Novi Sad je sve samo ne dosadan

Sve fotografije Jelena Pajić

Teško je jednom gradu da se otrgne od ustaljenih predrasuda i mitova o svojoj prirodi i ritmu života. I nakon više od 15 godina održavanja najvećeg festivala u ovom delu Evrope, Novi Sad se i dalje smatra za usporeni, fini grad u kome "ništa ne funkcioniše ukoliko žurite". Ne deluje baš kao idealno mesto za mlade, zar ne? Pa, ne. Organizacija European Youth Capital (EYC) je po drugi put za redom upravo Novi Sad uvrstila među pet finalista za Evropsku prestonicu mladih, a trenutna kampanja za cilj ima 2019. godinu. Na ovom putu Novi Sad se nada da će izbiti na čelo ispred Alijena, severnoirskog Deri sitija i Strabanea, Mančestera iz Velike Britanije i italijanske Peruđe.

I dok će o ovoj nagradi odlučivati kravate, ona se direktno tiče cokula i starki na ulicama Novog Sada. Ovo je upravo i ugao posmatranja novosadske fotografkinje Jelene Pajić u seriji 'NSyouthcapital'.

Popričali smo sa Jelenom o njenom projektu:

Sa koliko godina si počela da se baviš fotografijom i da li si odmah imala neku temu koja te je zanimala? Šta te inače inspiriše?

Fotografijom sam počela da se bavim pre nekih šest godina i dugo sam se tražila. Mislim da je to jako bitan preduslov bavljenja fotografijom – konstantno traženje i preispitivanje. Bilo je tu svega i svačega, od fotograma preko kolodijuma do analogije i digitalije. Motivi su mi uvek bili ljudi, povremeno životinje, a vrlo često sam i sama sebi bila motiv. Nikad, recimo, nisam bila zainteresovana za modnu fotografiju ili pejzaže – bili su mi dosadni. I sad su.
Ono što je interesantno u svemu ovome je to što nisam volela dokumentarnu i uličnu fotografiju i bila sam vrlo izričita u stavu da to nikada neću probati, kad ono, ne lezi vraže. Što se same inspiracije tiče - nemam je. Mislim nemam je u tom nekom udžbeničkom značenju reči inspiracija. Kod mene je to potreba. Svakodnevna. Ta potreba se rađa najčešće iz nemoći da izrazim svoj stav, jer niko ne želi da ga čuje. Jer šta je jedna mlada osoba u moru istih. Ali nema veze, fotografija je medij koji jači od nas samih. Ona danas vrišti kada svi ostali zaneme. A zanemeli su.

Projekat NSyouthcapital je odgovor na ulazak Novog Sada u finale za prestonicu kulture, a šta nam govore ljudi na ovim slikama? Dobro došli u novosadski life style – izlazak. Trenutak kada sve staje, svi su pušteni s lanca i sve je dozvoljeno jer mrak je i ne vidi se. Ravno je trenutku kada si u javnosti i baš ti se jako piški, a nigde wc-a ili žbuna pa ti šta ćeš. Pokriješ rukama oči i misliš 'Ne vidiš me, ne vidiš me, ne vidiš me'. Pa ono… vidim te! Ljudi na ovim fotkama govore da se njima i njihovom svakodnevicom uistinu niko ne bavi. Mislim da mediji i ljudi koje stoje iza njih i cele te kampanje predstavljaju Novi Sad kao prestonicu znanja i svih drugih osobina koje mladost treba da ima, a njihovu istinsku prazninu niko ne prikazuje i ne preispituje. Ne kažem da je sve tako crno. Nije. Ali nije ni belo. Zato nam se mozgovi toliko i odlivaju. U svakom smislu.

Ko su ljudi na ovim fotkama? Pa pre svega novosadska omladina. Neke poznajem, neke ne. Neki su mi i bliski prijatelji, kolege. Što mnogo govori o meni samoj, jer i ja sam produkt vremena i prostora u kojem živimo, zar ne? Ništa bolja i ništa lošija verzija tih istih ljudi.

Često slušamo da je Novi Sad miran i dosadan, a tvoje fotke deluju upravo suprotno. Ko je u pravu?

Haha da, to je klasičan opis naše mahalice. Novi Sad ima potencijala. Ali taj potencijal ili beži preko ili ga proguta crna rupa novosadskosrpske svakodnevice. Čast izuzecima koji se bore… ili koprcaju – ne mogu tačno da odredim. Mislim da nismo nit mirni nit dosadni ili ja nemam drugačiji reper. Ima izložbi, predstava, žurki, predavanja, EXITa haha, promocija, festivala. Ima svega. Ono što je dosadno su jedni te isti ljudi koji se kreću po jednim te istim mestima. Znaš ih napamet. To ti dođe pomalo incestuozno. Krug kulture je jako zatvoren i vrlo egoističan. Opet, čast izuzecima. O krugovima nekulture neću ni da zborim. Svi su deo nekih ekipa i krugova. Toliko da ako ti nisi deo toga – ne postojiš.

Da li te ova generacija milenijalsa/mladih ljudi inspiriše?

Nisam sigurna. Podeljeno mi je mišljenje po pitanju toga. Neke stvari su došle kao mnogo suptilnije i prirodnije. Mislim da ti je dozvoljeno da radiš mnogo stvari koje su pre bile sramota za tebe i celu porodicu (bliža i dalja kolena ). Samim time imaš svu slobodu ovog sveta da budeš šta želiš i radiš šta hoćeš. A onda opet u drugu ruku sva ta sloboda te čini bezličnijim i plićim, možda čak i kopijom. Verovatno zato što ti je sve na dohvat ruke ili na klik miša. Previše dualizma.

Zašto si se odlučila za crno-bele fotke?

Više volim crno belu fotografiju, što ne znači da ne fotkam u koloru samo je ljubav ka crno beloj došla mnogo spontanije. Ali, ima tu i još jedna caka, dok fotkamyouthcapitalne mislim o estetici već samo o informaciji, a ona mora da bude što brže rezonovana. Kod kolora je to teže. Ako ne paziš, lako ti fokus ode sa informacije na nekog rendom lika u pozadini koji nosi crvenu majicu. A to ne želimo da se desi.

Koga voliš od fotografa?

Martin Parr – bog mog univerzuma. Bukvalno ne postoji njegova fotka koja me nije oduševila. Kad porastem želim da budem on. Topla preporuka svim neupućenima.
Zatim Rene Burri, Nan Goldin, Boogie naravno. Umalo da zaboravim, Bruce Gilden. Deluje kao nimalo prijatna osoba, ali fotke mu ubijaju.

Više Jeleninih fotografija možete videti OVDE.

Još fotografija iz serije NSyouthcapital pogledajte ispod:

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu