Molenbek, "centar džihadista" očima Beograđanina

Subota ujutru. Budim se posle epskog spavanja od 12+ sati iznuđenog radnom nedeljom započetom džet-legom koji mogu izazvati samo višemesečni boravak u Međunarodnoj svemirskoj stanici i povratak iz Australije. Divno briselsko jesenje jutro, niz prozore mi se sliva džem od kiše kroz koji probija nešto sivo, vele iskusniji da je u pitanju nebo.

U nedostaku mišomora cedim espreso, palim pljugu, puštam "Ne diži ruku na sebe danas" plejlistu i, kao i većina sveta, uzimam telefon u ruku da proverim poruke, mejlove i ostale sadržaje surogata života. Mejl od sjajnog drugara, koji obično ne odaje utisak težeg psihičkog bolesnika, subject line "Immigration" i Jutjub link ka nekom utradesničarskom sranju o tome kako su došli divlji da nas sve iz'edu. Zovem ga uz kratko "Koji ti je?" na šta dobijam "Vidi vesti."

Pariz, bezumlje, pokolj. Što je najcrnje, nisam šokiran. Svet je danas takva kofa govana da bih eventualno bio zapanjen vešću da Dr Oz cedi debelu kinesku decu u sokovniku kako bi večno ostao mlad i lep. Dobro, duboko verujem da Dr Oz to odavno radi. Malo ispratim vesti, pustim dan da teče svojim prijatno praznim tokom i negde popodne kreću da mi stižu poruke iz Beograda - "Šta se dešava u Molenbeku?" Brate, otkud vi znate za postojanje Molenbeka?!

Molenbek je briselski Medak, Kanarevo brdo i ona brda sa pernatom živinom u nazivu. Znam da postoje, ali sam bio nikad ili retko. Pre nego sto bilo ko kaže "bah, još jedan seronja iz centra"- ja sam dete iz blokova i moja ideja zimskih sportova je sankanje na atomskom skloništu. Jednostavno nisam nikad imao ni potrebe ni razloga da idem na Medak. Slično je i sa Molenbekom, retko ko tamo svrati iz puke znatiželje.

E, taj Molenbek je od jednom postao mesto gde CNN šalje svoja reportažna kola. Vele, leglo islamskog ekstremizma u Evropi. Obrve voditeljke CNN-a lome šiške zakovane tonama laka "Kako to?!?!". Lako, seko. Lako. Moj prvi kontakt sa Molenbekom je bio kad sam u pauzi predavanja u nekoj školici u dubinama Molenbeka kupio sendvič u Karfuru. Nikakav sendvič, onaj trougao u plastici ukusa stiropora. Pasem to govno na klupi, 'vatam retke srećne momente sunca u avgustu i skoro pa da mi je do jaja. Ni minut kasnije se pored mene zaustavlja bicikl sa kog silazi tričetvrthlačasti bradonja koji počinje da urla na mene na arapskom pokazujući na sendvič. Dosta zbujen, koristim srpsku verziju live long and prosper - "Šta oćeš, koji kurac?". Zbunjen mojim učtivim pozdravom, bradonja se vraća na bicikl i odlazeći mi dobacuje na francuskom "Nema jela preko dana na Ramazan!". Mislio sam se da l' on ima pojma da je u Briselu, ali u stvari, ja nisam imao pojma da sam u Molenbeku.

Molenbek je jedna od zaboravljenih opština u kojima žive zaboravljeni ljudi. Oni koji se ne pominju. Osim kad naprave neko sranje za naslovnu stranu novina. Znate, ono kao član rendom porodice u Srbiji koji je psihički bolestan pa se o njemu ne priča jer je sramota, sve dok se zapostavljeni i na vreme nelečeni mučenik ne lati sekire te se porodici, prijateljima i komšijama zahvali za godine zapostavljanja praveći im rupe u lobanji. E, taj neki trip. U Molenbeku žive oni koji su nisko u lancu ishrane, oni koji ili ne mogu ili kojima ne daju bolje. "Igrom slučaja", većinu čine Marokanci.

Otkud Marokanci? U postkolonijalnoj eri je Belgiji odjednom zafalilo i resursa i radne snage. Čudno, zaista. Teška industrija i rudnici, koncentrisani uglavnom u Valoniji, vapili su za radnicima. Belgija je pokušavala da pronađe gastarbajtere na više mesta (čak su i Titovoj Jugi nudili neki dil, ali ih je ovaj o'ladio) i na kraju je rešenje pronađeno u Maroku. Marokanski kralj je našao rešenje za siromašne i vazda nezgodne Berbere iz oblasti Rifa, Belgija je našla radnike, a ti ljudi su našli opciju da obezbede porodici redovan obrok i krov nad glavom.

Decenijama su radili po belgijskim vukojebinama, nevidljivi, u fabrikama i pod zemljom. A onda je, braćo, udario progres. Kapital je video da se mnogo više profita da izmusti iz sektora usluga i idustrija je počela polako da se gasi. Došljaci su u međuvremenu doveli svoje porodice, deca su im odrasla tu i kad je posla nestalo, počela je migracija tamo gde je najlakše naći nešto drugo, za šta nije potrebno biti preterano kvalifikovan a i dalje donosi 'leba.

Naravno, u pitanju su veliki gradovi. Njima su potrebni čistači, vozači, dunđeri, komunalci… A gradovi nisu jeftini. Nije baš najlakše od minimalca nahraniti i školovati decu i obezbediti im krov nad glavom. Pitajte naše roditelje. Stare, zapuštene, nikad renovirane zgrade su bile jedina opcija. Molenbek je prepun takvih zgrada. Prosta računica, ne Vene T. Bogoslavov. Ghetto economics 101.

Ono što računicu usložnjava je drugi aspekt getoizacije. Stanodavci su uočili da "belci"/Evropljani/domoroci/ jednostavno ne žele da žive zajedno sa Marokancima. Ulazak jedne marokanske porodice u zgradu je vodio pre ili kasnije ka otkazivanju zakupa domorodaca jer se "kraj pokvario", izdavanje tih stanova je išlo lošije, jer drugi domoroci odmahnu glavom kad vide komšiluk i stanodavac mora da krene da obara cenu da bi tako privukao nove stanare. Cena padne i privuče širi spektar zainteresovanih i stan na kraju uzme onaj kome cena odgovara i kome Marokanci u komšiluku nisu problem.

Pogađate, stan uzmu Marokanci. Igrom slučaja sam se selio nekoliko puta i uverio se u ovo. Pošto sam otkazao stan u jako lepom delu Brisela pre isteka ugovora, na meni je bilo da nađem nove stanare koji će preuzeti rentu. Osim standardnih uslova (da im se svidi gajba i da imaju pare da je plaćaju) tu je još jedan - vlasnica stana treba da da blagoslov. Vlasnica je prebogata Francuskinja od milion ljeta koja mi je odmah rekla da "crnci i Arapi ne dolaze u obzir". Naravno, divan kakav jesam, odmah sam joj rekao da je to ogavni rasizam i da ću da je prijavim vlastima i da je bude sramota. Biranim rečima i uz blag osmeh mi je odgovorila da joj se opako jebe za to i da je zgrada njena, te da će stan izdati onome ko se njoj svidi. Majčinski mi je ukazala da je dokaz da nije rasista to što je stan pristala da izda meni, Srbinu. "Nije mi problem da opet izdam nekome sa istoka. Radite, ne žale mi se na vas, plaćate račune na vreme, and you are sort of white."

Tvrdoglav kao mazga, ignorišem šta mi je rekla i stan pokazujem svima. U oči mi odmah upada jedna stvar - "belci" dolaze skroz opušteno da gledaju stan, ako su zainteresovani obično nemaju sva potrebna dokumenta kod sebe za zvaničnu ponudu (potvrda o zaposlenju, izvod od tri poslednje plate…) i postavljaju i neka teška pitanja koja bi stanodavcu mogla da nagoveste da će i te kako da se žale ako u stanu/zgradi nešto nije u redu.

Sa druge strane, Marokanci su svi do jednog dolazili sređeni i pod stresom kao da idu na jako bitan intervju za posao, sa svim neophodnim papirima u fascikli i sa dodatnim dokumentima poput univerzitetske diplome i sertifikatom o dobrom ponašanju i moralnosti (Bewijs van goed gedrag en zeden) kojim opština potvrđuje da osoba nikad nije bila osumnjičena, procesuirana ili osuđena za krivično delo. Uz to su svi do jednog bili najfiniji ljudi na svetu, prijatni, predusretljivi i potpuno zadovoljni svime, uključujući i kadu u kojoj su se verovatno brčkali oficiri Vermahta tokom okupacije Belgije i bojlerom slične starosti. Sve sam zainteresovane prosledio gazdarici koja je, naravno, izabrala potpunog bolida - sa kojim je posle imala ludačkih problema - jer, pobogu, ima diplomu sa Sorbone i kancelarijski je moljac u nekom ministarstvu.

I onda se neko pita kako i zašto Marokanci ostaju grupisani u nekom getu. Pa, jednostavno, ne mogu nigde drugde. Slična priča je i kad je u pitanju zapošljavanje. Ako na intervju dođe Muhamed sa diplomama i CV-jem koji prosto kida i Stijn, bezlični čovek sa prosečnim iskustvom i diplomom koja ispunjava osnovne zahteve otvorene pozicije, pogađate čije ime će HR 90 odsto ovdašnjih firmi štampati na propusnici za ulaz u zgradu.

Marokanska zajednica u Belgiji na diskriminaciju reaguje dubokom izolacijom i još dubljim uverenjem da je integracija za njih neprihvatljiva. Univerzitet iz Rabata je uradio opsežnu studiju o Marokancima u Belgiji i rezultati govore dosta toga. Iako je 53 odsto rođeno u Belgiji, samo 7.7 odsto njih Belgiju smatra svojom zemljom. Samo 21 odsto Marokanaca u Flandriji govori holandski (za neupućene, Flandrija čini više od polovine Belgije i zvanični jezik je holandski). 86.5 odsto brakova Marokanaca je sa Marokankama. Dok 23.3 odsto kao najveći problem ističe da ih tretiraju kao strance i 15 odsto ističe rasizam kao najveći problem, čak 83 odsto smatra da nema nikakve potrebe da se prilagode načinu života i kulturnim normama Evrope.

Ipak, deo koji je možda najbitniji za čitavu ovu priču: na listi belgijskih institucija u koje imaju najviće poverenja ubedljivo vode - džamije (21.9 odsto, u Briselu čak 34.4 odsto).

Napuštena zgrada u Molenbeku. Foto via Flickr user

Već dosta dugo je opšte poznato da su glavni rekruteri ekstremnog islamizma u Evropi radikalni imami koji šire svoje zlo nesmetano i uz obilnu finansijsku pomoć jedne vukojebine u kojoj za pivo sledi bičevanje, za krađu sakaćenje, a za preljubu čak i smrtna kazna kamenovanjem ili odrubljivanjem glave mačem. Ali ima tu sreću da random ubadanjem prsta u pesak možeš otkriti naftu, te je samim tim srcu mila svima kojima je sloboda druga reč za brz profit a pod ljudskim pravima podrazumevaju svoje pravo da pune džepove i guzice pa može da radi šta god joj se jebeno hoće.

A hoće joj se da širi salafizam, najortodoksniji pokret u Sunita koji ume užasno lako da isklizne iz religijsko-teorijskih okvira u mnogo konkretniji i krvaviji način iznalaženja rešenja za ono što percipiraju kao problem. Što je najgore, radikalna učenja da su uvek i isključivo drugi krivi imaju magnetsku privlačnost za mlade, beznadežne, frustrirane i besne. Jednostavno je i lako, daje instant crno-belu sliku sveta a sa crno-belim nema puno prostora za grešku.

Vrlo je lako videti kako je to učenje postalo privlačno jednom broju belgijskih Marokanaca. Ne malom broju, na žalost. Krenulo je sa lokalnim verskim školama pri džamijama, naraslo u Sharia4Belgium koja je imala zastrašujući broj sledbenika, nastavilo se sa slanjem brda ljudi u Avganistan i Siriju. Sada je samo evoluiralo u sledeći logičan oblik, homegrown teroriste koji će još dosta dugo sejati strah i smrt po Evropi. I mene opominjati za sendvič.

Voleo bih da sad mogu da potegnem bahatu samouverenost kumrovečke škole poput Slavoja Žižeka, te prospem viziju kako će se ovo završiti. Ne mogu. Jer se neće završiti. Slepa pohlepa i oholi rasizam sa jedne i bezumna ideologija koja daje izopačeni surogat nade potlačenima će hraniti jedna drugu i nastaviti da guraju ovaj circulus vitiosus u još dublju nesreću. Ili će da nas drmne kometa. Kometa sad nekako zvuči do jaja.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu