​Ova govna su poslastice

Kad nekom kažete da "jede govna", to baš i nije neki kompliment. Kod mnogih Grenlanđana, međutim, često je u pitanju samo konstatovanje činjenice. To je zato što se izmet ptice po imenu ptarmigan u nekim delovima Grenlanda smatra poslasticom — poslasticom jer se na mestu koje ima ograničene zalihe hrane i najčudnija stvar doživljava kao kulinarski specijalitet. Zvan "urumit", on se sakuplja u zimu, kada je suv (neprijatno je žitak u leto), a potom se kuva sa užeglim uljem foke i komadima mesa foke. U davna vremena, meso foke je prvo žvakala vaša supruga, pre nego što bi je ispljunula u lonac za kuvanje.

Dok vam pripada muka pri samoj pomisli na to da jedete ovo jelo, dopustite mi da vam pomenem kako su ptarmigani koke, red u koji spadaju kokoši, ćurke i fazani. I zaista, ponekad ih zovu snežnim kokošima. Pošto imaju pernate pokrivače za uši, kapke i nozdrve, praktično nose ptičiji ekvivalent zimske jakne sa kapuljačom, tako da nemaju problema da prežive ledene zime.

Evo važne informacije za potencijalnog uživaoca ove hrane: ptarmigan se gotovo uopšte ne pomera tokom dugih vremenskih perioda i može da prazni creva i 50 ili više puta na jednom mestu. To znači da ne morate da skupljate komadić ovde, komadić onde, a treći komadić čak onamo. Umesto toga, možete da sakupite ogromnu gomilu komadića sve na jednom mestu.

A sada, vratimo se na Grenland. Kao dugogodišnji putnik do te ubrzano otapajuće zemlje, jeo sam urumit u dve prilike. Prvi put sam morao da preklinjem Grenlanđanina da mi dozvoli da ga probam. Zašto da ga preklinjem? Zato što mi je Grenlanđanin rekao da su "Amerikanci možda puni anaqa [govana], ali ne vole da ga jedu." Na kraju sam ga ubedio da mi spremi ovo jelo i — kao i drugog puta kad sam ga probao — donekle užeglo ulje foke zakamufliralo je ukus ptarmiganovog izmeta.

I tako sam poželeo da probam ptarmiganovo govance bez ikakve kamuflaže. U aprilu prošle godine zatekao sam se na Islandu i, iako sam ga tražio posvuda, na poljima lave i gotovo vrelim izvorima, nisam pronašao nikakva govanca. Potom sam posetio svoju prijateljicu mikologa u Akureyriju, a ona je pukim slučajem na svom stolu imala kesu sa dotičnim proizvodom. Planirala je da uzgoji komadiće izlučevina kako bi saznala kakve gljive rastu na njima, ali kad je videla koliko sam ih željan, rado mi je ustupila kesu.

Moja prijateljica Lene i ja smo tako pripremili islandsku verziju prethodno opisanog grenlandskog recepta pod otvorenim nebom. Dok se nad nas nadvijala planina snežnih vrhova Eyjafjórður, stavili smo malo ovčije masti u lonac za kuvanje i počeli da je otapamo na ringli. Veoma važno: ovčija mast nije bila užegla.

U nedostatku mesa foke, iskoristili smo već skuvano (ali ne već sažvakano) medveđe meso. Konačno sam ispraznio vreću ptarmiganovih izlučevina u lonac i pomolio se Sterkuliju, rimskom bogu izmeta, da blagosilja naše jelo. Kao dodatni blagoslov, u lonac sam ubacio malo indijskog šafrana. Kuvali smo smesu otprilike 15 minuta.

Dok se jelo kuvalo, razmišljali smo o tome koji će eliksir najbolje leći uz njega. Na kraju smo se odlučili za Birkir, islandsku rakiju sa ukusom grančice breze. Ovo piće bilo je posebno odgovarajuće zato što grančice i pupoljci breze čine deo zimskog obroka ptarmigana. Pretpostavili smo da ako je plod breze dovoljno dobar za ptarmigana, biće i za nas. (Napomena: Drugi deo zimskog obroka ptarmigana čine vrbini pupoljci i rese.)

"Skól!", rekla je Lene, podigavši svoju čašu.

"Skól!", rekao sam ja, podigavši svoju.

A onda smo seli da obedujemo Merde de Lagopéde a l'Islande . Nabio sam tri izmeta ptarmigana na svoju viljušku, prineo ih ustima, žvakao, pa žvakao još malo. Tekstura je bila hrskava, pomalo je podsećala na čips od kukuruza, ali sa značanije većom količinom vlakana. A što se ukusa tiče, njen suptilno oštar ukus podsećao je na neku vrstu biljke ili povrća — nesumnjivo vrbu ili brezu — podvrgnutu fermentaciji. (Ah, ta lepota stomačnih sokova.)

Lene i ja smo odlučili da ocenimo ukus hrane i, sa govnarskim osmesima na licima, dali smo mu jaku četvorku.

U jednom trenutku nam je prišao lokani ribolovac i pitao nas šta jedemo. " Rjúpa skítur!", nasmešila se Lene.

Možda ste već čuli da je hákarl (trulo ajkulino meso) islandsko nacionalno jelo, uz svíd (pečena ovčija glava) i hrútspungar (ukiseljeni ovnovi testisi) na tesnom drugom mestu, tako da se nećete iznenaditi kad budete čuli da je ribolovac odmah tražio da proba malo. Nakon što je uzeo par zalogaja, rekao je: "Ukusno je, ali mu fali soli…"

Znam šta mislite: sa solju ili bez soli, jelo od ptarmiganovih govanaca nikad neće biti moja omiljena zakuska. Ali opraštam vam zbog takvog stava. Na kraju krajeva, ljudi u raznim krajevima sveta bi se isto osećali kad je u pitanju jedenje tofua, genetski modifikovanog kukuruza, kelja ili šta god već da Mekdonalds stavlja u zemičke. Jer ono što je popularno jelo kod jednog naroda, kod drugog izaziva trčanje u povraćaonicu. Ili kao što je Vupi Goldberg jednom rekla: "Neće se svima dopasti ono što se meni dopada, ali polažem pravo na to da mi se dopada…"

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu