Pešaka u koloni protiv Parking servisa: ljudski štit u Nišu

Ljudski štit me je kao socijalni fenomen oduvek fascinirao. Postoji scena u drugom delu Spajdermena iz 2004. kada u vagonu ljudi staju ispred ošamućenog Spajdija kako bi ga zaštitili od Dok Oka. Ubrzo se ispostavilo da je to bila najimbecilnija moguća ideja, ali svejedno, oni su tako demonstrirali jedinstvo, hrabrost i ljubav.

No, osvrnimo se na neke realnije primere, jer ne mogu da zamislim situaciju u stvarnom životu u kojoj bi ljudi žrtvovali svoje živote za Tobija Megvajera. Kada je tokom Iranske revolucije, marta 1979. Homeini naredio da žene moraju da nose veo, stotine feministkinja je protestvovalo u dvorištu Teheranskog univerziteta. U njihovu odbranu su stali muškarci (prijatelji, partneri, braća) i napravili krug oko njih, zaštitivši ih tako od pripadnika Božje partije, grupice neistomišljenika, nazovimo ih tako. Na isti način su i hrišćani na trgu Tahrir napravili zid kako bi zaštitili muslimane koji se mole usred sukoba između demonstranata i Mubarakovih pristalica.

Ovo su zaista retki primeri iz dalekih zemalja koji nateraju ljude da šeruju klipove na društvenim mrežama uz caption da im se vraća vera u čovečanstvo. Ipak, ljudski štit se stvorio i u Nišu. Iako su ljudi u Iranu i Egiptu pravili štit kako bi zaštitili živote drugih ljudi, Udruženje predsednika skupštine stanara je juče popodne sa još stotinak građana formiralo štit ispred depoa na koji se odnose vozila i tako simbolično zaštitili svoje novčanike, automobile i dostojanstvo.

Za više od godinu dana, koliko se bave građanskim aktivizmom, nije bilo te kiše, snega ili upeklog asfalta koji bi sprečili ovo udruženje da sa ostalim nezadovoljnim Nišlijama izduva u pištaljke i opomene gradsko rukovodstvo na brojne nepravilnosti. Nezadovoljni funkcionisanjem Parking servisa, ova grupa aktivista je pored, može se slobodno reći, redovnih protesta organizvovala niz akcija, pa su tako pratili pauka i trubljenjem upozoravali građane, nateravši "neman" da se u depo vrati praznih šaka. Ili kandži, jebem li ga kako se već zove ono čime podižu auto. Kao jedan od ključnih problema ističu to što pauci odnose vozila koja ljudi već decenijama parkiraju ispred zgrada, kako bi tu obeležili parkinge i naplaćivali, dok sa druge strane, ljudi nemaju gde da ostave automobile zbog manjka parking prostora za koji se isti taj Parking servis već godinama nije pobrinuo.

Jedna od mnogih "kapi koje su prelile čašu" je i prošlonedeljni incident kada je radnik Parking servisa fizički i verbalno napao tipa koji ga je snimao mobilnim telefonom. Iako je to bilo baš bezveze, nisam mogao da ne primetim urnebesni vapaj za pomoć nalik onom "zvaću decu" iz Ko to tamo peva koji je usledio. Ipak, radnik nije imao, ovih dana popularnu, fantomku, pa možda zato zaslužuje blaži tretman prilikom disciplinskog postupka koje je preduzeće najavilo. Smatrajući da Parking servis krši ustav i želeći da saznaju kako se određuju cene za "dizanje" vozila, Udruženje stanara je organizovalo protestnu šetnju od Parka Svetog Save do depoa Medijane.

Fotograf Ivan i ja smo došli u park tačno u pet za kada je bio zakazan protest. Došli bismo desetak minuta ranije kao pravi reporteri, da ja nisam dangubio na terasi, ali nije bilo problema jer protest još uvek nije krenuo, kako je ispred male bine centru parka bilo samo desetak ljudi. Vremenom se skupilo više ljudi različitog uzrasta, biciklista i par kolega iz drugih medija, pa je došao trenutak da se građanima obrate Saša Kostić i Đokica Jovanović iz Udruženja predsednika skupštine stanara koji su kroz kratak govor i zahvalnost na "brojnosti" još jednom ponovili osnovni zahtev – smenu rukovodstva Parking servisa.

Nekoliko desetina ljudi, koliko je uspelo da se skupi na onoj vrućinčini u parku, krenulo je u protestnu šetnju. Ponovo je sve bilo carski organizovano, sa policijskom pratnjom i članovima udruženja koji su nosile markere kao klinci izviđači i usmeravali kolonu, čak se pojavio i korektan broj mladih, kada pogledamo masu u celini. Kako se kolona kretala, polako se priključivalo sve više građana i svi su išli kao jedan i skandiranjem pozivali komšije sa terasa da se pridruže ekipi sa šerpama i zviždaljkama.

Atmosfera na niškim protestima je drugačija nego ona u Beogradu. Iako su tu zbog otprilike istog cilja (bahatost i nesposobnost vlasti), u masi ne možete sresti hipstere sa nekim do jaja zabavnim transparentima, niti tipove u majicama Če Gevare. Možete videti dekicu koji na štakama ide tri kilometra na plus 30, njegove komšije u izlizanim trenerkama, devojku sa kerom koji se ne cima od sirena i stisnute gomile, već lavežom pokušava da se sinhronizuje sa masom. Ali da vidite grupe klinaca – teško. Ima ih, ali je većina njih ostala na gajbi glumeći tehničku podršku i pravdajući izostanak "rado bih došao, ALI" statusima.

Kako su se metri pregaženog asfalta povećavali, tako je i sve brojnija masa od stotinak ljudi bila sve glasnija. Iako su ih pojedine komšije pozdravljale aplauzom (neki iz podrške, a neki zato što prepoznaju nekog svog u gomili), dobar deo prolaznika je okupljene posmatrao misleći "šta hoće ovi?" ili, što je još gore, "šta hoće ovi OPET?". Neki su delovali začuđeno kao da gledaju polugole Nemce na amfetaminima na Love Parade, a ne protest na ulicama grada koji je već godinama na izdisaju.

Negde pri kraju bulevara, kao poručeni su se stvorili radnici Parking servisa koji su nešto petljali oko semafora. Iako su bili oduševljeni sudbonosnim susretom, redari iz udruženja su, uz sitno podjebavanje (jebi ga, brate, mora malo), zaštitili radnike kako ih neka budaletina ne bi opaučila. Jedan dekica je bio toliko ponesen atmosferom da je zaigrao u ritmu bubnjeva kao da mu se istovremeno stariji sin ženi, a mlađi odlazi u vojsku.

Kada je kolona izašla na put prema Niškoj banji koji vodi ka depou planiranom za okupiranje, Nišlije su dobile podršku automobila iz suprotnog smera. Vozači u Nišu jedva čekaju priliku da opravdano legnu na sirenu, ali opet nikoga nisam video da je napravio polukružno ili ostavio kola na sred ulice kao u nekom filmu gde Mel Gibson glumi pandura i priključio se protestu.

Što smo bili bliži depou, sve jače su se čuli uzvici "Lopovi, lopovi". Ali pored planiranog blokiranja depoa ljudskim štitom, čekao nas je i trenutak istine, jer je za isti dan planiran i kontra skup. Naime, Žarko Đorđević koji predvodi Grupu građanja za spasenje grada Niša je putem društvenih mreža pozvao sve mlađe ljude i vođe navijačkih grupa da spreče ovaj "performans" Đokice Jovanovića, koga on smatra beogradskim poslanikom. Jer, normalno, sve što ima bilo kakvih dodirnih tačaka sa Beogradom je korumpirano, kriminalno i sadrži viši nivo aflatoksina. Ipak, od Đorđevića i njegovih simpatizera nije bilo ni traga ni glasa, pa su se ispred depoa Medijane našli samo Nezadovoljne Nišlije i članovi UPSS-a čije je akcije i sam Đorđević do skoro podržavao.

Aktivisti su stali ispred ulaza u depo, a nekoliko njih je i doguralo kontejner kako bi se efikasnije blokirao prolaz. Nakon aplauza, zviždanja i lupanja koji su mi sa jedne strane parali uši, a sa druge pričinjavali neku čudnu vrstu zadovoljstva, Jovanović se ponovo latio sada već prepoznatljivog megafona i upozorio Parking servis da je bolje da sa svojim pravnicima pročitaju ustavna načela i resorni zakon, nego da im oni ponovo dolaze i onako horski pročitaju. Takođe se osvrnuo i na skorašnji napad na jednog od aktivista, podsetivši da je Parking servis obećao da će objaviti snimak sa kamere svog kamiona, ali da to još nisu uradili.

- Oni su jedina grupa koja je krenula da se fizički obračunava sa građanima. Neće nas naterati da pružimo nasilje. Ali moraju da znaju da postoji nešto što se zove "presaviti tabak" i to ćemo i uraditi - izjavio je Jovanović.

U jednom trenutku svi su povikali i pogledali uvis. Prvo sam pomislio da sam se teleportovao na set filma Hrabro srce, kada sam u vazduhu video rolne belog toalet papira kako se odmotavaju. Aktivisti su rešili da malo okite sumoran depo, pokazavši da je ovim gestom njihova poruka veoma jasna. To sam poslednji put video na klipu koji je moj burazer snimio na ekskurziji na Ohridu, kada su njegovi drugari tako bacali rolne sa terase hotela. Tada mi je bilo zabavno, možda zato što sam imao 14 godina, ali sada sam bio čak i više uzbuđen što to uživo vidim. Još onako više komada odjednom, kao vatromet u Melburnu.

Organizatori su poručili da ovime njihova borba ne prestaje i ja se nadam da neće prestati. Jer oni nisu politička grupa i nisu željni vlasti (barem zasad). Zapravo, zabole ih ko je na vlasti, samo dok ljudski rade posao. Ali naterati Srbina da ljudski radi posao, pa, trebaće više od desetak rolni jednoslojnog toalet papira. Mada okej, ja sam pesimista, ko mene pita.

Protest se završio bez ikakvih incidenata. Biciklisti su otišli svako na svoju stranu, neki i čak biciklističkom stazom (ali samo onim postojećim, predizbornim delom), a čovek sa štakama je nakon nekoliko kilometara pešačenja po suncu zasluženo uhvatio autobus.

Stajao sam još nekoliko minuta ispred depoa. Klinac se igrao sa ostacima toalet papira koje je vetar raznosio po asfaltu. Ćale mu je viknuo da ne pipa to, a on ga je pitao zašto su ovi ljudi malopre vikali drugim ljudima ispred kapije.

- Zato što su lopovi, sine. Niko ne voli lopove - odgovorio je ćale dok je podizao klinca uvis i kretao kući.

Da li je ovo dovoljno za saopštenje za javnost koje je rukovodstvo Parking servisa najavilo nakon protesta, nemam pojma.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu