Umetnici migranti iz Srbije kažu da nijedan pasoš ne znači dostojanstvo

Može se reći da je reč koja će na više nivoa obeležiti 2015. godinu jeste - migranti. Migranti, izbeglice, azilanti - sinonimi za ljude pogođene ratovima, ljudi čija je gola egzistencija ugrožena, ljudi koji beže od smrti i nesreće iz vlastite domovine u neku drugu zemlju, tražeći ništa više nego bezbednost, zahtevajući ispunjen i dostojanstven život. Svi imamo pravo na to, zar ne?

Poslednjih meseci u žiži međunarodne javnosti je velika evropska kriza usled masovnih migracija ljudi iz zemalja Bliskog Istoka. U poslednjih dvadesetak godina, narodi Balkana su u više navrata delili sudbinu migranata. Neki je i dalje dele. Sklanjajući se od razornih ratova, represivnog političkog režima i siromaštva, mnogi stanovnici zemalja bivše Jugoslavije otisnuli su se u beli svet u potrazi za drugačijim, boljim životom koji zaslužuju.

Jedna od zemalja sa najvećim brojem stanovnika ex-Yu porekla je definitivno Nemačka. Od najamnih radnika, preko umetnika, lekara, do sitnih i krupnijih privrednika, Nemačka je poslednjih decenija postala utočište za mnoge ljude iz Srbije. Međutim, čak i oni koji uspeju da prevaziđu sve birokratske izazove, da obezbede dokumenta za boravak, stalni posao, topli dom, neminovno se suočavaju sa problemima novog identiteta i ulaska u novu sredinu.

Migracije, integracija migranata i suživot različitih naroda i kultura u nemačkom društvu su tema ovogodišnjeg Serbinala, festivala nove umetnosti iz Srbije u Berlinu. Pod nazivom MODERNI NOMADI, ovaj festival se održava treći put, od 11. do 13. septembra u kulturnom centru Balhaus ost. Kada je 2013. godine organizovano prvo Serbinale, zahvaljujući isključivo malim privatnim donacijama i partnerstvima i bez ikakve pomoći bilo koje državne institucije iz Srbije, organizatori su istakli i da je "podrška Ambasade Republike Srbije i Srpske pravoslavne crkve u Berlinu takođe izostala". Kada je podrška države u pitanju situacija je malo bolja dve godine kasnije, kada se ovaj festival etablirao kao jedna od retkih relevantnih inicijativa koja prikazuje savremenu srpsku umetnost i potpomaže građenju društvenih, kulturnih i ekonomskih mostova između ove dve zemlje. Međutim, "ambasada Srbije u Berlinu davno je skinula kulturu sa to-do liste", rekla je nedavno jedna od organizatorki Serbinala, slobodna novinarka Natalija Miletić. Koliko je kulturna diplomatija sa zemljom koja je jedan od glavnih političkih i ekonomskih partnera Srbije suštinski važna za našu državu, govori i činjenica da u Nemačkoj ne postoji ni jedan srpski kulturni centar, iako u nju iz godine u godinu odlazi sve veći broj srpskih umetnika i kulturnih radnika.

Migranti iz Srbije u Nemačkoj prepušteni su sami sebi. Šta život u inostranstvu znači za njihov identitet i integritet? Da li je dostojanstvo određeno pasošem? Da li je migracija bila nužnost, izbor ili i jedno i drugo? Kada, kako i zašto su odlučili da odu iz Srbije? Šta ih je dočekalo tamo? Kako stvarno izgleda život modernih nomada? Šta su dobili, a šta izgubili?

"Taman sam htela da se usprotivim ovoj poistovećivanju sa 'modernim nomadima' jer se osećam prilično stacionirano ovde u Berlinu. A onda sam shvatila da se u poslednje vreme osećam malo suviše stacionirano, kao da se taj nomad u meni probudio. Stvari su kompleksne, teško je razlučiti sta je 'urođeno' a šta je 'naučeno', šta je posledica karaktera i kako reagujemo na vetrove vremena u odnosu na to gde smo, a šta je neminovna posledica tih vetrova i kako nas oni oblikuju, hteli mi to ili ne", govori za VICE modna dizajenerka i kultna it girl sa naših prostora, Sanja Lukjačenko. Ona će tokom Serbinala učestvovati na panel diskusiji „Nužnost ili izbor: migracije i identitet".

"Pre skoro 15 godina, kada sam otisla iz Srbije, nisam mislila da sam nomad, niti da ću to postati. Nisam o tome preterano razmišljala, nije se ni moglo, živeli smo u izolovanom i sankcionisanom sistemu. Za mene tada nisu postojale realne mogućnosti izlaska, i nakon jednog jalovog pokušaja sredinom '90-ih, nisam se više time bavila, sem na nivou fantaziranja. Svi smo mi imali san o 'begu iz zatvora', hteli da živimo normalno, da se razvijamo profesionalno i privatno bez osećaja represije i stalnog konflikta, da putujemo, upoznajemo svet, koji se baš u to vreme tako uzbudljivo menja i otvara (mobilna telefonija, internet i sve što uz to ide)", priča Sanja za VICE.

"Ali isto tako nisam mogla ni da zamislim važnije mesto na planeti da na njemu budem - tada su se u Srbiji dešavale jako važne stvari - ratovi naokolo, NATO bombardovanje unutra, demonstracije i najzad, pad Miloševića. Nakon svega toga, desilo se neko 'ispuhavanje', osećaj da ta ogromna zajednička energija utrošena na jednu takvu sistemsku promenu, nekako ipak neće dovoljno efektivno, ili kreativno ako baš hoćete, biti pretočena i upotrebljena u stvarno konstruktivne svrhe, ili barem ne dovoljno brzo da bi promenilo izglede za moju generaciju. Nisam sigurna da li je to bio predosećaj razočarenja, osećaj da smo samo odradili 'naš deo' ili je to bila iznenadna mogućnost promene, iz potpuno drugog smera i na potpuno individualnom, privatnom nivou? Jer se upravo u tom trenutku otvaraju jedna neočekivana vrata i ja na kraju odlazim u Nemačku da bih ostvarila ljubav. Uz to i potencijalno bolji, potpuniji život, u svakom smislu. Potraga za srećom, zar to nije cilj svakog čoveka?"

I pored svega, Sanja kaže da je ipak imala već razgranat profesionalni život sa mnogo planova za budućnost u Beogradu, zbog čega nije bilo ni najmanje lako da napusti njen grad, porodicu i najdraže prijatelje. Ona dodaje da je sada, nakon više godina i dosta bolnih preživljenih procesa, sve mnogo drugačije. Nakon života u Kelnu, Minhenu, Londonu, Kini, Aziji, nakon poslovnih puteva preko čitavog sveta, najduže se zadržala u Berlinu.

"Mnogo je ljudi na tom putu, iz najrazličitijih krajeva sveta, svi se kreću, iz svih mogućih razloga. I onda shvatiš da je tvoja priča samo kapljica u nomadskom okeanu i da taj okean postoji od kad je ljudi. I da je moderni nomad samo bolje opremljen nego ikad ranije, a da se razlozi za migracije u suštini ne menjaju. Nomadski aspekt ljudske prirode nikad nije bio jači, migracije nikad nisu bile veće i učestalije, kako na mikro tako i na makro nivou. Možda ovu ljudsku osobinu treba prigrliti i čak negovati, jer je jednako važna kao i čovekova potreba za kućom. Ovo kretanje, ma kako teško bilo, u svojoj ekstremnoj formi, ipak spasava i živote. Radujem se diskusiji na ovu temu u subotu, zanima me šta drugi misle, pogotovo nove generacije srpskih nomada".

Za umetnika Ivana Boškovića, jednog od učesnika izložbe 'Gostoprimstvo' na Serbinalu, rušenje Miloševića je takođe bilo znak da je vreme za odlazak.

"Jedna dugogodišnja, iscrpljujuća borba bila je okončana. Rušilačke snage su odradile svoje, a one graditeljske sam sasvim sebično, ostavio za sebe. Na poziv profesorke Katharine Sieverding sam 2001. došao u Berlin i počeo studije na Univerzitetu umetnosti."

U razgovoru za VICE, Ivan kaže da, iako je sam dolazak u Nemačku prošao dosta glatko, ostanak u njoj je bio veliki problem.

"Prvo šta čovek oseti je da državni aparat ne odiše kulturom dobrodošlice, naprotiv. Konstantna produžavanja sitnih viza na svaka tri meseca su pakao. Propitivanje jedan na jedan u jezivim kancelarijama gde sam doživeo rečenice tipa: 'Ako ne položite te ispite moraćete da napustite našu zemlju'. Gospodin koji je nekoliko godina bio zadužen za moj slučaj me je otvoreno mrzeo. U tom trenutku, za mene je to lice postalo jedno lice Nemačke. Stojiš u četiri ujutru u redu da bi stigao na red u 10, zima, minus 15 stepeni, a red napolju. I čekaš da sedneš pred to lice Nemačke".

Život u novoj zemlji je za Ivana bio nešto lakši zahvaljujući solidarnoj levičarskoj sceni okupljenoj oko izdavačke kuće b_books u Krojcbergu. Nakon položenog ispita iz nemačkog, najzad je dobio dvogodišnju dozvolu, a zatim i stalni boravak. Za to vreme, bio je svedok zakonskih i administrativnih promena za migrante. "Stari sumnjičavi tipovi su zamenjeni mladim birokratama koji su dobili zadatak da na samom početku razdvoje žito od kukolja, s tim što je žito nažalost samo jedna manjina koja ima ili visoko obrazovanje ili je školovana za poslove za koje nemačkoj državi fali radne snage, ili otvoreno rečeno, koje Nemci neće da rade".

On se, kao i drugi ljudi sličnih sudbina, pitao da li će uvek ostati stranac, biti onaj drugi. "Jedan moj dobar prijatelj mi je ispričao jednu interesantnu anegdotu. Kada je rekao svom psihoanalitičaru da uvek sanja kako pred odlazak na posao ili sport uvek u ormarić prvo ostavi jedan mladi luk, ovaj mu je sugerisao da je luk zapravo simbol njegovog porekla (pošto se samo kod nas mladi lukac gricka ceo uz ćevap i rakijicu) i da se on jednostavno njega stidi. Još je dodao da misli da se ljudi koji su aktivni u kulturi često osećaju nedovoljnim. Lucidan primer, ali kada malo bolje pogledaš, primetiš da je u našoj umetničkoj dijaspori uvek bilo onih koji su se prodavali seljačijom i primitivizmom svesno oblačeći taj kostim. Toga ima i danas i to je, mora se priznati, jedno uspešno rešenje. Osećaj niže vrednosti je i kod mene imao svoje blistave trenutke i aktivno učestvovao u raznim diverzijama, ali onda shvatiš da Berlin uistinu nije ni Minhen ni Štutgart ni Diezeldorf. Berlin nije Nemačka i to olakšava stvari".

Ivan kaže da je na posletku prihvatio da paralelni identiteti nisu ništa strašno i da su, štaviše, dosta plodne prirode. "Mislim da je velika istina da je prihvatanje od zajednice u koju si emigrirao tek pola posla, a da je druga polovina prihvatanje sebe ovde i ovakvog. Posle 15 godina života u Berlinu mogu da kažem da je moje klackanje između matice i novog doma prestalo. Tačnije, negde oko desete godine emigracije ja sam pokušao da radikalnim potezom presečem svoje iznurujuće bavljenje politikom u Srbiji. Prestao sam da čitam B92 i E-novine i prestao da slušam Peščanik. Vrlo brzo sam im se opet vratio (iz objektivnih razloga samo Peščaniku i mladim nezavisnim platformama, blogerkama i blogerima). Politika i kultura u Srbiji me interesuju i ja je živim, ali sam ovde na svim poljima aktivniji i plašim se da će mi se na kraju interesovanja svesti na maminu kuhinju".

Iako ima srpski pasoš, Ivan kaže da se u Beogradu sve više oseća kao gost ili turista, što nije baš najprijatniji osećaj. Ipak, on dodaje da biti emigrant, stranac, drugi, u kosmopolitskom Berlinu nije teško. „Ako izostavimo velegrade i bacimo pogled na horizontalni nivo - Nemci su otvoreni i topli, a predrasude se nažalost izvlače iz periodičnih nacionalističkih ispada. Ipak, postoje sitnice koje su nesvesne. Kao kada npr. sa prijateljima odeš u dobar jugo restoran, i svi su naravno oduševljeni i veseli i uzdižu ruke i iće i piće… Ali se na kraju zaprepaste ako je suma na računu nešto viša. U francuskom, kineskom ili američkom vegan restoranu to se ne bi desilo".

Jedna od najpoznatijih performans umetnica iz Srbije Tanja Ostojić već niz godina živi i radi u instranstvu, baveći se pitanjima migracije i diskriminacije određenih društvenih grupa. Prošle nedelje je sa grupom internacionalnih umetnika na festivalu performansa "Live Action" u Geteborgu predstavila nove verzije radova "Misplaced Women?" i "Naked Life", a na Serbinalu će se predstaviti serijom radova iz 2000. godine radova pod nazivom "Crossing Borders"/ "Prelasci Granica" koji su tematizuju pre svega elitizam EU i problem sa kojima se ona, kao neko ko ima srpski pasoš, susretala.

"S obzirom na to da mi je odbijen zahtev za vizu u austrijskom konzulatu u Ljubljani (gde sam u to vreme živela), rešila sam da izvedem akciju ilegalnog prelaska granice kako bih učestvovala na međunarodnoj umetničkoj radionici u Austriji ('Ilegalni Prelazak Granice', jun 2000). U oba pravca prešla sam šengensku granicu neregistrovano, planinskim putem, preko malog lokalnog graničnog prelaza koji nije u funkciji. Iste godine u avgustu, imala sam šestočasovnu akciju čekanja za vizu ispred austrijskog konzulata u Beogradu ('Waiting for a Visa' 2000). Od 6 sati ujuturu do podne sam čekala u regularnom redu sa preko 300 drugih ljudi dok se konzulat nije zatvorio. Nisam došla na red. Obe akcije su minimalno dokumentovane u formi video stilova ili fotografija i biće prikazane na izložbi 'Gostoprimstvo' tokom Serbinala".

Šira domaća i strana publika nesumnjivo pamti još jedan Tanjin rad pod nazivom „Tražim muža sa pasošem EU" (2000-2005), koji se sastojao od objavljanog oglasa za brak praćenog njenom fotografijom sa obrjanom glavom i telom. „Koristila sam estetiku koncentracionog logora, a ne estetiku tipičnu za oglase za brak, kako bih ukazala na političke probleme neslobode kretanja i diskriminacije za one koji nemaju šengenske pasoše. Sve tri akcije su primenjivale različite strategije koje migranti koriste da prelaze granice kako bi osvojili svoje pravo na kretanje".

Tanja kaže da je u svim gradovima u kojima je živela i u kojima živi (Beograd, Nant, Pariz, Ljubljana, Dizeldorf, Berlin…) uvek postojao određeni stepen osećaja nepripadanja.

„Odnos po pitanju identiteta, ne samo žene i majke, već i u polju poličikog, ekonomskog, etničkog i etičkog, mi je na neki način sazreo u vreme kada je moj sin krenuo u prvi razred u nemačkoj školi u Berlinu i godinu dana kasnije i u dopunsku školu za srpski jezik. Kao međunarodna umetnica koja aktivno radi, izlaže, izvodi prefromanse, predaje i diskutuje na 3 kontinenta, barata sa manje-više desetak jezika, to pitanje identiteta nije se nametalo. Međutim, kako se moj sin počeo uspešno razvijati kao bilingvalna mlada osoba, koja se identifikuje u oba jezika, u obe kulture, shvatila sam koliko je dragoceno i bitno za njega to bogatstvo i ta mogućnost da ima korene u obe kulture i da razvije svoju sopstvenu, da tako kažem 'treću kulturu', kao proizvod svog kompleksnog identiteta. Iskreno, moram da se pomučim kako bih odgovorila na sva njegova pitanja, ne samo povodom toga zašto je dobio samo srpski, a ne i nemački pasoš i državljanstvo iako je ovde rođen, zašto nije mogao da dobije i prezime od majke i prezime od oca prilikom registracije u knjizi rođenih, već i još mnogo kompleksinija pitanja iz domena politike, kulture".

Aleksandar Jestrović Jamesdin, umetnik koji će takođe predstaviti svoj rad u okviru izložbe 'Gostoprimstvo', kaže za VICE da u zadnje vreme često ne zna gde je.

„Tu komociju mi je dala nova sredina, gde ne moram da mislim o sutra. Kolega Nepalac je ostavio utisak na mog profu na Akademiji umetnosti u Berlinu kad mu je rekao; kod kuće sam bio umetnik, ovde sam stranac. Ono što sam ja naučio ovde je da je štednja vrlina, tako da neću dalje trošiti reči".

Multimedijalna umetnica Jovana Popić je još jedna od učesnica panel diskusije na temu novog i starog identiteta i nužnosti migracije. Preselila se u Berlin 2003. godine.

„Te 2003. godine ubijen je tadašnji premijer Zoran Đinđić. Posle svih zbivanja u Srbiji tokom devedesetih godina, u kojima sam zajedno sa mojom porodicom aktivno učestvovala, njegovu smrt doživela sam i kao lični udarac. Te 2003. godine shvatila sam da je moj životni poziv da budem umetnik, a ne talac većine, zaokupljene gotovo isključivo političkim dešavanjima. Bila sam još uvek student slikarstva na beogradskoj akademiji, ali istovremeno svesna da je za razvoj mog stvaralaštva potrebno istraživati, putovati, upoznavati druge kulture. Budući da moja porodica ima poreklo iz Hrvatske, ali je srpske nacionalnosti, primorani ratnim zbivanjima, preselili smo se u Srbiju devedestih godina, što je od mene još u ranim danima formiralo osobu koja nije vezana ni za jedno pojedinačno geografsko mesto".

Jovana kaže za VICE da su radovi nemačke umetnice Rebeke Horn bili inspiracija za rad i odlazak u Berlin, gde je primljena na njenu klasu na berlinskoj akademiji. Ubrzo je dobila i stipendiju Friderich-Naumann fondacije za mlade talente, čime je počeo njen život u novom svetu.

„Život u multikulturalnoj zajednici, kao što je Berlin, neposredno postavlja pitanja vezana za ljudski identitet. Razmišljajući o sopstvenoj ličnosti, u Berlinu mi je prvi put postalo jasno šta je to što to ja jesam, sa svojim poreklom, svojom prošlošću i osobinama, a što drugi ljudi oko mene nisu, ali isto tako, šta je to sto ja nisam, a što drugi jesu. Naše poštovanje te različitosti drugih je osnova svakog tolerantnog društva, koje kroz prihvatanje različitosti dobija ogroman potencijal za razvoj".

U kulturnoj zajednici u kojoj u Berlinu živi, kaže da dostojanstvo nije određeno pasošem. Ona dodaje da ipak postoje i situacije i osobe, iako se to dešava vrlo retko, koje daju do znanja da se ljudska vrednost meri poreklom i pasošem koju posedujemo.

Fragmentarni život modernih nomada višestruko je povezan sa duhom vremena u kome živimo. Takav život ima svoje dobre, ali i loše strane. Svako mora za sebe da odluči da li je spreman da napravi određene kompromise u životu da bi postigao određene ciljeve. Nomadski zivot doprinosi našem individualnom razvoju i daje širi smisao i težinu u sopstvenom životu i radu. Istovremeno, često nas odvaja od porodice i od prijatelja, te nismo u mogućnosti da sa njima podelimo neke lepe, ali nekad i teške trenutke. Fizička prisutnost ni u kom slučaju ne može da se zameni komunikacijom savremenim medijima" govori Jelena i ističe da „Zajedništvo za nas ima jednaku važnost kao i naš nomadski život".

Glumica i pevačica Jelena Kuljić predvodi multinacionalni berlinski punk-džez kvartet KUU!, čiji će koncert zatvoriti program ovogodišnjeg Serbinala.

„Kad bih sebe identifikovala kroz posao kojim se bavim, što nije moj slučaj, inostranstvo bi mi značilo sve. Pre nego što ću pre 12 godina otići iz Srbije, profesionalno sam se bavila muzikom, a to je isključivalo svaki vid kreativnosti i umetničkog razvoja. Ova vrsta profesionalnosti je predstavljala čisto preživljavanje uz gomilu kompromisa . Dolaskom u Berlin sam uvidela da je upravo sloboda da otkriješ ko si i ostaneš dosledan sebi samom jedini način da se postigne ispunjenje na privatnom i profesionalnom planu. Toliko očigledno, a ipak za uslove u Srbiji često nerazumljivo i nemoguće za ostvariti".

Jelena je poslednjih par godina sa različitim projektima proputovala pola sveta, i to sa srpskim pasošem.

„Svako putovanje bi počinjalo sa par poseta odredjenoj ambasadi i satima čekanja, ali svaku vizu bih dobila. Ipak sam prošle godine odlučila da uzmem nemačko državljanstvo. Na to me je naterao čist revolt, infantilna reakcija zbog besa prema srpskom rukovodstvu i nemoći da bilo šta učinim po tom pitanju".

U pogledu onoga što označava i pruža jedan pasoš, Jelena se slaže sa Jovanom.

„Ne, nijedan pasoš ne znači dostojanstvo. Pre je to knjižica koja nas podseća na nepravednu razliku među ljudima, na mogućnosti i nemogućnosti koje su određene delom sveta u kom smo igrom slučaja rođeni. Verujem da na kraju ne treba da dodam da je za mene migracija bila apsolutna nužnost i spas u borbi protiv duhovne nemaštine".

Značaj pokretanja tema kojima se ove godine bavi Serbinale prevazilazi granice i Srbije i Nemačke. Moderni nomadi su globalni fenomen savremenog društva, koje iz dana u dan pokazuje da nije spremno i voljno da se suoči sa novim izazovima. Ali borba za dostojanstvo i identitet je u punom jeku. Vodi se neprestano, na svim frontovima.

Pre dve hiljade godina, ponosno smo vikali civis romanus sum, pre pedeset Ich bin ein Berliner. Danas, dok gledamo kako se se granice opasavaju bodljikavim žicama i birokratskim preprekama umesto da se ruše, ove dve parole zvuče kao magloviti san koji nikako da postane stvarnost.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu