Devojke odrastaju okružene perverznjacima

Evo ovako: jedne subote, kada sam imala 15 godina i kada sam želela da radim na televiziji, krenula sam na teren sa lokalnom TV ekipom. Jedan neotesani novinar od trideset i nešto godina mi je ispričao mastan vic; završavao se poentom o tigru, i ja sam se nervozno nasmejala. Jednog leta, kada sam imala 16 godina, neki sredovečni lik se na bazenu naslađivao gledajući me i obratio mi se; malje na grudima su mu se sijale na suncu, nauljene i paperjaste kao ovčja vuna. Kikotala sam se i njegovim doskočicama.

Još ranije, kada sam imala 14 godina, sećam se jednog ćelavca koji mi je prišao otpozadi na ulici, gurnuo ruku u moj šorts i uhvatio me za levi guzov. Dahtala sam i zacrvenela se od sramote, kao da sam ja kriva, a to nisam bila. Instruktor plivanja u letnjem kampu mi je do bolnih detalja opisivao reakcije drugih muškaraca na moje petnaestogodišnje telo u kupaćem kostimu. Sećam se i jedne agresivne, nasmejane crnokose prodavačice sladoleda koja me je svaki put kada bi me videla pitala šta radim kada hoću da se zabavim, a to se dešavalo jednom nedeljno, jer je poslastičarnica bila vrata do mog terapeuta. U ova poslednja dva slučaja, instruktora plivanja i lezbejke koja prodaje sladoled, reagovala sam ravnodušno. Nisam imala predstavu šta rade.

Nevinost nema mnogo veze s mojom nezrelošću. Kao tinejdžerka sam bila nesmotrena i droljasta, izgubila sam nevinost na zadnjem sedištu „dodža" sa 16 godina i par meseci, ali seksualno iskustvo mi nije donelo nikakvu spoznaju o svetu. Tipovi sa kojima sam se karala su bili žutokljunci, baš kao i ja. Kada mi je pukao himen, nisam iznenada stekla nekakvo razumevanje, bez obzira na sve mitove i bajke u kojima se tvrdi suprotno.

Naravno, imala sam drugarice, ali one nisu imale pojma, baš kao ni ja. Naše zajedničko neznanje, podivljali hormoni i odrastanje u srednjoj klasi u nedođiji u Vermontu nisu doprineli našem osvešćenju. Deo problema je i taj što sam stasala kasnih sedamdesetih godina – ideja „seksualnog uznemiravanja" se pojavila 1975, i tek u poslednjih 40 godina su stvari koje sve vreme vise u vazduhu nazvane pravim imenom. Pre četiri decenije, nisu postojale reči koje bi opisale „velikog američkog perverznjaka", tog genijalnog tipa ljudskog bića koji vreba mlade žene. Perverznjaci su živeli, teško disali i izgovarali uznemirujuće stvari, ali nismo tačno znale kako da razgovaramo sa njima, pa smo se kikotale, jer nam je bilo neprijatno i bile smo ljute, ne znajući kako i zašto. Naravno, kada kažem „mi", mislim na devojčice.

1979. sam odgledala film koji kao da je opisivao moju smotanost i nelagodnost. To je bio „Menhetn" Vudija Alena, u kome je igrala Mjurijel Hemingvej, koja je imala 17 godina kada je snimila taj film, i bila samo godinu dana starija od mene. Čak sam i ličila na nju: imale smo isto ovalno lice, visoke jagodice i sitne oči. Gledajući je u filmu Vudija Alena, videla sam sopstvenu nezgrapnost, lepotu, krhkost i nemogućnost da razumem zašto se muškarci (i neke žene) u mom prisustvu pretvaraju u perverznjake.

Osetila sam taj grč u srcu Hemingvejeve dok je delila platno sa Alenom, a to je bilo sve vreme, kao da njen lik, Trejsi, postoji samo kada je Alenov lik, Isak Dejvis, prizove. Trejsino avetinjsko postojanje ističe činjenica da u filmu nikada ne saznamo njeno prezime. Za Alena, ona je samo lepa devojka koja će uskoro postati lepa žena. Za razliku od Meril Strip, koja u filmu igra Alenovu bivšu ženu, Trejsi ne predstavlja nikakvu pretnju. Ona je med i mleko, i vilinski udovi. Kako i priliči fantaziji, ona nema nikakvu predistoriju.

Gledala sam „Menhetn" i mogla sam da vidim da Hemingvejeva ne može da razume zašto se Alen ponaša kao perverznjak, jer ne može baš da shvati šta je uopšte perverznjak – i to je, u suštini, jeziv aspekt ženske adolescencije. Muškarci se naslađuju tobom kao da si mađija, a u stvari si devojka od krvi i mesa, prepuna hormona i misli. Muškarci (i neke žene) izgube svoju toliko cenjenu logiku. Očekuju da ćeš poneti teret njihove požude, u trenutku kada ti ne možeš ni da prepoznaš šta je to požuda.

Društvo fetišizuje doba kada cura više nije devojčica, ali još nije ni žena: stvaramo čaroliju oko toga. Razmislite na trenutak o pričama o devojkama na rubu ženstvenosti: Pepeljuga, Uspavana lepotica, Snežana, sve junakinje Džejn Ostin, „Suton", svi romani namenjeni adolescentima, i skoro svaka serija na TV mreži CW koja se ne bavi braćom koja love demone.

Ovi narativi objašnjavaju da je biti devojka opasno, da postoje samo dva načina na koja devojaštvo može da se okonča: srećno, brakom u kojem si zaštićena, ili tragično, bolnom smrću. Ali ta dvovalentnost nije ništa stvarnija od otrovne jabuke ili patuljaka koji imaju protestantske radne navike. Što je još važnije, u upozorenjima mladim devojkama u cvatu implicitno se govori da će ih predatori pohotnog pogleda i maljavih grudi uvek vrebati na bazenima, u javnom prevozu, ili u kojoj god pećini da žive. Perverznjaci će uvek biti perverznjaci, tvrdi se pogrešno.

Evo jedne stvari koja se u književnosti retko pominje: žene svakodnevno prestaju da bivaju naivne, i imaju koristi od toga. Mogu tačno da vam kažem kada se meni to dogodilo. Imala sam 19 godina, radila sam u groznoj, maloj piceriji, i još uvek sam bila nesmotrena droljica. Moj šef, vlasnik picerije bi me pritisnuo uza zid svojim dlakavim rukama, i govorio mi šta bi sve želeo da mi radi. Često je pominjao džakuzi, a sve vreme je pričao o mojoj „prljavoj mladoj ribici".

Ja bih se zakikotala i izvukla se iz njegovog zagrljaja, jer su mi bili potrebni taj posao i novac koji sam na njemu zarađivala. Već sam dovoljno znala da bih shvatila da je on okoreli perverznjak, ali mi je bio potreban veći deo leta da shvatim da nisam ja odgovorna za njegove perverzije, da shvatim da ne moram da ostanem pasivna, i da razumem da mogu to da sprečim. Onda je on jednog petka uveče, dok je restoran bio krcat, rekao nešto – ne sećam se više šta – i ja sam ga pogledala, odvezala kecelju, bacila je na šank i otišla bez pozdrava. On je bio sjeban, a ja oduševljena.

To možda traje samo četiri ili pet godina, ali je u pitanju dug, mučan put od devojčice do žene. Gubitak nevinosti je tu najmanje bitna. Najveći trik koji je đavo izveo nije bio taj što je ubedio svet da je mrtav; već taj što nas je naveo da pobrkamo nevinost i spoznaju o našoj stvarnoj vrednosti. Treba da znamo tu suštinsku sitnicu – to i da prepoznamo perverznjaka kada ga ugledamo, izbegnemo ga, ako je to moguće, a ako nije, da budemo u stanju da im zadamo samo jedan hladan udarac u njihov malecni, sićušni, skupljeni ego.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu