Odrasla sam na listi čekanja za presađivanje organa

Kada sam bila dete, beonjače su mi bile žute, koža žutičava, a zubi trošni, i uvek mi je, ali baš uvek, bio natečen stomak. Znala sam da je moje telo drugačije od tela druge dece u školi. Nisam mogla da trčkaram okolo, uvek sam bila suviše slaba ili umorna. Samo sam sedela i gledala ih kako se igraju.

Rođena sam sa bilijarnom atrezijom. Mali žučni vodovi u mojoj jetri koji je trebalo da izbacuju žučnu kiselinu praktično nisu radili. Ona se tu samo taložila, polako me uništavajući iznutra. Kada sam imala osam meseci, lekari su procenili da mi je preostalo svega nekoliko meseci života. Potom sam stavljana na listu čekanja za presađivanje organa.

Moja porodica je očekivala telefonski poziv za transplantaciju jetre kroz nekoliko meseci ili za godinu dana — najviše dve. Ali poziv nije usledio. Dok smo čekali, dobro sam upoznala razne bolnice. Moje kosti bile su tako krhke da bih lomila ruku samo se igrajući u dvorištu. Kad god je neko bio prehlađen ili imao grip, obavezno bih se i ja zarazila. Zarazila bih se bolestima od kojih niko drugi nije bolovao. Dobila bih neki opskurni virus i izostala iz škole nedeljama, umesto toga ostavši kod kuće da povraćam. Periodi kad sam bila bolesna bili su posebno strašni jer ako bi jetra i postala dostupna, lekari mi je ne bi dali.

Bolnica je imala običaj da organizuje čudne piknike za decu koja imaju problema sa organima. Sakupili bismo se u bolničkom parku i igrali se s ostalom bolesnom decom i njihovim zdravim porodicama. Porodice su se već znale među sobom. Bilo je to lepo od lekara, oni su bili dobri prema nama, ali meni je sve to bilo isuviše neprijatno. Čak i kao mala, osećala sam da nešto tu nije u redu. Išla sam svega nekoliko puta na te događaje, a zatim prestala.

Svaki put kad bi zazvonio telefon, pomislili bismo da je to jetra za mene. Moj tata je imao pejdžer i kad bi se baterija ispraznila, on bi počeo da pišti. Svaki put bi pozvao bolnicu da pita jesu li oni zvali, ali nisu.

Telefon je zazvonio u dva noću pred moj prvi dan škole u trećem razredu (imala sam osam godina). Moji roditelji su mi kasnije ispričali da su odmah znali da je poziv za mene. Probudili su me i odveli me u kuhinju gde su me brat i sestra već čekali. Lekari su rekli: "Morate odmah da dođete. Imate velike šanse za transplantaciju večeras, možda uspemo da vas uparimo."

Kad god organ postane dostupan, imate sat vremena da stignete do bolnice. Jurili smo tamo kao da je smak sveta. Čak i tad nije bilo garancija da ću dobiti jetru. Lekari ponekad zovu više od jednog mogućeg kandidata za organ. Pozovu svakog pacijenta, pripreme vas i donesu odluku kome on najviše odgovara. Vaša nužda nikad nije faktor u toj situaciji — pobeđuje najbolja anatomija. Druga deca prosto moraju da se vrate kućama.

Srećom po mene, tad to nije bio slučaj. Ja sam izabrana za jetru. Jedva smo imali vremena da se obradujemo, jer sam za manje od pola sata morala na operaciju. Iako je to bila velika vest, jedva sam razumela šta to znači.

Transplantacija je trajala 16 sati. Roditelji su mi rekli da su videli kad je jetra stigla, pohranjena u jednoj od oni malih plavih frižider-torbi od stiropora u koje jedva staje šest konzervi piva.

Kada sam se probudila, preko stomaka sam imala veliki, sveži ožiljak u obliku slova L. Moja sećanja na nedelje koje su usledile prilično su maglovita. Moja prva jasna uspomena je glad. Dozivala sam roditelje tražeći hranu, grguljajući kroz cevi koji su mi bile nabijene u grlo.

Kad sam prvi put stvarno došla svesti, moja majka mi je držala ogledalo pred licem. Po prvi put sam se susrela sa parom belih očiju. Moja koža nije više delovala tako bledo i bolesno; umesto toga bila je rumena i zdrava, dok je sveža krv strujala ispod nje. Ni stomak mi više nije bio naduven — splasnuo je. Sve za 24 sata.

Provela sam dve nedelje na intenzivnoj nezi, a posle toga mesec dana na izolovanom odeljenju. Lekari su savetovali kućnu izolaciju, što je značilo da moram 12 nedelja da nosim masku. Niko sem mojih roditelja i mog brata i sestre nije smeo da me poseti čitavo jedno školsko polugodište. Ali izuzev toga, priča je posle toga prilično pozitivna. Moje telo je prihvatilo jetru, a ostalo je, što se kaže, istorija.

Ne govorim mnogo o transplantaciji. Ne uzbuđujem se oko nje, samo ne čekam priliku da je pomenem — nema razloga. Volim što sam obična. Otkad pamtim, deca su se prema meni ophodila s posebnom pažnjom. Nastavnici i roditelji su me uvek oslovljavali sa "ono bolesno dete". Svi su bili silom ljubazni prema meni, pisali mi čestitke i davali poklone. Bilo je to pažljivo s njihove strane, ali nisam to volela. Ljudi ne shvataju da ne želite da budete izdvojeni; želite da budete kao i svi ostali.

Kad malo bolje razmislim, nije prijatna svest o tome da je neko morao da umre da bih ja dobila jetru. Lekari vam nikad ne kažu odakle organi dolaze, ali možete da pretpostavite da je neko drugo dete umrlo, a desilo se dovoljno iznenada da njegova jetra preživi. Nikad ne dođete u kontakt sa porodicom davaoca. Dozvolili su nam samo da im pošaljemo jedno pismo zahvalnosti, kažemo im koliko nam je to značilo.

Ako bih morala da se opredelim za neki smisao ove priče, to je da nedovoljno ljudi zavešta svoje organe. Koliko god da je uznemirujuća smrt neke osobe, ja sam danas živa samo zbog toga što je neko rekao da je u redu da dobijem njegovu jetru. Mislim da većina ljudi ne razmišlja o tome da se registruje kao davalac. Ako do sada niste, a želite, učinite to.

Nekad pitam mamu šta bi se desilo da tad nisam dobila jetru. Ona mi kaže da bih umrla za nekoliko meseci.

Imala sam sreće.

Posle Šarlotinog oporavka, njena porodica je pokrenula dobrotvornu akcija za podršku porodicama čija deca čekaju transplantaciju jetre u Kraljevskoj dečjoj bolnici. Više informacija na Yellow Ribbon Kids .