Od Čačka do Palestine vožnjom u skejt parku

Dolazak nekoliko momaka sa daskom na četiri točka i projektom za izgradnju skejt parka krajem prošle godine uskomešao je klince u sirotištu "SOS Children's Village" u Vitlejemu, u Palestini. Prvi susret sa skejtom razgalio je decu ophrvanu znatiželjom zbog dolaskom stranaca koji nisu u vojnoj opremi. Radovi na parku su počeli, a veliko kružno gradilište, koje često ume da bude i opasno, ispunili su zbunjeni mališani. Šef radova, Milorad Obradović, skejter iz Čačka, iznenada je dobio dodatnu radnu snagu.

- Najdirljiviji trenutak mi je bio kada su shvatili da se taj park pravi za njih i da nam nije lako. Onda su se udružili kako bi nam pomogli u izgradnji. Neko je uzeo lopatu, neko kolica, kaže Milorad za VICE

Milorad, poznatiji kao Ćomi, rođeni je Čačanin i postdiplomac arhitektonskog fakulteta. U njegovoj ekipi bili su još i Amerikanac i Nemac. Kao neki neispričani vic. Njih trojica su mesec i po dana živeli, delili hranu i težinu gradilišta sa 120 klinaca iz sirotišta u Vitlejemu. U tim trenucima, vic se pretvorio u stvarnost.

- Njihovi osmesi koji ne manjkaju ni jednog trenutka, teško opisuju sliku sirotišta kakvu sam očekivao, priča mi Ćomi.

Posle dve nedelje u dom je dovedena uplakana devojčica.

- Rekli su mi da su joj oba roditelja upravo poginula i da je ona od sada tu, seća se Milorad. -Tek tada sam shvatio kakve su njihove priče. Tog dana sam ostavio gradilište i ceo dan igrao fudbal sa njima. Park je samo beton, a ja sam hteo bar dok sam tamo da im budem prijatelj.

Njegov put u iz Srbije u Palestinu počeo je još pre petnaestak godina kada su on i ortaci drljali dasku po flatu (podloga) u Čačku. Drljali su, istovremeno, i po živcima svima onima koji ni dan danas ne mogu da razumeju koliko mermer i glatki beton, koji su u unutrašnjosti Srbije sve ređa površina, privlače dasku i osovine.

- Tu decu niko nije mogao da razume sem njih samih, kaže Ćomi.

Zato su se i pridružili pustim snovima svih skejtera unutrašnjosti - da i oni u svom okruženju dobiju skejt park. Ili makar parkić u kome pucanje deka, muzika sa tranzistora ili dreka kada neko zabode novi trik nikome neće smetati.

Ovu vrstu kuknjave skejtera po Srbiji ne možete da razumete ako niste prošli sve – od praznih obećanja lokalnih jebivetra do prostituisanja u lokalnim izbornim kampanjama politikanata – da biste na kraju dobili „Čujemo se ovih dana da rešimo to". Bar to i lično znam.

Mnogi misle da je za vožnju dovoljna samo ulica, trotoar ili pravi put. To je samo delimično isitina. Flat trikovi (flipovi, shove – it…) jesu neka osnova, ali uz skokove preko stepenica, slajdove i grajndove po gelenderima, ivicicama, benkovima, vratolomijama po rampama i kreativnom kombinacijom svih tih pokreta, skejtbording prevazilazi pojam sporta. Navučeš se, jednostavno.

Od vremena kada su Džej Adams, Peralta i Z- boys ekipa u skejtu našli zamenu za surfovanje kada nema talasa, preko korišćenja daske kao prevoznog sredstva poput Barta Simpsona u špici Simpsonovih, skejtbording je postao supkultura, životni stil hiljade mladih širom sveta.

Pre nego što je otišao u Beč na postdiplomske studije, Milorad je odlučio da je vreme da se stvar pomeri s mrtve tačke.

- Shvatio sam da u Čačku ostaju ista takva deca, sa istim potrebama, i istim nerazumevanjem sredine u kojoj se razvijaju, kaže.

Ona nekadšnja deca danas su porasla, ali su imala volje da stečena znanja i veštine iskoriste za oživljavanje skejt kulture u svom gradu. Ćomi, mozak operacije, izradio je idejno rešenje i genrealni projekat skejt parka, pregovarao, izvukao sve moguće dozvole i, najbitnije, sve to poslao na konkurs društvene odgovornosti fondacije NIS – i dobio lovu za svoju zamisao.

Ono što je isprojektovao nije bio običan skejt park, već fina mešavina uličnog okruženja sa skejterskim spravama. Baš ono o čemu svi maštaju. Zna se - park je za vežbu, a ulica za vožnju. Ovo je dobitna kombinacija koja je svuda u svetu već stara priča.

Mnogi su, povučeni iskustvima, bili skeptični. Ali ono što je počelo kao individualna inicijativa, ubrzo se virusno proširilo na veliki deo lokalne zajednice. Čačanski skejteri, deca, studenti, lokalna samouprava, javna preduzeća i svi koji su bili u mogućnosti, pomogli su. Ćomijeva injekcija entuzijazma dobro se primila.

O snazi inicijative govori podatak da je stranica na Fejsbuku prikupila hiljadu lajkova za tri dana.

- Najveća satisfakcija je u tome što su svi, uključujući i mene, radili volonterski iz čiste želje da doprinesu, a poreski obveznici nisu morali da daju ni pare, ponosan je Ćomi.

Ima zbog čega i da bude ponosan, jer park "Mladosti", posle nešto manje od dve godine, čeka proleće za svečano otvaranje. Živi dokaz da je pozitivna energija plus rad jednako opipljiv uspeh.

Jedan uspešan projekat vodio je drugom. Ubrzo je čuo za SkateAid, organizaciju koja se bavi upravo izgradnjom skejt parkova i to u najugroženijim mestima na planeti. Osnovao ju je Titus Ditman , čovek koji je prvi skejt iz Amerike doneo u Evropu. A kada vam takav lik ponudi mesto šefa gradilišta skejt parka u sirotištu u Palestini, teško da ćete ga odbiti.

- Prihvatio sam posao, a sledeće nedelje sam se našao tamo, okružen svim tim mališanima. Priznajem da mi to putovanje predstavlja jedno od najvećih iskustava koja sam do sada stekao, priseća se Ćomi.

Iako park u Čačku još nije bio gotov do kraja, spakovao se i odleteo za Palestinu. Odande je, pararelno, nadgledao radove i u Čačku. Stara i propala infrastuktura Palestine bila je izvanredan izazov za Milorada, arhitektu. Ali za Ćomija, skejtera iz Čačka, prolazak kroz izraelske vojne punktove i život sa ljudima u ratom uništenoj zemlji bio je svojevrstan kulturološki šok.

- Odmah po dolasku, stavljeno mi je do znanja da se na tom području vodi rat, prepričava Ćomi. Različita tumačenja ovog sukoba, u zavisnosti od sagovornika i perpsektive, podsetila su ga na Balkan.

- Na Srbiju me je takođe podsetio taj neverovatan spoj siromaštva, obilja hrane i dobrog raspoloženja, kaže.

Nije bilo lako voditi gradilište u takvoj zemlji i okruženju. Mesec i po dana kasnije, radovi su privedeni kraju, uz pomoć sada već vesele dečurlije koja je odlučila da zajedno sa njima završi posao. Najmlađi od njih imao je jedva pet godina, ali pomagao je u gradnji jednako kao i ostali.

Milorad je u Vitlejemu proveo mesec i po dana. Kada se odnekud vraćate kući obično nemate neka posebna očekivanja. Ćomi ih je imao. Skejt park u Čačku bio je gotov, a on ga još nije video niti osetio pod točkovima.

- Kod kuće me je čekao skejt park, a u njemu stari drugari i novi klinci. Dali su mi jedan skejt da ga provozam. Takav dan se ne zaboravlja, kaže.

Pošto me, kao i još mnogo zaluđenika za dasku u Srbiji, u skorije vreme skejt park neće dočekati kod kuće, ljubomorno sam ga pitao šta planira sledeće da radi.

- Iako je finansiranje projekata u početku predstavljalo veliki problem, uspeli smo da probijemo i tu barijeru, sada nam se sve češće javljaju firme ili građani koji žele da budu deo tog novog optimizma, kaže Ćomi.

Novi projekti sa firmama iz Srbije i inostranstva već su dogovoreni. Tiču se prvenstveno zaštite životne sredine. Biće tu raznih tematskih, ali i skejt parkova, naravno.

Prošla godina bila je jedna od najboljih za Ćomija. A ove koje dolaze će možda biti bolje za srpski skejtbording ako on zavrne rukave. Nešto je već pokrenuo. A taj novi optimizam osećam i ja posle više od 10 godina sa skejtom, ili na njemu.

- Danas znam više nego ikad pre da se nikad nije ni radilo o skejtu, već o prijateljima i ljudima koje srećemo na tom neverovatnom putu koje taj sport sa sobom donosi, zaključuje Ćomi s osmehom.