Ništa nije štetnije od škole

Iz kolumne 'Priče iz stvarnog života'

Možda najbolja stvar kod alkohola je to što ti omogući da se vratiš u doba kada si bio mnogo mlađi. U doba kada slobodno smeš da povraćaš u javnosti, činiš mučno neodgovorne stvari, i da sutradan potpuno opereš ruke od toga, tvrdeći da je za sve kriva ona deveta čašica absinta. A ona dobra riba te je naterala da je popiješ, tako da nisi imao nikakvog izbora. Škola je veoma slična pijanstvu, po tome što sve svoje greške možeš da pripišeš činjenici da si bio mlad i glup, samo što – pomalo nepravedno – to nikada ne bi upalilo toliko dobro kao kada sada za greške kriviš alkohol. Evo nekoliko priča o groznim i smešnim stvarima koje su ljudi doživljavali u školama.

Ilustracije: Sem Tejlor. Pratite ga na Tviteru @sptsam ili posetite njegov sajt samtaylorillustrator.com

ZAVLADAJ ŠKOLOMMoj drug i ja smo kada smo bili mlađi pokrenuli sajt koji je bukvalno zavladao našom školom u roku od četiri časa otkako smo ga pokrenuli. Na njemu se nalazila mapa svih dobrih mesta za pušenje u sklopu teritorije škole, parodični profili svih profesora i anonimni forum na kome su ljudi jedni o drugima širili tračeve. Pokrenuli smo ga akcijom koju smo nazvali „Pljačkaški pohod". Ljudi bi se podelili u ekipe od po četvoro ili petoro, platili bi prijavu od 5 funti, i dobili bi spisak od 100 zadataka koje moraju da obave – na primer, da ispuste tacnu u kantini i zakukaju, za 10 poena, da pljesnu profesorku fizike po dupetu za 15 poena, da insecniraju nervni slom na sred časa i da ih pošalju u ambulantu za 25 poena, i tako dalje, - i da sve dokumentuju fotografijama ili video snimcima.

„Pljačkaški pohod" je izazvao celodnevni opšti haos u školi, a profesori nisu imali pojma šta se događa. Osećali smo se kao Komodije u „Gladijatoru", samo što smo imali po 15 godina, i nikoga nismo ubijali. Stoti zadatak je bio po slobodnom izboru, i konkurencija je bila žestoka. Veći deo timova je uspeo da ispuni oko 75 zadataka, i ljudi su se baš potrudili. Dan se bližio kraju, bili smo na poslednjem času, a do kraja takmičenja je ostalo samo 25 minuta. Prekidajući monotoni monolog profesora matematike, kroz prozor se začula vriska i cika.

Celo odeljenje je skočilo, pojurilo na prozore i ugledalo sledeći prizor: četiri dečaka i jedna devojčica su trčali goli po parkingu, dok ih je jurio domar sa svojim psom. Pobedili su, kapa dole. Profesori su na kraju saznali da moj drug i ja stojimo iza svega – on je dobio ukor pred isključenje, a ja sam izbačen iz škole, zahvaljujući prethodnim prestupima vezanim za drogu i pornografiju – ali itekako je bilo vredno toga.

BAŠ IMAŠ PETLJUTokom ranih dvehiljaditih, pirotehnika i oružje za samoodbranu si bili jednako intrigantni tinejdžerima kao što su to sada so za kupanje „Ajvori Vejv" i duvanje tamjana. Taj trend se dramatično okončao jednog dana u mojoj školi, kada je jedan mladić, rešen da napravi svoju verziju Kolumbajna bez smrtnog ishoda, bacio suzavac (ne mislim na dimne bombe koje možeš da kupiš na terenima za pejntbol, govorim o onom zajebanom sranju iz pojasa Gaze) negde u blizini kabineta za književnost. Pošto se masakr u Kolumbajnu dogodio ne tako davno pre toga, ljudi su se s pravom usrali od straha.

Deca i profesori su istrčali napolje kašljući, plačući i balaveći, pozvana je hitna pomoć, zatim se pojavio policijski helikopter, a onda i reportažna kola BBC London Njuza. Vraćajući se iz kabineta za likovno, video sam buljuk dečaka koji povraćaju i devojčica koje plaču. Ne znajući šta se tačno događa, pritrčao sam kolima hitne pomoći, i ugledao glavnog šereta Perija kako u jednima od njih sedi sa maskom za kiseonik na licu. Pitao sam se da li će mu se njegove ludorije konačno obiti o glavu – da li je konačno i sam postao žrtva svojih budalaština.

Ta bojazan je ubrzo raspršena, kada je bolničar otišao po nešto, a Peri ustao sa ležaja i iskezio se. Pretvarao se da mu je ozbiljno pozlilo i da se možda otrovao nervin gasom samo da bi izbegao čas fizike. Ali ne znam šta se posle dogodilo sa ovim zajebantom. Pretpostavljam da je sada producent bro-stepa, ili marinac.

ISTRAŽIVANJE SVETAKada sam imao 15 godina, kao i svaki drugi dečak tog uzrasta, otkako su one male, grozne ribe ispuzale iz mora i otkako su im izrasle noge, bio sam opsednut svime što je imalo ikakve veze sa devojkama, njihovim vaginama i sisicama. Bio sam nevin i imao sam brz internet i požudu zbog koje sam u svakom trenutku kod sebe morao da imam više paketića maramica. Devojčice u mojoj školi su bile prilično zgodne, zbog čega mi je bilo samo gore, ali srećom po mene i moje drugare, uglavnom su bile i veoma lake.

Na časovima geografije sam viđao jednu devojčicu koja mi je posebno zapala za oko. Mogli smo da biramo gde ćemo da sednemo, pa bih se uvek postarao za to da sednem pored nje. Bila je ekstremno koketna – u smislu da mi je usred časa uzimala ruku i stavljala je na svoje međunožje. S toga sam iz razumljivih razloga voleo da sedim pored nje i da svaki put umalo svršim. U svakom slučaju, vremenom smo postajali sve smeliji. Ja bih stavio džemper na krilo, a ona bi se malo zezala; ispustila bi olovku na pod, ja bih je pipao dok je puzala ispod mene, i u suštini smo bili kvarni koliko god smo mogli, a da se ne odamo.

Pogledajte VICE dokumentarac "Šokantni svet britanskih delikvenata":

Jednog maglovitog letnjeg popodneva, dok je profesor mleo o eroziji obale ili nečemu jednako dosadnom, zgrabila me je za ruku i zavukla je ispod svoje suknje. Zbog inicijalnog šoka nisam odmah osetio koliko je vlažna, sve dok moj mozak nije registrovao šta se dešava i dok nisam izvukao prste. Devojka je ili svršila čim mi je zgrabila prste, ili voli da krvari na ljude, ali koji god da je bio razlog, ja sam bio zgrožen i ljut, pa sam brzo podigao ruke i menstrualnom krvlju isprskao momka koji je sedeo pored mene po licu, kao i grafikon o granicama.

Sedenje u direktorovoj kancelariji sa tom devojčicom, mojim i njenim roditeljima, bio mi je najgori trenutak u mom dotadašnjem mladom životu.

BEBEĆE PIZDARIJEU četvrtom osnovne – kada sam još bio potpuni klinac – moji drugari i ja smo voleli sve što je tipično za klince. Tokom velikih odmora smo organizovali prave poduhvate, kao što su krađe gluposti iz učionica, i pretrčavanje prometne železničke pruge na kraju školskog dvorišta. Boga pitaj zašto nije bila ograđena. Jednog dana, neko je predložio da se igramo sa devojčicama. Ne sećam se zašto, jer u tom uzrastu smo načuli da postoji nešto što se zove seks, ali svi smo mislili da zvuči isuviše odvratno da bi iko i pomislio time da se bavi.

Smislio sam plan koji je od oba pola izvlačio najbolje: igraćemo se vampira. Devojčice će da trčakaraju unaokolo, mi ćemo morati da ih hvatamo i pravimo se da ih grizemo za vrat, i da ih odvodimo u bazu. Pobednik je onaj ko u bazu dovede najviše devojčica. Kada sada ovo pišem, cela akcija mi zvuči kao maloletnička trgovina ljudima, ali u to vreme, to je delovalo sasvim nedužno. Sve dok jedan od mojih drugara – za koga se ispostavilo da je potpuni psihopata – nije zaista ugrizao jednu devojčicu za vrat.

Kada kažem „ugrizao", mislim UGRIZAO. Krv je šikljala na sve strane, deca su vrištala, devojčica je kukala, a profesori su vikali nešto o vratnim arterijama. Odjednom, devojčica je potpuno prebledela i srušila se na zemlju. Posle jednog trenutka nasilja, čitavo igralište je upalo u histeriju.

Bilo je sve u redu, ispostavilo se da je samo bila anemična, ali ako jedanaestogodišnja devojčica koja obilno krvari na tlu igrališta nije dovoljan dokaz da mali dečaci ne treba da se igraju sa malim devojčicama, onda ne znam šta jeste.

GOSPODIN KANTICAJedan moj drugar Džejk je slao poruke jednoj godinu dana starijoj devojčici – baš gadnoj, sadističkoj ledenoj kraljici; kao da se sestra Račet pojavljuje u „Zlim devojkama", a ne u „Letu iznad kukavičjeg gnezda" – ali on se ložio na to što je ona tolika kučka. Zavlačila ga je već nedeljama i stalno mu je obećavala da će se u jednom trenutku ukačiti. U svakom slučaju, jednog dana je bio kažnjen, pa je morao da ostane do kasno u školi, što je on video kao savršenu priliku. Džejk ju je pozvao, sav uzbuđen, i pozvao je da se nađu negde u školi kada mu kazna istekne, jer će škola biti potpuno prazna.

Na Džejkovo iznenađenje, ona je pristala i predložila jednu ostavu u školskom hodniku, ali rekla mu je da mora da bude spreman, jer ne može dugo da se zadrži. Preznojavajući se tokom čitavog toka kazne – i manijakalno proveravajući telefon – Džejk je konačno pušten s lanca i otrčao u ostavu, skinuo se u bokserice, ponosno se podbočio na kukovima i čekao devojku da se pojavi. Jedno minut kasnije, vrata su se širom otvorila – Džejk je i dalje stajao sa rukama na kukovima, postojano, u punoj erekciji – i ugledao je devojku koju je toliko željno očekivao. Kao i još četrdesetoro njenih vršnjaka sa godine.

Rekao je da se osećao pomalo kao onaj smrdljivi Velšanin iz „Noting hila", kada je otvorio vrata i kada ga je zaslepio talas bliceva, samo što je on imao erekciju, a kamere su bile na mobilnim telefonima, tako da je svako smesta mogao da okači fotku ili snimak i taguje ga na Fejsbuku. Kada se sve uzme u obzir, podneo je to prilično dobro, ali to nije sprečilo bukvalno svakog učenika u školi da ga zove „gospodin Kantica".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu