Moć se plaši smeha i reči: Karikature i “Crteži na slobodi” u Srbiji

Slobodno se možemo izraziti i reći da je karikatura danas, kao neprevaziđena forma političke satire, maltene prognana sa listova štampe. Nema tog političara ili biznismena koji od nje ne zazire. Razlog je jednostavan: "Karikatura je po prirodi preterana i bespoštedna. Crtež je snažan, privlači pažnju i njegov humor goni na razmišljanje", piše u najavi izložbe "Crteži na slobodi".

Moć se plaši smeha i reči - smatra i čuveni srpski ilustrator Dobrosav Bob Živković, jedan od učesnika izložbe "Crteži na slobodi", koju je u saradnji sa francuskim nedeljnikom Courrier International priredio Francuski institut u Srbiji.

Ideja da običan čovek, sinonim za novčanik i glasački listić, zapravo može misliti svojom glavom, uliva jezivi strah onima koji žele kontrolu i vlast. U borbi za moć, neki su spremni da tu slobodu mišljenja različitim sredstvima uguše.

Jedna od najekstremnijih reakcija na slobodu izraza zapamćenih u novijoj istoriji, dogodila se pre godinu dana, kada su dva naoružana čoveka izvršila napad na satirički časopis Šarli Ebdo u Parizu. Ubili su dvanaest osoba, od kojih i pet karikaturista: Šarb, Kabi, Onore, Tinju i Volinski.

U Srbiji se vodi neprestana polemika o pitanjima medijske cenzure i autocenzure. Neki novinari i aktivisti tvrde da cenzure ima, dok premijer, ministar kulture i informisanja i ostatak vladajućeg državnog aparata tvrdi da je nema. Istina je, očigledno, tamo negde, između redova člana 46 Ustava Srbije i realnosti koju živimo.

Izložba "Crteži na slobodi" obuhvata pedesetak crteža objavljenih u štampi i ilustruje način na koji je sloboda izražavanja danas prisutna na svim kontinentima. Pored autora iz zemalja širom sveta, domaći karikaturisti i ilustratori dali su svoj osvrt na ovu temu, koja je danas, u Srbiji, u doba interneta i slobodne razmene informacija, aktuelnija više nego ikad.

Šta u Srbiji danas znači sloboda izražavanja? Koliko je zaista imamo, a koliko se za nju borimo? Zašto je crtež tako moćan alat u borbi za slobodu? Aleksandar Zograf, Dobrosav Bob Živković, Dragan Paunović, Nikola Otaš i Dragan de Lazare odgovorili su za VICE na ova i druga pitanja.

Imrovizovao sam. Nisam se spremio, prvo sam se malo zagrevao i isprobavao, a zatim nacrtao rad na kojem su ovaj voljnik i olovka. Probao sam da izvučem svoj zaključak, a to je da se ovde moć plaši smeha, moć se plaši reči. To je ono što je meni smešno, što me nervira i plaši, to da je olovka opasna, ona je nešto što može da užasava i da plaši silu i moć.

U celom svetu je tako, svugde se plaše pameti, smeha i radosti. Pamet je ono što ih užasava, i bez toga nema moći, nema sile.

Ja sam čudan i mislim da imamo slobodu izražavanja. To je pitanje vaše hrabrosti i pameti. Pričalo se, recimo, da nije bilo sveštenika posle (Drugog svetskog) rata, da nije bilo nii slavljena slava i slično, ali je zapravo bilo svega toga, ljudi su sve to radili. I dan danas imate slobodu za koju imate mozga i hrabrosti, sve je do vas. Nema ih svako. Znam puno uplašenih ljudi koji, a s druge strane ima i budala - ja spadam među njih.

Slobodu sami stvaramo, sami se borimo i sami osmišljavamo. Naravno da me je strah i naravno da se plašim i rizikujem koliko toliko. Ima mnogo hrabrijih od mene, a ima i većih kukavica. Postoji legenda i naravno da se uteruje neki strah da će ti se ko zna šta dogoditi. U principu se ništa ne dogodi. Ima ljudi koji rade veličanstvene stvari. Postoji Koraks, Somborac, Petričić, ljudi koji rade divne stvari. Koliko vidim živi su, zdravi su i nisu zatvoreni. Što bi bilo lepo kad bi ih zatvorili - onda bih ja bio najbolji u stripu, a ovako, još uvek su tu da mi konkurišu.

Na poziv Francuskog instituta smo došli da govorimo o slobodi izražavanja i govora. Moja karikatura je na francuskom jeziku. Deklarativno postoji sloboda govora, ali kada umetnik dođe kod urednika ili nekog ko ima vlast, na njegovom stolu piše "Začepi gubicu!". Sloboda govora je proklamovana, čak i ovim slobodnim društvima. To je moja poruka - može se govoriti o onome što je aktuelno, u trendu, što je politika koju finansiraju veliki sistemi. A ako radite nešto drugo i suprotno tome, onda možete samo učestvovati na nekim strukovnim izložbama i retko kad vas neko objavi.

Mi u Srbiji se slabo borimo za bilo šta. Slobodu izražavanja nemaju ni oni koji tvrde da je imaju. Kad pogledamo malo bolje, na Zapadu je ona vrlo ograničena jer je uvek zavisna od korporativnih medija, a oni nemaju interes koji ima većina ljudi iz naroda. Čak i kada je neka opuštena, suprotna misao ona je vrlo kanalisana i pod velikom je kontrolom. To ne znači da nema nekih nezavisnih mogućnosti poput interneta, ali tu nema novca. Jako je teško nekom autoru koji nije "u igri" da opstane. Ne mogu da vas zabrane, ali mogu finansijski da vas eliminišu - onda ne možete da radite taj posao, radite nešto drugo i za par godina odustajete.

Rad je nastao pre oko 5-6 godina, a u Courrier International je objavljen pre oko 4 godine, u vreme Olimpijade 2012. Tu je bilo nekih slučajeva dopinga i ja sam tada napravio ilustraciju specijalno za Courrier International.

Pohvalio bih ovaj časopis koji ima profil da svoje tekstove ilustruje ne samo fotografijama već i crtežima, koji su jedno vreme bili malo potisnuti eksplozijom fotografije i njene renesanse koju su donele nove digitalne tehnologije i kompjuterska obrada. Međutim, zadnjih godina se karikatura vraća, došlo je do nekog zasićenja fotografijom. Karikatura ima nešto što drugi mediji nemaju, humanija je, ličnija, naglašenija. Pa čak i ovi neki događaji sa Šarli Ebdo su uvećali to neko masovno interesovanje za karikaturu. U Beču, glavnom gradu zemlje veličine slične našoj, pojavio se nedavno jedan ozbiljan izdavač knjiga karikature, što je zaista lepa vest u danima kada se neki časopisi karikature gase ili prelaze samo na online izdanja.

Karikatura je uvek nekom svojom provokativnošću i satirom izazivala posebnu pažnju urednika. Moguće je da tu postoje određene prepreke. Generalno, mi sada živimo u demokratiji gde nema cenzure, ali u praksi mislim da je ipak ima. Evo moj NIN je sada prvi put izašao bez naslovne strane Dušana Petričića koji je uvek tu novu godinu komentarisao na svoj način. Da li je to sad neka cenzura, ne znam, zvanično nije. Ne znam da li urednici u određenim medijima nešto zabranjuju, ali karikatura je moćna, političari zaziru, ili nemaju smisla za humor ili ne vole negativnu reklamu. Ali to je njena svrha, da provocira. I kad-tad će se ona vratiti jer je prosto potrebna, kao jedna ljudska dimenzija.

Pokušao sam da ne budem preterano direktan u crtežu, više je to neka priča o situaciji. Nastojao sam da predstavim ono što je činjenica kada je u pitanju rad na stripu danas, a to je da je u pitanju jedna opasna delatnost, kao što smo videli iz ove situacije u Francuskoj i svetu uopšte.

Poznajem puno strip crtača iz raznih zemalja i to je delatnost kojom se bave najpitomiji ljudi koji mogu da se zamisle. Ali sticajem političkih, kulturoloških i drugih okolnosti desilo se da su postali jedna od meta napada tokom ovih poslednjih godina. To je situacija koja govori o tome koliko je pomeren svet u kojem živimo. Slično kao i napad koji se desio u nedavnim bombaškim napadima u Parizu, glavne žrtve su bili ljudi koji su bili na rok koncertu i jednostavno hodali gradom. Nisu to bili ni ljudi iz establišmenta niti oni koji na bilo koji način predstavljaju vlast. Pomerila se tačka interesovanja kad su u pitanju ljudi koji nose pušku u ruci. Žrtve su bili obični ljudi. To je otprilike bila tema mog rada, ako mogu to tako da prepričam.

Sloboda izražavanja je nešto oko čega se uvek može raspravljati. S obzirom da živimo u zemlji skromnih mogućnosti a vrlo dramatične istorije, uključujući i ovu savremenu, nalazimo se usred jednog otvorenog polja gde može da vas kritikuje otprilike svako ko to poželi a vi opet treba da se brinete oko toga da budete dosledni i da svoj stav izrazite u svom radu. To je jedna didaktika koju naše vreme nameće. Mi smo u središtu toga, i bilo u Srbiji ili u nekoj drugoj zemlji, to je stalna borba koja nikada neće prestati, bar ne u skorije vreme.

Nacrtao sam iskarikiranog premijera Aleksandra Vučića sa malim stadom mutiranih beba političara, okruženim ogromnim brojem strelica koje pokazuju u različitim pravcima. Što će reći, slika i prilika trenutne politike države Srbije koja je pod autokratijom, a igra se demokratije između Istoka i Zapada. Što je Tito mogao, Vučko ne može. Nemamo izbora, a imamo ih previše odjednom.

Nemam ništa protiv politike koju Srbija kao takva vodi. Ali trenutno imamo čoveka koji BAŠ polaže na kult ličnosti, a meni to jedino smeta, zato sam samo to i personalizovao u ovoj karikaturi. Ljudi dođu i grade imidž kao Kristijan i Stanija, tako imamo i Vučića. Nema potrebe za tim stvarno. Političari dođu i prođu.

Najveći iskorak u političkoj satiri kod nas su Marko Somborac, Koraks i još nekolicina ljudi. Ali to se pročita, vidi, nasmeje i zaboravi. Relevantna politička satira postoji u vidu emisije Zorana Kesića. Svaki respekt prema njima, ali mi što nacrtamo nešto tu i tamo, to nema nikakvu težinu, nikakvu relevantnost u našem javnom životu.

Sloboda izražavanja u Srbiji postoji, ali je ugušena. Crtež kao takav, kao sredstvo komunikacije postoji maltene još od praistorije i uvek će imati svoju snagu i moć. U Srbiji skoro da nema potencijala, jer jedan mali crtež koji se objavi tu i tamo po dnevnim novinama ne može nikako da obriše sve ono što se objavljuje na TV-u. Uključi Skupštinu i zdravo.

Ono što se slobodno izrazi ugušeno je trista puta većim prilivom informacija sa "suprotne", strane, sa strane vlade ili establišmenta, kako god ga zvali. Ovo nije priča nekog tamo kvazi butovnika koji hoće samo da se buni samo da bi se bunio. Realna je stvar da mi sada stvarno imamo vladu koja kontroliše medije na taj način da mi, iako imamo slobodu, kretanje u medijima, mi ipak ne možemo da dopremo do tolikog broja ljudi koliko naša aktuelna vlada može. Recept je jednostavno takav, neuništiv, ponavljanje, repeticija, a dolazi do ljudi mnogo pre nego neki mali, beznačajni crtež ili neki tamo talk show host. Mi možemo da se trudimo ali ćemo uvek biti urnisani, bombardovani sto puta više od onoga što smo sami uradili.

Ranije sam objavljivao za skoro sve časopise, a danas se to dosta svelo jer nema prostora. To nije samo u Srbiji, već i u svetu. Sve što je autorsko se pomalo gasi.

Na sva tri crteža koje sam izložio tema je sloboda izražavanja. Munkov krik kada vidi novine, zatim kako se predstavljamo na televiziji - umiveni i lepi, a u suštini smo to što jesmo. I na kraju, svi smo zarobljeni u nekim uniformnim odelima, ali najviše smo zarobljeni u glavi.

U Srbiju sam došao kad su počeli prevrati, učestvovao sam u akcijama kad smo se borili za neku slobodu. A lepo smo se izborili za slobodu koju nemamo gde da objavimo. Sad smo slobodni i od objavljivanja. Možemo da razmišljamo na tu temu.

Pogledajte još fotografija sa otvaranja izložbe "Crteži na slobodi" koja je otvorena u Francuskom Institutu, a sve informacije o pratećem programu pronađite na njihovom sajtu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu