autoru ispričala Ivana TešićKako mi je fotografkinja Ivana Tešić ispričala kada smo se našli, oduvek je želela da snima unutrašnjost bolnice. Nekoliko puta je uspevala da dobije dozvole da fotografiše po zdravstvenim ustanovama, ali nije osećala da je uspela da dobije kompletan uvid u svakodnevicu bolničkog života. U februaru 2015, napokon joj se ostvarila želja, ali tek pošto je sama završila u bolničkom krevetu u Kliničkom centru Srbije. Ivana i sama kaže da joj je celo ovo iskustvo na kraju bilo tragikomično, a ovo su njene slike i njena priča.
Reklame
Jedno šest meseci sam imala temperaturu, ali onu nisku, oko 37.2, 37.4 i stalno sam bila malaksala. Ja mojima kažem da imam temperaturu, a oni 'Ma nije ti ništa, nije ti ništa'. Onda sam išla kod zubara da vadim osmice što sam i pre radila, ali kada sam nakon ovog puta stigla kući, počela da plačem. Postala sam užasno emotivna, osetljiva, na 'zdravo' sam mogla da se rasplačem.
Krenula sam po lekarima – Bežanijska kosa, Konzilijum, Institut za reumatologiju i na kraju sa svim tim papirima odem i na Kliniku za infektivne i tropske bolesti u okviru Kliničkog centra. Tamo sam i ranije bila, samo uđem, izvadim četiri epruvete krvi i pošalju me kući. Ali ovaj put, kada su videli sve papire koje imam, rekli su: 'O pa ti moraš da ležiš.' Odmah su hteli da mi raspreme krevet, ali smo se dogovorili za sutra. Nisam znala šta da ponesem, a kada mi je tata rekao da ponesem bade mantil, ja se opet rasplačem jer nemam bade mantil.
Bila sam sama u sobi, ali sam imala taj stakleni zid do druge sobe u kojoj je bio stariji čovek sa rakom pluća, tako da sam jedino sa njim razgovarala.Na početku su mi rekli da ću tu biti samo nedelju dana, ali se to stalno pomeralo.
U suštini je bilo jako dosadno i više sam se brinula što propuštam faks i da ću da padnem godinu pa neću ići sa istim ljudima. Na kraju se ispostavilo da je to jedina godina koju sam završila u roku. Nisam imala šta da radim, čitaš po ceo dan, ali sam igrom slučaja imala taj analogni aparat pa sam odlučila da slikam stvari oko sebe, a roditelji su mi donosili filmove.
Reklame
Noću legneš da spavaš i samo čuješ kako zovu sestru pošto je samo jedna dežurna na celom spratu. Žena vrišti, plaši se igle, neki plaču, ova ne zna gde će pre. A sestre su super, one se još i zezaju u svemu tome. Imala sam jednu smotanu koja prospe pola igle po meni, pola po sebi i onda se žali kako uvek smrdi na bolnicu.Da nisam imala aparat, verovatno bih u bade-mantilu istrčala napolje.
Super su i doktori, ali se vidi da im nedostaje opreme i da se renovira bolnica. Postoji jedan zajednički toalet za ceo sprat, a drugi koji je bio su pretvorili u pušionicu. Poređali crvene klupice i tu pacijenti sede i puše.
Izašla sam na jedan dana kada sam imala izložbu i shvatila sam da će me sutra i otpustiti. Došla sam po otpusnu listu, ali su mi rekli da se vratim u sobu. Tada su počeli i da me kljukaju antibioticima, ali su zaboravili da mi daju probiotike i tada je počeo pakao.
Stalno mi je bila muka, nisam mogla da sedim, ležim, dišem, stalno sam povraćala. Čovek iza staklenog zida mi tako kaže da mu pozovem sestru, a ja odem do nje i taman da joj kažem, ispovraćam se ispred nje, a ona me potapše po ramenu i kaže 'Bravo!'.Ispostavilo se da nije bilo to što su mislili pa su me skinuli sa antibiotika i ponovo slali na preglede.
Čula sam da je jednom jedan pacijent sa sobom doneo televizor da ima dok leži, a kada je izlazio ostavio ga je da se tu koristi. Posle nekog vremena, neki drugi pacijent je poneo televizor sa sobom, hahaha, užas.
Reklame
Mesec dana sam bila u bolnici i na kraju nisu zaključili ništa. Rekli su da je možda bio virus, ali nisu bili sigurni.
Pošto sam izašla, morala sam da dolazim na redovne kontrole. Jednom sam prošla mojim hodnikom i videla da čoveka iz staklenog zida više nema. Tada sam se setila da mi je još odavno rekao da su mu dali još 15 dana života. Jedino što se žalio što mu porodica nije dolazila u posete jer, kako je rekao 'sređuju stan pa nemaju vremena'. I uvek je posle hemoterapija odlazio u toalet da puši.Meni je celo to iskustvo na kraju bilo tragikomično
Da nisam imala aparat, ne znam kako bih izdržala. Pošto je analogni aparat, a nisam imala ni svetlomer, nisam imala pojma na šta će ličiti fotke. Kada sam ih razvila, bile se mi odvratne, ali sam napravila neku selekciju i odnela profesorima na faks. Bili su prilično zadovoljni pa su me pitali – hoćete li ići ponovo?Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i InstagramuU nastavku pogledajte još Ivaninih fotografija iz bolnice:
