Najsurovija klinika za odvikavanje je jedan manastir na Tajlandu

Aleša je ustuknuo kada je monah otvorio prašnjavu flašu i prineo je čašici. Sipao je 25 centilitara katranaste, smeđe tečnosti. Znojeći se po ranopopodnevnom suncu, Aleša – heroinski zavisnik na rehabilitaciji – brzo je progutao mešavinu gadnog izgleda. Sprao ju je toplom vodom iz metalne kofe. Minut, dva kasnije, pao je na sve četiri i počeo žestoko da povraća u otvoreni slivnik.

Ovaj mučni ritual se odvija svakodnevno u Tam Kraboku, tajlandskom, monaškom ekvivalentnu klinike za rehabilitaciju Beti Ford. Nalazi se 150 kilometara severno od Bangkoka, u pokrajini Saraburi, i već preko pedeset godina narkomani dolaze tamo na odvikavanje. Opšte je mišljenje da je to najsurovija klinika za rehabilitaciju na svetu.

U manastiru ima malo pogodnosti. Smešaj i detoksifikacija su besplatni, ali tamošnji način života je spartanski. Dnevna rutina počinje ranojutarnjim ribanjem podova u pola pet ujutru. Jedini obrok u toku dana se služi u 7 ujutru. Monasi predvode ritualno pojanje svake večeri u pola sedam uveče. Svi nose iste proste uniforme koje im daju monasi, i odriču se svojih ličnih stvari tokom boravka u manastiru. U manastiru se mora ostati najmanje nedelju dana, ali neki ostaju i ceo mesec.

Manastir je najučuveniji po svom smeđem napitku – čiji su sastojci najstrože čuvana tajna – koji se daje pacijentima svakog dana posle ručka, da bi se izazvali žestoki „pročišćavajući" napadi povraćanja.

Proizvodnju biljnog leka koji izaziva povraćanje nadgleda Katriša, starija monahinja u Tam Kraboku, koja je rodom iz Londona. Bila je zavisna od heroina više od 20 godina, i nekada je i sama morala da pije smeđu tečnost. Ako je blaženi osećaj na heroinu bio raj, onda su njeni rani dani u ovom tajlandskom centru za odvikavanje bili pakao na zemlji.

„Ovde stvarno moraš da se suočiš sam sa sobom, nema okolišanja, kao na zapadu", kaže ona. „Dugo sam bila navučena na heroin, tako da sam znala da neće biti lako. Nikada me nije zanimalo da se skinem na zapadnjački način, uz pomoć metadona i ostalih lekova. Nisam želela jednu drogu da zamenim drugom, ni da sebi olakšam".

PROČITAJTE: Kako sam šmrkao koku i dobijao batine u turskom zatvoru

Ako će već da se skida, skinuće se zauvek, to je bio njen rezon. „Bilo je užasno svaki dan povraćati u otvoreni slivnik tokom skidanja sa heroina. Potpuno grozno. Ali bilo je stvarno, pa sam to izgurala".

Neuobičajene metode u Tam Kraboku i njegova duhovna atmosfera su ga proslavili širom sveta, delom i zbog toga zato što su te metode izgleda bile efikasne. Prema jednom izveštaju ispitivanja procenta oporavka među 65 dugogodišnjih zavisnika koji su došli u manastir, 90 posto onih koji su došli u Tam Krabok su završili program, a 60 posto njih je ostalo čisto i godinu dana kasnije. To je ubedljiva statistika, u poređenju sa procentima odviknutih u zapadnim centrima za rehabilitaciju, koji su bliži 30 ili 40 procenata. Procenat odviknutih u programima anonimnih alkoholičara, koji su dominantni u zapadnjačkim centrima za rehabilitaciju, iznosi mršavih 5 do 10 procenata.

Program za rehabilitaciju je osmišljen pedesetih godina prošlog veka, tokom diktature maršala Sarita Tanarata. Diktator je imao čvrst stav prema drogama, i na hiljade narkomana je pogubljeno pod njegovim režimom. Kao reakciju na to, monasi iz Tam Kraboka su razvili program detoksifikacije od droge i uspešno se izborili za to da sa njime leče zavisnici od heroina i opijuma. U manastiru takođe leče i alkoholizam i zavisnost od metamfetamina, što je sve veći problem na Tajlandu, zbog sve veće raširenosti metamfetaminskog derivata „jabe", što u prevodu bukvalno znači „droga ludila".

_________________________________________________________________

POGLEDAJTE: Tajlandske zatvorske borbe

_________________________________________________________________

Od 1959. godine, preko 100 hiljada narkomana je prošlo kroz kapije manastira da bi se skinulo u okruženju njegovih zlatnih stubova i džinovskih statua bude. Dok šetaš po prostranom manastirskom posedu u kasno popodne, shvataš koliko je mirna okolina u neskladu sa strašnom reputacijom ovog mesta. Psi lutalice lenjo dremaju u senci, a monasi obučeni u crvene odore ćaskaju među sobom dok odlaze da meditiraju. U stambenim odajama, pacijenti igraju stoni tenis ili sviraju olupane akustične gitare. Prizor je opušten i razigran – ali nema iluzija o mentalnoj i duhovnoj snazi koja je potrebna da bi iz iskustva u Tam Kraboku izvukao najbolje.

„Fizička detoksifikacija je samo mali deo ovdašnjeg procesa", kaže Evgenij Mitrakovič, kuvari iz Minska u Belorusiji, koji je došao u manastir da se skine s heroina. „Ostali posao moraš da obaviš u svojoj glavi i svojim delima".

Mada Evgenij priznaje da je proces rehabilitacije neverovatno težak, „većina monaha ovde su i sami bili pacijenti, tako da su puni empatije i razumevanja. Ni prema kome se ne ophode u rukavicama. Daleko od toga. Ali mislim da je istina da ovdašnja atmosfera rađa rešenost koja omogućava uspeh".

Za psihološki aspekt je najvažnija sadža (zavet) koji se daje pre nego što tretman počne. Pod nadzorom starijeg monaha, pacijenti svečano obećaju da će ostaviti opojne supstance. Sveti čin koji se prema budističkim verovanjima izvodi „pod budnim okom univerzuma", sadža se shvata veoma ozbiljno. Šta više, pacijenti imaju pravo samo na jednu priliku za rehabilitaciju uTam Kraboku, i ako prekrše zavet, povratak im je zabranjen.

„Moraš da se držiš sadže", kaže Vidžit Akaradžito, zamenik starešine manastira. „Tražiš od elemenata da veruju u tvoj zavet, tako da je od vitalnog značaja da i ti u potpunosti veruješ u njega. Ako imaš vere, sadža može da te poveže sa sopstvenom snagom volje, kao i sa moćnom duhovnom silom. Može da ti posluži kao čamac za spasavanje koji će te izvući iz burnih voda".

Vrativiši se u svoj dom na obodu manastirskog imanja, Katriša, starija monahinja, upijala je poslednje zrake sunca. Oko nogu joj se motala domaća kokoška i kljucala zrnevlje, dok je u pozadni tiho svirao rege. Bio je to dugačak dan staranja o pacijentima koji su često uznemireni, ali u glasu joj se jasno čulo zadovoljstvo time što je bila u stanju da postigne u Tam Kraboku.

„Prešla sam veliki put, i ponosna sam na to. Ovde sam ponovo postala svesna sebe", razmišlja ona. „Nema čudesnog leka. Moraš u potpunosti da želiš da prestaneš, i da budeš spreman da daš sve da bi postigao taj cilj. Ako to ne učiniš, nećeš uspeti. Često srećemo ljude koji ovaj manastir tretiraju samo kao još jednu stavku na spisku za odvikavanje. Takvima je detoksikacija na Tajlandu egzotična. Terapija uspeva samo ako je pacijent ozbiljan. Ovde ne možeš da budeš turista. Ne možeš da budeš žrtva. Moraš da budeš ratnik".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu