Moj napasnik koji mi je ukrao identitet

Negde posle Božića je stigao prvi preteći mejl. I dalje ne znam šta je bio uzrok, šta je pokrenulo celu stvar, ali ljudima padaju svakakve stvari na pamet.

Već dugo sam bila aktivna samo na jednom sajtu; ostatak vremena onlajn sam provodila pasivno čitajući vesti. Naravno da tu ponekad umem da budem bila nepristojna, kao i na društvenim mrežama. Neke stvari me često iznerviraju, na primer rasizam i seksizam. Kad naiđem na tako nešto dešavaju mi se malo čvršće izjave. Ali to nije ništa nalik stvarnom životu, verujte mi. U svakom slučaju, nekome se izgleda te moje izjave nisu svidele. Ali ko će ga znati.

Nažalost, moj bivši univerzitet je napravio grešku pa je sa podacima o izvesnom seminaru na Guglu objavio i razne lične informacije studenata, tako da je bilo prilično lako otkriti ko sam i šta radim.

Kad mi je stigao prvi mejl na trenutak sam pomislila da je spem u pitanju, ali u stvari je sadržao vrlo konkretne lične poruke, na primer: „Mala, vreme je da prestaneš to nacističko piskaranje na (…) Ne bi valjalo da ti se nešto desi tu u (adresa). Mauthazen komitet bi obradovalo tvoje desničarsko delovanje." (nečitljivo pre uredničke intervencije).

Posle toga su usledili pozivi na okupljanja lokalnih neonacista, kao i razni sumnjivi komplimenti tipa: „Hajl, drugarice! Vidimo da se Vaša mržnja i rasizam protiv azilanata odlično razvijaju. Želimo da Vas pozovemo na okupljanje našeg udruženja u (adresa). Ako ste zainteresovani, molimo Vas da odgovorite na ovu poruku." Prijavio me je i na mejling listu Pegide (Patriotska grupa Evropljana protiv islamizacije Zapada), da mi ne bi slučajno promakle vesti iz sveta rasizma.

Nedugo potom krenula je nova ofanziva mejlova. Stizali su svake sekunde. Pozivi da resetujem lozinku na Amazonu i Ibeju, potvrde registracije na drugim sajtovima za onlajn kupovinu, i beskrajan niz neželjenih reklamnih informacija. Nekih 50 do 100 mejlova po minutu zasipalo mi je inboks.

Iako sam ga otvorila pre skoro deset godina, odlučila sam da ugasim taj mejl nalog suočena sa ovom rizičnom situacijom koja je već počela da me plaši.

Pogledajte i naš dokumentarac o pronalazačima u Srbiji:

Polako sam počela da obaveštavam najvažnije kontakte o tome šta se dešava, kad je moj „napasnik" (Nisam ga srela uživo, ne znam da li me je pratio ulicom, ali mislim da onlajn napadi nisu ništa manje trivijalni od fizičkih napada.) došao na novu ideju:

Napravio je duplikat mog profila na izvesnoj društvenoj mreži, prekopirao mi avatar, biografiju, ranije postove, i počeo da me oponaša. U virtuelnom svetu, ukrao mi je identitet. Preko tog lažnog naloga počeo je da ubeđuje moje kontakte, prijatelje, sledbenike, ljude, kako god hoćete da ih nazovete – da je on žrtva a da je moj stari, pravi nalog bio hakovan.

Tim putem je naveo dovoljan broj ljudi da me prijave i tako mi blokiraju nalog. Usput je ponudio detaljan opis mog životnog okruženja kao dokaz, i tvrdio da je on mene prijavio policiji. Sve to je trebalo da učini njegove tvrdnje uverljivim, a definitivno i da mene uznemiri. Lični podaci tu plasirani o meni bili su savršeno precizni.

Mnogi su mu poverovali, prijavili me i tako mi blokirali pristup, dok je on mogao da nastavi da me smara. Pobunila sam se protiv blokade, naravno, žalila se administraciji sajta. Nažalost, kopija lične karte nije bila dovoljan dokaz identiteta. Morala sam prvo da zvanično verifikujem dokumente u notarskoj službi. Nekih nedelju dana kasnije više nisam bila blokirana, ali do danas ne znam da li su je tu doprinela notarska služba ili internet ombudsman kom sam se obratila ili puka slučajnost.

Nažalost, giganti društvenih medija nisu stvarno društveni kad se ovakve stvari dese, a nisu ni mediji. Blokiranje i brisanje naloga se izgleda dešava nasumično, a tehnička služba nije im baš spremna za saradnju.

Neki korisnici su shvatili kakva se prevara odvijala i pokušali da mi pomognu. Tim ljudima su odmah počeli da stižu mejlovi od napasnika. Pseudo-erotske poruke („Drkaće ti kurac žestoko." „Voljna je i željna da je trpaš."), linkovi do životinjske pornografije u kojoj se navodno pojavljujem, moje stare slike sa koncerta i festivala koje nisam ni znala da postoje. (I ne, nije ih snimio stari drug da se osvetio, i nisu bile na mom laptopu.)

Skrinšot 2: autor

Ali nije se sve na tome završilo. Tu je počeo da pravi takozvane „pejstove" o meni. Navodio je moje pravo ime, rođendan, model i serijski broj mog kompjutera (nekako je hakovao dovoljno duboko da sve te podatke izvuče). Kasnije bi iste informacije ponovio samo o mom telefonu, sa spiskom svih sajtova na kojima sam bila registrovana. Navodno. Za neke od njih nisam nikad čula.

Sve je to očigledno bilo delo samo jedne gnevne osobe. Kad bi neko izguglao moje ime, kao rezultat bi dobio podatak da sam član Pegide. Nije lako doći do administracije sajtova za info pejsting (paste4bt.com, physicle.com, ideate.com, en.ipaste.eu…) ni ubediti ih da uklone lažni sadržaj. Čak i danas učtivo ubeđujem te ljude da ne podržavaju napasnike i hakere, molim ih da obrišu falsifikovanu informaciju i pomognu mi da ponovo uspostavim kakvu takvu privatnost.

U Americi se izgleda visoko vrednuje ono džinovsko „report" dugme, ali kad se tu klikne i podnese žalba, na reakciju se čeka bar nekoliko nedelja ili meseci. Umesto da se koristi izlistana kontakt adresa administratora, obično je bolje upotrebiti neki whois sajt da bi se pronašla prava adresa ljudi koji iza nje stoje.

I najzad stižemo do našeg omiljenog pretraživača, Gugla. Od pre par meseci moguće je ne samo zahtevati da se uklone zastareli rezultati pretrage, već (pod određenim uslovima) da se uklone određeni izabrani rezultati. Moj prvi zahtev je prošao bez odgovora.

Odgovor na drugi zahtev, koji se odnosi na pejst info na drugom sajtu, bio je prilično nepristojan: „Čini se da ste sadržaj na dotičnom sajt svesno kreirali i objavili upravo vi". Porekla sam to i dobila sledeću poruku: „URL koji ste naveli po svemu sudeći sadrži relevantne, ažurne informacije o vama. Stoga zaključujemo da je postojanje linka do tog materijala unutar naših rezultata pretrage ipak u javnom interesu." Ništa više nisu imali da kažu. I pored manjka saradnje na strani Gugla, nekako sam uspela da sav sadržaj obrišem, ali samo zato što sam otkrila čoveka iza dotičnog info pejst sajta i direktno mu se obratila (bio je vrlo predusretljiv).

Nešto pre Božića, pokušala sam da prodam komplet noževa na austrijskom sajtu willhaben.at koji funkcioniše po eBay principu. Dobila sam sledeću poruku:

Naravno da willhaben.at nije mogao da mi pomogne da identifikujem pošiljaoca poruke putem IP adrese; to rade samo ako je u policiji zavedena krivična prijava. Privatnost pre svega, žao nam je!

Već je bio februar, i nisam mogla još mnogo da izdržim iako sam se trudila da se to ne primeti. Bila sam mirna pred zabrinutim rođacima i prijateljima (živim sama), ali uvek na oprezu. Neprijatan osećaj da bi svakog trenutka neko mogao da mi se pojavi na pragu nikad nije nestajao.

Postepeno sam shvatala koliko sam zatvorena, sumnjičava, i bojažljiva postala u društvu. Jednom mi se čovek u redu u prodavnici obratio. Bio je malo pripit, ali sasvim pristojan. Ipak mi je na trenutak zastala knedla u grlu. Zaključala sam vrata od stana i virila kroz zavese svaki čas. Počela sam da retroaktivno sumnjam u sve virtuelne poznanike. Išla sam kroz spisak blokiranih kontakata i pokušavala da se prisetim razgovora koje sam sa njima imala u potrazi za rešenjem. U jednom trenutku sam od svih njih zazirala. Videlo se da me neko „progoni", kako je to sročila moja skeptična prijateljica.

U međuvremenu, stupila sam putem telefona u kontakt sa osobom koja je radila za policiju i želela da mi pomogne. On me je uputio na svog nadređenog koji se specijalizovao za I, a on mi je prvo preporučio da pošaljem prijavi odseku MUP-a za visokotehnološki kriminal. Obojica su smatrali da treba da se obratim i lokalnim policajcima jer je ipak u pitanju krivično delo.

Odmah sam otkucala mejl u kom sam navela sve što se desilo i poslala ga na adresu against-cybercrime@bmi.gv.at. Odgovor je stigao istog dana:

Nikad ranije nisam stvarno imala posla sa policijom. Par susreta sa saobraćajcima, i jednom me je na raspustu ujeo pas pa sam morala to da prijavim. Ta komunikacija bila je otvorena i sa poštovanjem. Zato sam poslala sve skrinšotove koje sam prikupila, spakovala laptop i telefon, i pošla u lokalnu stanicu.

Hteli su da im sa vrata ispričam celu priču. Čini mi se da sam pola sata provela pred gomilom policajaca koji su se evidentno takmičili ko će strože da me pogleda. Bilo ih je šestoro-sedmoro. Delovalo mi je kao da se cela stanica okupila da vidi kako sam ispala glupa. Sve vreme sam stajala na prijemnom, znojila se u zimskom kaputu sa laptopom u rukama, pokušavala da objasnim šta me muči skeptičnim organima reda grupisanim ispred mene.

Počela sam sa nacističkim mejlovima i opisala poziv da prisustvujem desničarskom okupljanju. Jedan od policajaca je samo pitao „I, jesi otišla?" Kad sam pričala o porno klipovima koje su moji prijatelji dobili, drugi me je pitao „Jesu ti se bar dopali snimci? Nije loše, a?" Onda je jedna od njih ispalila: „Šta ćeš ti uopšte na tim društvenim mrežama?" Okrivite žrtvu, klasika. Bar mi je donela maramicu kad sam se u očaju rasplakala.

Posle mnogo vremena, truda, i ubeđivanja, stekla sam utisak da ipak veruju da ipak nisam radikalni desničar, pa su me uveli u jednu od kancelarija gde sam najzad mogla da sednem. Policajac sa kojim sam pričala (ni dan danas ne znam kako se zvao) pregledao je skrinšotove mejlova koje sam ranije poslala. Pošto sam mu dva-tri sata objašnjavala kako funkcioniše internet, zaključio je da to što se desilo nije ništa naročito ni eksplicitno.

Druga strana mi nije ukrala novac, nije mi pretila fizičkim naseljem. Džabe sam donela laptop jer, „Da ja znam išta o visokotehnološkom kriminalu, ne bih radio ovde kao pozornik." Pregledao mi je pasoš i raspitao se o mojim putovanjima u inostranstvo. Nisam imala pojma gde bi trebalo da vodi taj tok istrage. To je verovatno van moći poimanja nas običnih civila.

Na kraju je razvio teoriju: neko se sigurno ušunjao u moj stan dok nisam bila tu i pročitao šta imam na laptopu. Pa, nisam mogla sa sigurnošću da tvrdim da nije bilo tako, ali to njemu nije ni bilo bitno.

Rekao je da mogu da podnesem prijavu protiv tog N. N. lica, ali da je on „99% siguran da se ništa neće desiti." Pomirljivo je zvučao dok smo se opraštali. Hteo je da razmisli malo, pozvao me da ponovo dođem za koji dan. Osećala sam se kao užasno, malo, glupo, krivo stvorenje dok sam odlazila iz stanice. Čim sam došla kući počela sam da plačem. Stigli su me stres, strah, i napetost kojima sam dugo izmicala.

Dan kasnije javila sam policiji da neću ponovo dolaziti. Sredinom marta, napasniku sam izgleda dosadila – svi napadi su prestali.

Povratak

Vratio se 29. juna. sa novom kopijom mog naloga. Samo je napisao „Evo me opet." Pokušao je ponovo sa onim „hakovali mi nalog, kontaktirajte nadležne" lažima. Ovog puta sam odmah deaktivirala svoj pravi nalog, da ne bi mogao preko njega da mi se približi. Počeo je da kopira informacije od drugih ljudi iz mog kruga prijatelja. Pretio im je, narušavao njihovu privatnost. Jednom od njih je poslao privatnu poruku u kojoj kaže da namerava da se osveti meni i svakom ko mi bude pomogao. Konkretno, tvrdio je da želi da im „malo skrati život".

Ovog puta nisam bila sama – pošto je delovao i protiv drugih ljudi, prekršaj je bio očigledan. Ne smem da pričam o detaljima istrage koja je u toku, mogu samo da kažem da mi se čini da će počinilac uskoro biti izveden pred lice zakona. Volela bih da mogu ovde da ponudim srećan završetak, ili bar neki koristan savet kad je u pitanju zaštita od onlajn napasnika. Nažalost, ovakvim napadima smo svi izloženi; saveti tipa „dobro čuvaj svoje privatne podatke" su beskorisni ako je neko odlučan u nameri da te zajebava. Naći će način ovako ili onako.

Nikakvo delovanje običnog korisnika interneta ne može da opravda ovu vrstu progona. Bilo kakve mere zaštite od takvih napasnika značile bi da je u takvim situacijama kriva žrtva. Ako te neko uzme na zub, sve što možeš da uradiš je da praviš skrinšotove i prikupljaš dokazni materijal. Ako pokušaš da podneseš prijavu policiji, povedi nekog sa sobom – najbolje advokata.

Mislim da dug put leži ispred nas, policije, i zakonodavaca kad je u pitanju narušavanje privatnosti na internetu. Deluje mi da je sve to još uvek neistražena teritorija. Napasnicima internet nudi sjajne mogućnosti za špijuniranje i zlostavljanje uz minimalan rizik krivičnog gonjenja. Ljudi iz državnog aparata, bar oni sa kojima sam bila u kontaktu, nemaju iskustva kad su takve stvari u pitanju. A kojoj god se službi čovek okrene, svi ga upute nazad na lokalnu policiju.

Nema sumnje da sam dosta toga naučila. Ubuduće neću koristiti svoje pravo ime onlajn osim ako to bude neophodno, a neću ni kačiti svoje slike, iako znam da to nisu rešenja. Zaštita i podrška ne postoje osim ako napasnik prekrši postojeće zakone.

Za kraj, mogu samo još da prenesem savet koji sam od policajaca dobila: „Izloguj se sa interneta." Možda vama to zvuči smislenije nego meni.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu