Pošto je naša novinarka Jovana Netković neuspešno pokušala da nađe načina da ode sama na letovanje, javila nam se čitateljka koja je u tome uspela, i uživala.Kako i zašto sam otišla sama na putovanje je čudna priča, splet čudnih okolnosti. Nije da sam to planirala uopšte ove godine, niti sam planirala mesecima unazad, niti sam želela da idem sama. Sve do nedelju dana pred put nisam ni mislila da ću ići na more.Dobro, oduvek sam želela da otputujem negde sa rancem na leđima i ljubomorno sam posmatrala bekpekere u Beogradu i pitala se odakle su došli i kuda idu. Htela sam i ja tako, ali sam čekala neko bolje vreme, više para, da se društvo skupi.Ove godine mi se život okrenuo naopačke. I kad su svi planovi pali u vodu, prinuđena da podignem još jedan kredit kako bih vratila dugove i odradila neke neophodne popravke u stanu, kukala sam nad tužnom sudbinom krckajući pozajmljenu lovu da bih vratila dugove.Pakujem nešto garderobe, hrane, sredstva protiv komaraca - sada ću ja biti ona koju će neko da posmatra i da se pita odakle sam i gde idem.
A onda mi je sinulo - dugovi su tu, pa su tu. Možda 200 evra neće napraviti neku razliku, a ja bih mogla da odem negde. Za nedelju dana mi počinje godišnji odmor i neću ga, vala, presediti opet kod kuće, čekajući sledeću godinu i neko bolje vreme. Počela sam histerično da tražim last minute ponude za letovanje, ali ništa nije odgovaralo mom budžetu. Imala sam sedam dana da smislim nešto. Svi moji prijatelji su ili već isplanirali nešto, ili ne mogu da uzmu odmor sada.Dakle, idem sama. Svi konvencionalni smeštaji su bili preskupi. Međutim, naiđem na kamp na Tasosu za pristojnu sumu novca. Tražim prevoz - kad ono, BlaBlaCar za 3,300 din do Kavale. Savršeno! Tada mi najbolji prijatelj predlaže ključnu stvar: pošto idem sama na kampovanje, ostrvo Samotraki je za mene. Kaže, to je neko mesto puno hipika kojima neće biti neobično što sam sama i biće mi sigurno zanimljivo. Razmišljam, guglam, gledam Jutjub, donosim definitivnu odluku da idem tamo. Neki mi govore da nisam baš "normalna", a ja dogovaram prevoz, pozajmljujem ranac i opremu za kampovanje. Nisam imala pojma i dalje gde idem ni kako da dođem do tamo, ali ne odustajem. Pakujem nešto garderobe, hrane, sredstva protiv komaraca - sada ću ja biti onaj čovek koga će neko da posmatra i da se pita odakle sam i gde idem.Iskreno, nisam imala nikakav strah od putovanja sa nepoznatim ljudima - smatrala sam da je registrovanje na BlaBlaCar preveliko cimanje za jednog psihopatu ili ubicu. Jedino me je brinulo da će korisnik otkazati put u poslednjem momentu. A zamalo da ja budem kriva za otkazivanje, jer sam pobrkala datum za polazak. I tako sam sedela kod kuće, veče pred put, kako sam mislila, kada mi je u po noći zazvonio telefon. Zvao me je R. koji me je čekao na dogovorenom mestu i pitao gde sam. Sreća moja, pa sam bila spakovana dan ranije. Moje uzbuđenje oko putovanja je nadjačalo sve nedoumice i strepnje. Da sam razmišljala drugačije, verovatno ne bih ni otišla.I, stigoh u Kavalu, jeftino i brzo. Raspitujem se gde je autobuska stanica, kupujem kartu do Aleksandropolija. Saputnici odlaze na svoju stranu, a ja ostajem potpuno sama i nestrpljivo čekam autobus. Moj budžet se do sad smanjio za ukupno 50 evra. Nije strašno. Ubrzo stižem u Aleksandropoli, raspitujem se gde je luka i trajekt za Samotraki.Krenuh nekim ulicama koje vode do mora, teglim onaj ranac na plus 30, pece me tlo pod nogama, pojma nemam da li sam ubola dobar put i podižem glavu i tačno preda mnom - znak: "Ferrie boat – Samothraki – Tickets". Kupujem kartu, još 16 evra manje u mom novčaniku. Žena mi objašnjava da trajekt kreće za 15 minuta, a sledeći je tek sutradan. Ubrzavam se i stižem u poslednjem času, skidam najzad ranac s leđa, vruć vetar šiba, galebovi nas prate, a obala se više ne vidi.Iskreno, nisam imala nikakav strah od putovanja sa nepoznatim ljudima - smatrala sam da je registrovanje na BlaBlaCar preveliko cimanje za jednog psihopatu ili ubicu.
Kako se približavam kopnu, tako me obuzima ushićenje, kao da sam na nekim teškim drogama. I dalje ne znam put od luke do kampa, ali više ne brinem, kad sam do ovde stigla, naći ću ga. Dok se iskrcavamo sa trajekta, vidim nekolicinu bekpekera ispred mene i pratim ih, pretpostavljam da svi idemo na isto mesto. Neki od njih stopiraju, ostali čekaju autobus koji vozi do kampa. Čekam i ja autobus i upoznajem Mariju koja me pita odakle sam i zašto sam baš ovde došla. Ubrzo stižemo u kamp i Marija mi pomaže da postavim šator. Već pada mrak, okrećem se oko sebe i shvatam – uspela sam! Dok sedimo na obali, Marija mi kaže da ću se tek zaljubiti u Samotraki. Njeno društvo me zasmejava i, naravno, zaliva pivom i uzom dok brbljamo u krug o ljubavi između Srbije i Grčke. Jedva su me pustili da idem da spavam u tri ujutru kad više nisam mogla da gledam na oči od umora.Plaža kod kampa. Foto via
