno. Ako ga izbacimo iz kreveta ili iz sobe, on počne da mijauče. Leo je pametan mačak; zna da bismo se navikli na jednolično mijaukanje ako potraje pa zato menja tonalitet svako malo i sprečava nas da zaspimo.

Pre dve nedelje, posle nekoliko dana lošeg sna, odlučili smo da se obratimo mačjem terapeutu.

Kerol Vilborn, žena od svojih sedamdesetak godina, je među prvima koji su sebe nazvali terapeutima za mačke, a sasvim moguće i prva osoba kojoj je tako nešto palo na pamet. Pa ipak, ona ih ne poziva da legnu na kauč i pričaju joj o svojim problemima.

„Ja radim paralelnu psihoterapiju sa obe jedinke. Ako doprem do mačke a ne do vas, neće vredeti. Ako doprem do vas a ne do mačke, moglo bi da upali (u zavisnosti od mačke) ali neće biti optimalnih rezultata", priča Vilborn mrtva ozbiljna.

„Ja preko mačaka pomažem ljudima, mačka je ta koja pomogne vlasniku. Mene srećna mačka čini jako srećnom osobom", zaključuje ona uz glasan smeh.

Četiri decenije bavi se tretmanom mačaka, a pomogla je hiljadama. „Nisam brojala", kaže i opet se smeje. Profesionalno dolazi po pozivu vlasnika mačaka od 1978., od kako su ona i njen muž prodali svoju veterinarsku ordinaciju na Menhetnu. Na toj lokaciji, on je pružao mačkama fiziološke a ona psihološke medicinske usluge.

Vilborn je studirala psihologiju na NYU a takođe praktikuje i reiki medicinu. Smatra da se tretman mačaka ne treba bitno razlikovati od tretmana ljudi.

„Baš kao i ljudi, mačke takođe imaju osećanja. Zato zaslužuju podjednaku brigu", kaže.

Prošle nedelje, Vilborn nam je došla u kućnu posetu.

„Pa gde si ti, Leo! Sad ću da skinem kaput, jel' važi? Nemam smoking kao ti, jel' znaš šta to znači?" šalila se Vilborn gledajući u mog mačka. Zatim se okrenula ka meni i mojoj devojci, primetila zbunjene izraze lica, i objasnila nam da Leu unapred najavljuje sve što radi da ga ne bi iznenadila i da bi se osećao kao da učestvuje u razgovoru.

Došla je u špicastim crnim cipelama sa konturama mačjih lica u zlatnom koncu. Srebrna kopča na kaišu takođe je bila u obliku mačke, a i prsluk je bio izvezen mačkama. Pokazala je jednu od njih Leu i rekla: „Vidi, ista je kao ti."

Vilborn je duhovita žena vesele prirode, ali vrlo ozbiljno prilazi svom poslu. Dok smo pričali o mogućim rešenjima za problem sna, insistirala je da pred Leom ne govorimo o mogućnosti da ga zaključamo u kupatilo. Iz nekog razloga, čitava dva sata koliko je provela u stanu, obraćala mu se kao da je razume.

„Ne razumeju reči, ali slute osećanja koja ih prate", objasnila je par dana kasnije preko telefona. I tu je htela da je prebacim na zvučnik da bi Leo mogao da čuje o čemu pričamo.

Tokom posete, htela je da pustim audio fajl koji mi je poslala. U pitanju je snimak od 23 minuta koji počinje njenim glasom: „Ti si najbolja maca na svetu, baš jesi". Dalje su usledili zvuci flaute, galebova, kitova, i vrata koja škripe.

„Za Lea je to neka vrsta mantre", objasnila nam je i dodala da bi ovaj snimak trebalo da mu puštamo što je češće moguće. Zvuk će ga podsetiti na terapiju tokom koje smo svi fokusirani na njega u pozitivnom smislu.

U neku ruku, Vilborn deluje kao karikatura stereotipne"lude ljubiteljke mačaka". Ali za razliku od tog stereotipa, ona je uspela da se poveže sa mnom i mojom partnerkom koliko i sa Leom. Terapija je zaista delovala kao da je posvećena svima nama, ne samo njemu.

„Volim mačke ali volim i ljude, zato i želim da možemo da živimo zajedno u harmoniji", kaže ona. Ovu filozofiju naziva „Vilborn metodom".

„Što se bolje vi osećate, to se bolje i on oseća", dodala je.

Čim smo joj opisali probleme sa Leom, postavila je dijagnozu: sindrom usamljene mačke. Drugim rečima, Leo treba društvo. Vilborn kaže da nas zato budi u pola noći, zato nas gnjavi, grize, juri, igra se – Leo misli da smo i mi mačke.

Ali ne zavisi sve samo od društva. Rekli smo joj da Leo mnogo manje problema pravi kad ga za vikend odvedemo van grada. Vilborn objašnjava da naše opuštanje preko vikenda uslovljava i Leovo opuštanje.

„Sve što radite uriče na njega, apsolutno. Mačke se prirodno prilagode našem bioritmu."

Navodno im je potrebna „dobra atmosfera." Tokom terapije, meni je delovalo kao da je postigla odgovarajuću „mijaosferu" za Lea. Dala mu je malo mačje trave, kao i par novih igračaka koje je odneo u kupatilo (tamo obično gomila igračke, i povremeno voće). Na kraju je zaspao na fotelji u dnevnoj sobi.

U međuvremenu, Vilborn nam je zapisala dijagnozu i preporučene terapijske mere. Osnovni savet je bio da Leu organizujemo druženje sa životinjama, bile to druge mačke ili pas nekog poznanika. Takođe, trebalo bi ga izdvojiti u „privatan prostor" kao što je kupatilo ako nas noću uznemirava. Oba predloga zvučala su smisleno, ali možda je još važnije bila preporuka da pričamo s njim što je više moguće, da ga učinimo deo svakog razgovora koji se njega tiče, makar samo dodavši „Zar ne, Leo?"

Noć posle prve seanse, moja partnerka i ja spavali smo bolje nego ikada, baš kao i Leo. Tokom nedelju dana koji su usledili, stvari su išle i bolje i gore, iz noći u noć. Vilborn kaže da će biti potrebno da njen metod zahteva vreme i strpljenje, ali smo na pravom putu.

Kad je prošle nedelje Vilborn izlazila iz stana, rekla je Leu da nema više igračaka za njega, a on ju je fiksirao pogledom.

„Sve sam ti već dala, dobar si ti dečko", rekla je sa osmehom.

Leo je nastavio da zuri u nju. Na trenutak mi se učinilo da će nešto da kaže – ali nije.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu