Ovaj belac je bio šef kineske mafije

Zvali su ga „Bak guai", ili kao što je FBI to preveo, Beli đavo. Odrastao je u Dorčesteru, sirotinjskom predgrađu Bostona, i igrao je hokej, kao i ostali američki Irci koji su živeli i dominirali Čarlstaunom i drugim lokalitetima u južnom delu grada. Boston je grad duboko ukorenjenih tradicija, ponosan na svoju kolonijalnu istoriju, sportske klubove, pa čak i svoju kriminalnu tradiciju. Ali čovek koji se rodio kao Džon Vilis, „Beli đavo", koji će postati šef jednog ogranka kineske mafije, na kraju je postao lojalan grupi ljudi mnogo drugačijih od Bostonaca sa kojima je odrastao.

Vilisa je otac napustio kada je imao dve godine, a majka mu je preminula odmah posle njegovog petnaestog rođendana. Imao je nešto rodbine po gradu, ali oni nisu hteli da prime tinejdžera koji je postao siroče. Kao i svaki klinac koji je povređen i usamljen, Vilis je želeo da bude prihvaćen. Pošto ga njegovi ljudi nisu prihvatili, on se okrenuo zajednici koja ga je prihvatila. Prilično iznenađujuće, to je bila kineska banda pod nazivom Ping on.

Od sredine osamdesetih do kraja devedesetih, Vilisov ugled u jednoj od najvećih mafijaških grupa je sve više rastao. Na početku je bio uterivač dugova i telohranitelj, da bi posle postao švercer oksikodona vrednog 4 miliona dolara (iako on tvrdi da je vredeo „deset puta više"). 2011. godine je osuđen na dvadeset godina zatvora zbog krijumčarenja droge i pranja novca. Skot O'Donel, agent FBI čija je jedinica na kraju uhvatila Belog đavola, izjavio je da „nikada nije video" kriminalca kao što je Vilis, zbog njegovog visokog položaja u kineskom mafijaškom podzemlju.

Izdavač BenBella Books će početkom januara objaviti knjigu koja do detalja govori o jednom bostonskom mafijašu, prigodno nazvanom Beli đavoBeli đavo. Napisao ju je Bob Haloran, voditelj vesti i sportski komentator 5, kanala, podružnice ABC-a u Bostonu, i ona govori o Vilisovom usponu u mafiji, uključujući i misli i anegdote samog gangstera. Iako je Haloran poznatiji kao sportski komentator koji je radio za ESPN, ovom nagrađivanom novinaru ni pravi kriminal nije stran. Objavio je knjige Irski grom: Težak život Mikija Vorda, po kojoj je snimljen film sa Markom Volbergom, Borac, i Izjava žrtve: borba jedne porodice za pravdu protiv Vajtija Baldžera , koju je Haloran napisao nakon što je upoznao Stiva Dejvisa, čiju sestru su ubili ovaj bostonski gangster i njegovi pajtaši. Pozvao sam Halorana da mi priča o posetama Džonu Vilisu u zatvoru, i o tome kako se jedan klinac iz Dorčestera obreo u kineskoj bandi, napredovao u njenoj hijerarhiji i postao Beli đavo.

VICE: Za početak, kako se tačno jedan beli klinac iz Dorčestera obreo u kineskoj bandi u Bostonu i Njujorku?

Bob Haloran: Spletom okolnosti i pukim slučajem. Vilis je donekle imao sreće. Kada je imao 16 godina, lagao je da ima 18, da bi mogao da radi kao izbacivač u jednom klubu u blizini Fenvej parka. Tada je već počeo da uzima steroide i da bilduje, pa je bio krupan klinac. U taj bar je izlazilo dosta azijata. Jedne večeri je izbila tuča, i on je pomogao jednom od azijata da se izvuče iz velike gužve, i taj tip – Voping Džo – mu je dao vizitku sa brojem telefona. Rekao je da bi Džon trebalo da ga pozove ako mu ikada bude potrebna pomoć.

I naravno, pozvao ga je.

Tako je. Jedne noći Džon je baš bio u gadnom škripcu – bio je švorc i spavao je na podu u stanu jednog preminulog rođaka – i rešio je da okrene taj broj, jer mu je bio potreban prevoz, ne znajući tačno šta da očekuje. Iznenada se ispred govornice iz koje je telefonirao pojavio neki auto, i šest ili sedam Kineza su izašli, napravili mesta za njega, i odvezli ga u jednu kuću punu Kineza, među kojima su bile i majke i deca, kao i drugi članovi bande pod imenom Ping on. Ova grupa je kontrolisala veliki deo ilegalnih kockarnica i salona za masažu u Bostonu, od sredine sedamdesetih, do polovine osamdesetih, kada su se upoznali sa Vilisom.

Večerao je sa njima, i sutradan su mu dali odeću, obučili ga poslu i primili ga u svoje redove. Zvuči veoma jednostavno, ali on nema neko sjajno objašnjenje zašto je primljen u bandu, osim zbog toga što im je ukazao poštovanje, koje su mu oni uzvratili. Vremenom je stvorena jaka veza. U suštini je prošao obuku u bandi, počeo je tako što je putovao u Njujork da preuzme zaradu od kockarnica, i neko vreme je radio kao telohranitelj jednog kriminalca iz Njujorka.

Da li je postojala jezička ili kulturološka barijera koju je Vilis morao da prebrodi?

Kada je bio u Njujorku, članovi bande su odlazili na kineska mesta da jure devojke. Tamo su uglavnom izlazili azijati, i jedan od njegovih dobrih prijatelja sa kojim je bio na obuci u bandi mu je rekao da mora da nauči kineski ako želi da smuva neku devojku. Naučio je jezik tako što je pažljivo slušao razgovore, i tako što je gledao kineske filmove i slušao kinesku muziku. Počeo je stvarno tečno da ga govori, gramatički ispravno i bez akcenta. To je bilo veoma važno kada je počeo da napreduje u bandi, imao je posla sa mnogo Kineza prve generacije, koji nisu znali engleski.

Pristupio je bandi kao klinac, ali zašto ga je kriminalno podzemlje i dalje prihvatalo kada je odrastao?

Malo se hvalio da je jedini belac u kineskoj bandi. Prvo to nisam uzimao zdravo za gotovo, ali kada sam pitao FBI o tome, tamo su mi rekli da je njegov položaj bio ekstremno redak. Kinezi su veoma zatvoreni. Ne veruju autsajderima, a Džon se veoma razlikovao od njih. Mislim da mu je to što su ga doveli kao klinca pomoglo da se vremenom integriše. Takođe, o njemu se pričalo, jer je njegovom šefu bilo zanimljivo to što jedan beli klinac zna kineski.

Ali najvažnije je bilo to što je bio spreman da uradi šta god da je potrebno, šta god da su tražili od njega, i uspešno je izvršavao zadatak za zadatkom. Bio je pouzdan i lojalan. Da se sa bandom upoznao kao kriminalac od 28 godina, ne verujem da bi sve prošlo tako glatko, kao kada ih je upoznao kao šesnaestogodišnji žutokljunac. Mislim da mu je to mnogo pomoglo, i on nije postao primer za druge bele momke, jer niko od njih nije sledio njegov put. On je bio jedini.

Pogledajte i VICE News dokumentarac "Unutar poljskih paravojnih formacija":

U početku je bio uterivač i kurir, ali kako je napredovao u hijerarhiji bande?

Nakon obuke u Njujorku, početkom devedesetih, vraćen je u Boston da radi za čoveka po imenu Bai Ming, koji u to vreme nije bio na preterano visokom položaju među gangsterima u kineskoj četvrti u Bostonu. Bio je verovatno na šestom, ili sedmom mestu. Ali uskoro su šefovi iz kineske četvrti počeli da padaju, jedan po jedan. Jedan se vratio u Kinu, par njih se poubijalo, i iznenada, Bai Ming je postao glavni u kineskoj četvrti, a Džon mu je bio desna ruka. Bio mu je telohranitelj, čovek koji je ujutru proveravao da li je neko postavio bombu ispod kola, koji se starao za to da bezbedno stigne do restorana i na druga javna mesta, a takođe je za njega prikupljao i novac iz kockarnica.

Bio je drugi po činu u bandama iz kineske četvrti, zato što je bio pomoćnik vođe. Kada je bio u Njujorku i naučio jezik, napredovao je u hijerarhiji, zato što je bio u stanju da komunicira, ali i zato što je bio veći i jači od svih, a i spreman da uprlja ruke, ako je to potrebno.

Kako je na kraju uhvaćen i osuđen na 20 godina robije u federalnom zatvoru?

Ranih devedesetih, kada je bio veoma mlad, njegov šef Bai Ming je uglavnom vodio kockarnice i upravljao prostitucijom, ali nije se bavio dilovanjem droge. Džon se u jednom trenutku obreo u zatvoru, i tamo se povezao sa par ljudi sa kojima je dilovao marihuanu. Uskoro su to postale velike količine marihuane, a zatim se prešaltovao na kokain. Džonov šef mu je rekao da se ne bavi time. Ali time se bavio samostalno, bez učešća svoje ekipe, i počeo je da zarađuje mnogo novca. Neko vreme nije radio samo za kinesku bandu, ali idalje je bio u čvrstoj vezi sa njom.

Još par puta je bio u zatvoru, i poslednji put je izašao sa vezom na Flordi, uz pomoć koje se dokopao ogromne količine oksikodona. Počeo je da ga švercuje iz Floride u Masačusets, i da ga prodaje na Kejp Kodu i širom Bostona. Istraga protiv njega je trajala godinu dana, počela je u kineskoj četvrti, sa još par osumnjičenih. Povezali su Džona sa njima, i to je na kraju dovelo do njegovog hapšenja.

Kako je bilo intervjuisati Džona Vilisa za knjigu u federalnoj kazneno-popravnoj ustanovi Kamberlend, u Merilendu?

Intervjuisao sam ga u sobici koja se nalazila u blizini njegove ćelije. Tokom dva dana sam proveo ukupno sedam sati s njim. Iako možda zvuči užasno, počeo je da mi se dopada – ili sam barem počeo da ga razumem. On ne traži oproštaj, jer nije ubeđen da je učinio išta pogrešno. Ne znam da li ja treba da budem taj koji će da mu oprosti, ali dok je sedeo i pričao mi svoju priču iz svog ugla, definitivno je bilo razloga za empatiju prema njemu, ali i razloga da mi se ne dopadne njegov način života. Kada biste ga upoznali ne znajući šta je radio, pomislili biste da je veoma bistar, komunikativan i zanimljiv momak, koji promišlja stvari, ima široka interesovanja i mnogo čita.

Nisam znao šta da očekujem, jer je izvršavao nasilne zločine, i dugo godina je bio diler. Ja do tada nisam upoznao mnogo kriminalaca, pa nisam tačno znao kako će to da se odvija. Dok sam sedeo s njim, bio je veoma prijatan, maltene pokoran. Nikada ne diže glas, i gotovo da šapuće dok priča. Bio mi je veoma zanimljiv i očarao me je, i nijednom se nisam uplašio, kada smo počeli da razgovaramo. Čak i kada sam ga izazivao, on se nije ljutio.

Sećate li se o čemu ste razgovarali čim ste se sastali?

Jedna od prvih stvari koje je Džon istakao je da gangsteri ubijaju gangstere i kriminalci kriminalce. Rekao je da samo idioti ubijaju civile. Mislim da je možda upotrebio neke oštrije reči. Želeo je da kaže da se kao član bande borio protiv drugih bandi za teritoriju i pravo da prikuplja novac iz kockarnica i kupleraja. Bilo mu je važno da znam da nikada nije povređivao nevine ljude.

Šta je to ljudsko u njemu što ste uočili i po čemu ćete da ga pamtite?

Uopšte nismo razgovarali o njegovoj ženi i o njegovom detetu. Kada sam ga intervjuisao, krenule su mu iskrene suze kada je pričao o tome koliko mu nedostaju. To me je zapanjilo, jer sam mislio da je hladan, bezosećajan i krut. Ne bih nekoga olako nazvao psihopatom, ali on se ne kaje i ne žali zbog zločina koje je počinio. Kada su te stvari u pitanju, kod njega preovlađuje poricanje. Ali kada sam ga pitao za ljubav i odnose, na trenutak se malo izgubio. To mi je baš upalo u oči, jer je bilo u suprotnosti sa svakim drugim aspektom njegove ličnosti, kao i kriminalne prošlosti.

„Beli đavo" izlazi 12. januara u izdanju BenBella Books.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu